Zoran Kostić Cane: Čovek je u modernom vremenu zaboravio šta su intuicija, emocije, ljubav i srce || Hello Magazin!

Presek cele karijere, od singla "1.000 godina" iz 1984. godine, preko antologijskih albuma "Partibrejkers 1, 2 i 3", pa do prošlogodišnjeg "Sirotinjskog carstva", spremaju nam pevač Zoran Kostić Cane, gitarista Nebojša Antonijević Anton, basista Zlatko Veljović Laki, bubnjar Darko Kurjak i ritam gitarista Robert Telcer, 18. juna na beogradskom stadionu "Tašmajdan", na koncertu "Taš je naš".
- Biće to oko dva i po sata programa - otkriva za "Novosti" Cane. - Sad smo na pola turneje. Uvežbani smo, turneja je bila malo naporna zbog daljina, ali je bio dobar kontakt s publikom, totalno zajedništvo, jedinstvo i sve to. Samo da nas posluži vreme.

A pre koncerta, Cane se osvrnuo na vreme u kome živimo i ono što smo zaboravili da cenimo...

Kada pomislite na "Taš", šta vam prvo padne na pamet?

- Tamo sam kao klinac sa 15 godina ušao u "Cepelin". To je bila najbolja diskoteka. Asocijacija je dobar kontakt sa publikom, svi su tu i sve se vidi, sve se čuje i oseća. To je važno.

Nije uvek bilo toliko ljubavi, ako se setimo nastupa "Radničke kontrole" 1981?

- To je bilo ludilo (smeh). Prekinuo sam manifestaciju i bila je i murija i sve. To je bila provokacija kakvu Beograd nije video. Mi smo bili klinci, puni votke. "Mladi gnevni roker je pozvao čitav stadion da mu popuši. Sa istupom ovog mladića bi trebalo da se pozabavi Omladinska organizacija." Tako nešto je tada napisao Dejan Pataković u "Ekspres politici".

Sačuvali ste stadion u akciji "Taš je naš"?

- Zamisli tu ideju nekog maloumnika da na takvom mestu izgradi hiper-market. Devojka koju bih voleo da nađem i dovedem na Taš, je inicirala akciju "Taš je naš". Mogao sam sa svoje terase da vidim centar grada, "Kasinu", Terazije, a sad ne mogu. Viđam neke glupe građevine. Zamisli da ti tako neke stavari istisnu iz sećanja, iz tvog detinjstva. Važno je da znam da je tamo negde nešto što je deo nas. Kad bi znali gde idemo, možda ne bismo tamo otišli.

Znamo li gde idemo?

- Ne, ali nas nešto vuče. Čovek je u modernom vremenu zaboravio šta su intuicija, emocije, ljubav i srce. To su za njega suviše luksuzna osećanja i stanja koja su toliko iracionalna da štete sticanju profita. A profit je ništa drugo nego nagomilani strah. Sav taj višak koji si dobio i koji hoćeš u strahu da sačuvaš, pa zbog profita potkupljuješ vojsku, političare, samoga sebe, voljene i nevoljene. Zato - muzika i samo muzika! To je najlepša stvar. Frekvencije su bitne. Živimo u svetu frekventne demencije, zaboravljanja šta je bilo, jer ono što je bilo opterećuje ono što će biti. Kao vaspitavanje dece. Oni nemaju pojma, ovo je njihovo vreme, a mi ih opterećujemo nekim stvarima. Mi smo prošlost puna neprolaznih tema.

Sve su generacije u Srbiji bile opterećene prošlošću?

- Jesu, šta ćeš. Kad čovek pametnija posla nema, a on svetsku istoriju sprema. Teško je da uradiš nešto u lokalu, pa se onda petljaš u globalu. Mali čovek koji sebe hoće da vidi u velikom formatu.

Šta da činimo kao pojedinci da nam bude bolje?

- Živeti što normalnije. Slati vibracije. Bilo šta da radiš, da si iznad svih, iznad tog spuštanja. Svako ko leti visoko, drugome pada u oko. Samo, ćao, kako si, i mnogo ljubavi. A ostalo... Tamo gde idemo novac nam neće trebati. Trebaće nam samo odgovori.