Tatjana Vojtehovski: Šest nezaboravnih dana na Islandu || Hello Magazin!

Avanturistički duh poznate novinarke i voditeljke Tatjane-Tanje Vojtehovski odveo je ovu rođenu Novosađanku put dalekog severa Evrope, preciznije Islanda, okruženog hladnim Atlantskim okeanom i okupanim zelenilom koje je inspirisalo neke od autora bajkovitih priča. Baš kao što u svojoj emisiji "Život priča" na televiziji "Prva" kroz razgovor sa sagovornicima gledaocima necenzurisano prenosi upečatljive životne situacije, poznato televizijsko lice za “Hello!” magazin u svom maniru govori o utiscima koje je na nju ostavila ova ostrvska zemlja u kojoj je krajem aprila sa sestrom Tamarom provela uzbudljivih šest dana.

- Prvo saznanje po izlasku sa aerodroma bilo je da je toliko hladno da ne znam kako ćemo uopšte promoliti nos napolje i već sam planirala kako ću vreme da provedem isključivo po muzejima, koncertima, bioskopu, kafanama i svemu što mi padne na pamet da je u zatvorenom. No kada stane vetar, a ume da stane, hladnoća u kombinaciji sa Suncem postaje potpuno u redu. Čisto da priroda pokaže da može – počinje priču voditeljka, koju je posle prvobitnog temperaturnog šoka oduševila bajkovita islandska priroda.

- Predeli izgledaju potpuno nestvarno i sama reč "nestvarno" tamo dobija jednu potpuno novu konotaciju - nije stvarno. To nije druga zemlja, već druga planeta. To su nepregledne čistine prekrivene vulkanskim stenama koje druguju sa lišajevima i mahovinom. Ako zastanete i prošetate, osećaj je kao da gazite po najfinijem tepihu, gde noge do članaka upadaju u ovo prirodno tkanje. Sve izgleda kao ogroman karfiol posred kojeg je put – duhovito opisuje novinarka, koju je umesto očekivanog umora prvoga dana dočekala besana noć.

- Mrak i časovnik na Islandu ne pričaju. U pola deset uveče sijalo je Sunce. Kad mu je dosadilo da se čudimo, zašlo je oko pola jedanaest i kao počela je da pada noć. Kao, jer to nije bila prava noć i ne na svim delovima neba. Uvek bi bilo neko parče koje se otima i ostaje kao samoproglašeni otcepljeni dan, bez obzira na časovnik i sve namere mraka. Nekoliko minuta posle ponoći sa druge strane otvorilo se nebo i shvatili smo da počinje da sviće. Otud svugde i svima neprozirne crne zavese na prozorima. Moje razmišljanje da će telo osetiti umor bez obzira na Sunce i dan u nevreme pokazalo se kao potpuno pogrešno, pa smo se tu noć uputili u grad. Toliko je bilo hladno i toliko je duvalo da se te prve večeri ni ne sećam. Videla sam uglavnom samo vrhove svojih patika od glave nabijene dole dok se nismo dogegali do prvog paba – priseća se Tatjana, koju su posebno zaintrigirale farme na kojima se uzgajaju konji.

- Njihovi konji su nekako manji i deblji. Mi smo skloni da kažemo da je to poni, ali nije - to je budući ukusni obrok, jer Islanđani jedu konje. Farme su usamljene, prvi komšija se ni ne nazire, dok se imanja vide sa puta. Na njima su kuća, pomoćna kuća, štala, garaže, spremmište za alat, traktori, mašine, i ponegde i džip. Moja sestra je tada postavila pitanje koje je narednih dana stalno ponavljala "Bože, pa šta oni rade po ceo dan?" - kroz osmeh priča četrdesetšestogodišnja majka kćerke Tijane, koja je propustila ovo živopisno porodično putovanje.

Inspirisana nestvarnim prizorima prirodnih lepota ove severnoevropske zemlje, Tanja ih opisuje gotovo poetskim rečnikom.

- Priroda na Islandu kao da se igrala one dečje igre sa dve stisnute pesnice iza leđa kada pitate drugara "Koju ćeš ruku?". U jednoj je neko blago, a u drugoj ništa. Dala je da nasumično biraju, pa šta dobiju. Tako ih je uskratila za voće, koje može da se nađe iz uvoza, pernate životinje, dovoljno sunca, leto i ljude. Sa druge strane, velikodušno je bacila najneverovatnije prizore od vodopada, vulkana, gejzira, glečera, lave, polarne svetlosti. Zemlja se puši, cveta mahovina i lišaj na vulkanskom kamenju, na plaži je pesak crn kao noć koja zimi dođe pa dva meseca i neće da ode, vodopadi su pocepali planine i izbili pred ljude kao na pozornicu dok zadivljeno gledaju u tu premijeru koja je uvek i iznova premijera.

Ono u čemu je naročito uživala i zaboravljala na sve manje ugodne doživljaje jesu kupke u poznatom spa centru.

- Kupale smo se u prirodnom bazenu u vodi u kojoj je čitrdeset stepeni Celzijusa, dok je napolju bio tek jedan stepen iznad nule. Ponovno smo iskusile detinjstvo kada smo u vodi ostale više od tri sata, jer je za izlazak do unutrašnjeg dela spa centra "Blue Lagoon" potrebna ozbiljna brzina kako se ne biste pretvorili u santu. No, sve to na neki čudan način prija i vrlo brzo postane potpuno normalno. Voda je toliko tirkizna da Instagram plače od ljubomore, jer još nije namislio takve filtere.

Uz trud da razume da Islanđani konje koriste za ishranu, Tanja se potrudila da opravda i lov na kitove zbog čega nemaju lepu reputaciju.

- Islanđani love kitove i ostatak sveta ih zbog toga vrlo ne voli, no kad malo razmislimo i kod nas love i jelene i srne i zečeve. Otišle smo na izlet da gledamo kitove i rekli su nam da će nam, ako ih ne budemo videle, dati kartu za neki drugi izlet besplatno. Nije bilo potrebe za tim.
Još jedan snažan utisak izazvala je poseta koncertnoj dvorani "Harpa", jednom od zaštitnih znakova glavnog grada Rejkjavika.

- Harpa je velelepna građevina u samoj marini na koju su jako ponosni, a koja je inspirisana bojama aurore, polarnog svetla koje može da se vidi noću od septembra do aprila, kada priroda pravi svoju izložbu na ogromnom platnu preferijajući smaragdne i ružičaste tonove, i kada joj nije mrsko da svaki rad pokaže iznova drugačiji od prethodne postavke.

Uz operu, poznata ljubiteljka kulturnih sadržaja obišla je i muzeje, a u jednom od njih ostvarila je zanimljivo poznanstvo.

- Muzej ribarstva i "Saga museum" moja su topla reporuka. U "Sagi" sam upoznala Fitore Berišu, umetnicu iz Albanije i svojevrsnog disidenta, koja je kako sama kaže pokazala srednji prst kososvskoj politici. Talentovana, otvorenog uma, na Island je došla na deset dana i tamo je već deset godina. Pričale smo o tome kako će posle jedne decenije izlagati u Prištini, kao i da nikada nije izlagala u Beogradu što joj je želja. Ponudila sam joj pomoć oko toga – ističe Tanja i dodaje da dokaza da su na tom tlu nekada živeli Vikinzi i danas ima mnogo.

- Dugačke do struka, narandžaste blago talasaste i puštene kose na tridesetogodišnjim mladićima u kombinaciji sa dugačkim riđim bradama neretko su slike savremenih Vikinga koje možete sresti na ulicama Rejkjavika – opisuje voditeljka i za kraj otkriva poslednju pomisao pre nego što su ona i sestra Tamara napustile Island.

- Dok smo odlazile ka aerodromu, prolazeći pored usamljene farme moja sestra je uz svakodnevnu pomisao "Bože, a šta li oni rade po ceo dan", ubacila novo pitanje "Pa jel imaju bar wi-fi na tim farmamama?", jer stvarno deluju usamljeno. Mada su nam rekli da oni koji tako žive, ni nemaju neku preku potrebu za drugim ljudima. Ja ih razumem. Vratila bih se na Island. Ima toliko toga što treba opet premijerno videti.