Branimir Popović: Potpuno sam se raspekmezio otkad sam dobio kćerku || Hello Magazin!

Mada ga domaća publika uglavnom pamti po ulogama u filmovima i serijama kao što su "Stršljen" i "Budva na pjenu od mora", Branimir Popović je najveće glumačke bravure ostvario na pozorišnim scenama u Podgorici, Cetinju, Beogradu i Budvi. Iako je oduvek vodio jednostavan i povučen život, njegova veza sa sadašnjom suprugom Sanjom Jovičević pre nekoliko godina izazvala je veliku medijsku pažnju širom regiona. Skladni par i danas uživa u mirnoj svakodnevici u kojoj centralno mesto zauzima njihova kćerka Sofija, koja će u julu napuniti tri godine.

U razgovoru za naš magazin Popović nam je otkrio da je svoje glumačke ambicije odavno ostvario i da je, osim porodici, danas najviše posvećen radu sa studentima na Cetinju, a kako je pre dva meseca ponovo došao na funkciju umetničkog direktora crnogorskog Narodnog pozorišta ima mnoge planove za unapređenje te institucije. Beogradska publika nedavno je imala priliku da vidi dve predstave crnogorskih kolega, koje su izvedene povodom proslave deset godina državnosti Crne Gore.

Jeste li očekivali dobar prijem kod beogradske publike?
- Reč je o odličnim predstavama, pa sam očekivao dobar prijem. "Urnebesna tragedija" rađena je pre dve godine, a komad "Očevi su grad(ili)" pre dve i po i kod nas i dalje igra na kartu više.

Komad "Očevi su grad(ili)" delo je mladog umetnika Borisa Lješevića, dajete li često šansu generaciji koja je na početku karijere?

- Reč je o specifičnoj predstavi koja je nastala kao posledica ispovesti glumaca, a Boris je njihove priče vrlo lepo dramaturški uklopio i još bolje postavio na scenu i izrežirao. Bavi se temama sa kojima se susrećemo u svakodnevnom životu od tranzicije do zaljubljivanja. Kada je reč o mom odnosu prema mladima, prvo što sam uradio kada sam pre dva meseca došao na mesto umetničkog direktora crnogorskog Narodnog pozorišta bilo je pokretanje nove scene "Akademija". Reč je o sceni gde studenti likovne, muzičke i dramske umetnosti imaju priliku da pokažu ono što rade. Organizovali smo svečano otvaranje 24. aprila, kada su studenti Likovne akademije sa Cetinja imali izložbu, posle toga su održani koncerti studenata muzičke akademije, dok su glumci sa druge godine tu prikazali svoju ispitnu predstavu.

Prija li vam rad sa studentima?

- Moji roditelji su bili pedagozi, pa volim rad sa mladima. Još na četvrtoj godini Akademije bio sam student zadužen za organizaciju nastave, a kasnije sam bio i asistent. To što ja naučim od mojih studenata nigde se ne može naučiti, a siguran sam da i oni ponešto nauče od mene. U toj uzajamnoj razmeni grešaka i jedni i drugi postajemo bolji.

Kakve su današnje generacije?

- Kod najvećeg broja studenata vidim pre svega veliku motivaciju i ljubav prema budućoj profesiji, a oni koji nisu požrtvovani i sami odustanu. Trudim se da iz njih izvučem ono najbolje, kao što to činim i sa svim svojim saradnicima, sa ljudima iz mog okruženja, ali i da uvek dam najbolje od sebe.

Da li su vas roditelji naučili takvom pristupu?

- Nikada nismo konkretno pričali o tome, ali verovatno su oni svojim diskretnim odnosom i vaspitanjem zaslužni za to da ja sagradim ovakav odnos prema životu.

Možete li da kažete za sebe da ste čovek blage naravi?

- Jesam, naročito od kada sam dobio kćerku Sofiju, koja će u julu napuniti tri godine. Potpuno sam se raspilavio i raspekmezio, potpuno sam opčinjen njom. Sve što radim radim za nju i zbog nje.

Jeste li ponekad strog otac ili joj samo pružate neizmernu ljubav?

- Mislim da bi deci trebalo pružiti samo neograničenu ljubav, a ima vremena kada će naučiti sve ostalo. Lepim rečima i divnim odnosom može se postići najbolje.

Radite kao glumac, umetnički direktor pozorišta i profesor, koliko je organizacija bitna u vašem životu?

- To je najbitnija stavka. Do pre dva meseca nisam radio u pozorištu i dan mi je bio ispunjen obavezama, a sada je na sve to došao i rad na veoma odgovornoj funkciji, pa se opet za sve nađe vreme.

Da li vam je važna podrška partnera?

- Da nemam podršku supruge, bio bih pola čoveka. Ona je takođe glumica, pa razume moj posao, ali da mi nije dala “zeleno svetlo”, ne bih se prihvatio funkcije u pozorištu.

Sanja je dosta mlađa od vas, dajete li joj poslovne savete ili je češće puštate da se sama snalazi?

- Kako kad. Kada se nešto proživi kroz sopstveno iskustvo, onda se donose bolji zaključci i oni ostaju usađeni u vaše biće. S druge strane, kada mislim da je potrebno, dajem joj savete, kao što ih i ja tražim od nje.

U vreme kada je "otkrivena" vaša veza, mediji su mnogo bili zainteresovani za vaš odnos, kako ste se nosili sa tim pritiskom?
- Sanja i ja vodimo običan život, u kome nema ničeg zanimljivog za "žutu štampu". To što se bavimo umetnošću ne mora da bude nikakav kuriozitet jer je naš život jednostavan i običan. Mi smo se zaljubili i počeli da se zabavljamo, a to što nas je neko fotografisao iza nekog ugla nije nas tangiralo, jer ništa nismo krili.

Šta vas čini srećnim i koji su vam najveći ciljevi?

- Sofija i Sanja su mi najvažnije, sve je nebitno u odnosu na njih dve, a moj jedini cilj je da imam još dece.

Da li poput većine Crnogoraca priželjkujete sina?

- Po tom pitanju sam atipičan Crnogorac, jer sam imao želju da prvo dobijem devojčicu. Dobio sam mnogo više nego što sam očekivao, jer je Sofija deset puta lepša i bolja devojčica nego što je bila u mojim mislima.

Kakvi su vaši poslovni planovi?

- Ne postoji uloga koju sam želeo da odigram, a to se nije dogodilo. Zadovoljio sam sve mladalačke porive i sujetu, zato je sada najveći izazov da Narodno pozorište postavimo na mesto koje mu pripada, da vratimo ljude u pozorište i damo šansu mladima da postanu deo ansambla.