Tihomir Stanić: Moje kćerke su bile motiv da alkohol i kocka postanu prošlost || Hello Magazin!

Optimizam i vera u bolje dane za umetnost Tihomira Stanića nikada ne napuštaju, te se odvažno nosi sa izazovima kako glumačkim, tako i producentskim, i ne gubi nadu da će posle jedanaest godina od ideje da režira film o Jasenovcu taj projekat i realizovati. Iako je odrastao uz priče o zloglasnom logoru u blizini rodne Kozarske Dubice, svoj svet podredio je životu na dvoru, kako je doživljavao porodični dom koji je delio sa ocem, majkom i dva brata, čega se rado seća.

Snagu karaktera pokazao je pre četrnaest godina, kada je posle gotovo pune tri decenije odavanja alkoholu odlučio da tom poroku kaže "ne". Snagu mu je ulila uloga oca, koju doživljava vrlo ozbiljno i inspirativno, pa sa kćerkama Milenom Hanom i Sofijom Nađom svakodnevno jednako posvećeno komunicira o tekućim i "gorućim" temama. Sa njihovom majkom Jelenom Mijović u vanbračnoj je zajednici punih dvadeset pet godina.

Pred pozorišnom publikom briljira na sceni "Ateljea 212", kao i u operi i teatru "Madlenianum", mada ne ostaje dužan ni televizijskoj i filmskoj publici. Ove jeseni na Radio-televiziji Srbije gledaćemo ga u seriji "Ubice moga oca", u kojoj tumači ulogu strogog načelnika policije Marjanovića. Na početku razgovora za magazin "Hello!" pedesetpetogodišnji umetnik prenosi utiske o novom projektu.

- To je izuzetno dobro napisana serija. Uloga koju igram, opasnog inspektora za seksualne i krvne delikte, jedna je od onih koje bi čovek sebi poželeo. Do sada nisam igrao takav lik. Samopouzdanje koje ima reditelj Predrag Antonijević uliva i drugima u ekipi. Što je čovek bolji u onome što radi, to je otvoreniji za saradnju, nove ideje i manji su problemi. I veliki glumci u nekim trenucima krize i nesigurnosti znaju da emituju negativnu energiju, to se svakom dogodi, ali ovde se nekako sve dobro složilo. Zanimljivo je, retko sam to doživeo, kada sam otišao na probu šminke i kostima, šminkeri su sa oduševljenjem pričali o scenariju.

Kako vam leži uloga strogog načelnika?

- Mislim da mi vrlo dobro leži, konačno mogu da pokažem svoju pravu prirodu, dosta je bilo skrivanja i pretvaranja. Šalu na stranu, možda taj inspektor ima neke osobine koje bih ja želeo da imam, da apsolutno kontroliše situaciju i drži sve konce u svojim rukama. Sebe sam ponekad tako zamišljao. Pošto sam u dubokoj provinciji u kojoj sam živeo odrastao na vesternu, shvatio sam da decenijama imitiram te neke svoje vestern heroje. I trudim se da budem pozitivan, jer koliko god da je bilo gusto i čupavo u tim pričama, pozitivni junak uvek na kraju pobedi i odjaše u pravcu sunca koje zalazi.

Spominjete provinciju u kojoj ste rođeni. Da li vas s godinama koreni vuku rodnom mestu?

- Ne. Ja sam se ipak rodio u školi, to je eksteritorijalna ustanova i jedna jako lepa škola. Iako je to rodno mesto moga oca, ja sam, ipak, rođen u instituciji, faktički u dvorcu. Taj stan dobili smo od države, ali kada je moj otac osuđen na zatvor, mi više nismo mogli da živimo tu, već smo prešli u stan u jednom domu kulture, koji je takođe bio velika građevina, jedna palata. Tako da sam ja uvek imao osećaj da živim maltene u dvorcu. I moja mama se prema meni tako ponašala, kao da sam neki mali kraljević. Ja sam bio na dosta mesta u svetu, ali Beograd je ideal iz detinjstva i živeti u njemu znači ostvariti sve svoje snove. Nemam želju ni napred ni nazad, tu sam na svom. Crnjanski je to lepo rekao: "Zavičaj je ono što odaberete".

Zašto "Priča o Jasenovcu" ni deceniju posle vaše najave nije realizovana?

- To je vrlo kompleksno i komplikovano. U jednom danu prepun sam vere i entuzijazma da ću to uraditi i u istom tom danu zauvek odustajem od svega. Ponekad se, verujte, uplašim da sam otvorio neku opasnu, paklenu mašinu. Ali pokušavaću sigurno.

Napravili ste glumački podvig godine kada ste u aprilu predstavu "Teatar maher" odlučili da odigrate u kafani. Šta vam je bio motiv?

- To je grandiozan tekst Tomasa Bernharda i priča o sudbini jednog velikog glumca koji je igrao Mefista u "Faustu", koga sam i ja igrao, koji je između alkoholizma i vrhunske umetnosti izabrao vrhunsku umetnost, što sam i ja sam učinio. To je priča o našem društvu, odnosu društva prema umetnosti, o zabludama samih umetnika, jedna ponekad samoironična priča o sudbini vrhunskog umetnika ma gde on živeo. Prijatelji mi kažu: "Ovo kao da je za tebe pisano". To me mnogo uzbuđuje. Premijeru smo napravili u kafani "Zlatni bokal". To i pred nas koji igramo postavlja objektivne prepreke. Publika dobije piće, sedi u kafani, puši, nije osuđena na to da svu pažnju pokloni nama na sceni. Mogu da je dele i na druge stvari. Mislim da ću u narednim izvođenjima publici priuštiti to zadovoljstvo da dobiju hranu, pa ćemo dodatno morati da se borimo za pažnju. To je, čini mi se, nešto najlepše što sam sebi uspeo da priredim u pozorištu.

Otvoreno govorite o svojim porocima, kojih ste se odrekli zbog svoje porodice. Odakle hrabrost da o tome pričate javno?

- Ja sam glumac i mnogo toga radio sam javno i onda je glupo bilo šta kriti, jer postoje svedoci, i to su činjenice. U medicini kažu da bi se izlečila neka bolest, potrebna je adekvatna dijagnoza i ako je tačna, možda može da se nađe lek. Zato ja apsolutno mirno i spokojno mogu da pričam o tome. Čak se nadam da ću, iako je to prilično teško, poverovati da čovek svojim primerom može da podstakne nekog drugog. Miran sam zato što mislim da su najveće pobede kada čovek prepozna i pobedi sopstvene poroke.

Odrekli ste se alkohola, a potom i kockanja. Da li su vam to najteže izvojevane životne pobede?

- Nisu najteže, samo su mi najdraže. Najteže mi je kada me ljudi svojim ponašanjem nateraju da pokažem svoje loše osobine, kada me izazovu da budem gadan, pokvaren, osvetoljubiv, opasan i nemilosrdan. A to sve umem da budem, ali se čuvam. Moja starija braća trenirala su džudo, pa sam zapamtio da majstor džuda upozori protivnika: "Nemojte, ne znate s kim se kačite". Trudim se da svojim velikim stepenom tolerancije izbegnem da neko u meni probudi te loše osobine. Imam ih jednako kao drugi ljudi. Svi smo mi sazdani od mana i vrlina. Srećan je onaj ko uspe da za gram, za nijansu, za tračak dovede sebe u situaciju da vrline pobede i nadjačaju sve mračne poroke.

Kao razlog za odricanje od poroka navodite svoje kćerke. Poučeni ličnim iskustvom, kako ih usmeravate kroz život?

- One same biraju svoj put. Milena Hana završava filozofiju, a Sofija Nađa je peti razred i odlučila je da bude glumica. I starija ima talenta, ali nju to ne zanima.

Zbog čega ste odlučili da i jednoj i drugoj kćerki date dva imena?

- Nismo mogli da se dogovorimo. Milena je krštena kao Hana iako je pop rekao da nema lepšeg imena od Milena i tokom službe izgovarao je Ana, izostavljajući ono "H". Za Sofiju Nađu ja sam odlučio da ima dva imena jer su se majka i sestra bukvalno posvađale oko imena. Ja sam presudio, i strogo rekao da će se zvati i Sofija i Nađa.

Mlađa kćerka rodila se jedanaest godina posle Milene. Šta je razlog tako dugog iščekivanja?

- Desilo se, sticajem okolnosti. Valjda nismo ranije zasluživali, kada smo ih zaslužili, onda smo ih dobili. Decu treba zaslužiti.

Koliki je izazov u šestoj deceniji odgajati tinejdžerku?

- Drugo dete se samo odgaja. Već ste na neki način sve prošli. Ipak, presudnu ulogu u vaspitanju naše dece ima njihova majka. Ona je, iako je jako mlada dobila prvo dete, uvek posedovala onu iskonsku mudrost i osećanje kojim žene ovaj svet čine lepim i mogućim.

Da li je Sofija kao najmlađi član porodice najzaštićenija ili ste, kao jedini muškarac u kući, to ipak vi?

- Mislim i nadam se da me vreme neće demantivati da smo u porodici ravnopravni i da se svi trudimo da tako i ostane. U skladu sa godinama i obavezama koje jedni prema drugima imamo. Teško je taj pojačani egocentrizam, koji je u prirodi glumačke profesije i ličnosti, kontrolisati. Sreća je da mi moja deca slobodno mogu reći kada to uoče. Na primer, posle premijere "Teatar mahera" gde lik koji igram teroriše svoju decu pokusavajući da ih poduči tajnama glume, obe moje ćerke rekle su mi da sam i ja takav, ja se nadam samo ponekad, i da će mi i ta uloga pomoći da osvestim svoje mane i nedostatke.

Sa suprugom Jelenom živite četvrt veka. Zahvaljujući čemu vaš odnos i dalje traje?

- Mi se nismo nikada venčali, tako da se ne možemo razvesti. To je možda pravo rešenje.

Znači li to da ne verujete u brak kao instituciju?

- To je samo formalizacija jednog odnosa. Jednostavno nije bilo potrebe za tim.

Sa ovim životnim iskustvom, šta za vas predstavlja najveću životnu radost?

- Najveća životna radost su mi deca, pre svega moja, ali i tuđa. Odrastao sam u školi i žamor dece, cika, vika, galama, igra, dečje svađe, energiju i veru u život prepoznajem kada vidim bilo koje i bilo čije dete na ulici.