Gordan Kičić: Čovek mora da iz svega izvuče najbolje || Hello Magazin!

Upečatljive uloge, obojene raskošnim umetničkim senzibilitetom, u brojnim filmovima i serijama glumca Gordana Kičića svrstale su u omiljene glumce. Zaljubljenici u pozorište na još “bliži” način uživaju u njegovim glumačkim bravurama koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. U svojoj matičnoj kući “Ateljeu 212” trenutno igra u pet predstava, dok ga publika “Jugoslovenskog dramskog pozorišta” može videti u komadu “Izdaja”. Posebno je ponosan na rolu u mjuziklu “Spamelot”, koji sa odabranom glumačkom ekipom igra već godinu dana. Pre četiri godine, u filmu “Ustanička ulica” debitovao je kao producent, pokazavši da se odlično snalazi i iza kamere, čime namerava i dalje da se bavi.

Ovaj tridesetosmogodišnji buntovnik nežnog srca i večiti dečak srpske kinematografije, kako ga nazivaju, sa životnim izazovima lakše se suočava uz podršku supruge Zorane, sa kojom ima dve kćerke, osmogodišnju Sofiju i sedamnaestomesečnu Leu.

Kičićevo polje umetničkog izražavanja podrazumeva i muziku koja je u središtu njegovih interesovanja takoreći odmalena. Gitara je njegov duhovni saveznik uz koju se rado opušta. Kombinacija glumačkog i muzičkog talenta predodredila ga je za ulogu voditelja emisije “Najbolji orkestri Srbije” na „Radio-televiziji Srbije“, u čemu se fantastično snalazi. Raspoložen i nasmejan, Gordan Kičić za “Hello!” govori na mnoge teme, profesionalne i privatne, a na početku razgovora priča o svom trenutno aktuelnom televizijskom angažmanu.

Šta je bio motiv da pristanete da budete voditelj emisije “Najbolji orkestri Srbije?

- Dopala mi se dobra ideja - sučeliti tri orkestra, tri benda koji su potpuno različitih muzičkih žanrova, iz potpuno različitih mesta, ne geografski već fazonski, koji sviraju nešto što nije u njihovom repertoaru, uzbudljivo je i stvara neku potpuno fantastičnu energiju. Moram da priznam da je to jedna od gotivnijih stvari koja mi se desila ove godine. Mnogo bendova je prošlo kroz studio, mnogo fenomenalnih svirača. Ljudi koji nemaju priliku da se pojavljuju na televiziji dobijaju lep prostor da pokažu šta znaju i kako sviraju. Jako mi je drago što to postoji, srećan što sam deo ove priče i što narod gleda.

Od pre nekoliko meseci publika vas gleda u prvom mjuziklu brodvejskog formata “Spamalot”. Kako se osećate dok ste na sceni?

- Svakako da je izuzetno uzbudljivo biti deo toga. Veliki broj ljudi uključen je u tu priču, i taj trenutak i osećaj kada svi nastupamo na sceni, sa orkestrom koji broji više od dvadeset ljudi, sa horom, sviračima, baletanima, zaista je izvanredan. Nisam imao prilike da radim tu vrstu pravog brodvejskog mjuzikla.

U seriji “Poslednji panteri”, snimanoj u Srbiji i Velikoj Britaniji, zaigrali ste sa čuvenim britanskim glumcem Džonom Hartom. Kakvo iskustvo nosite sa ovog projekta?

- To je super mogućnost i šansa da se malo promešaju karte. Za mene je to bio izazov, a snimanje sa ser Džonom Hartom predivno iskustvo i ponosan sam što sam bio deo te ekipe.

Da li je s godinama žar za izlaskom na scenu i pred kamere sve veći ili prirodno splašnjava?

- Stvar je u tome da ja više nisam u cvetu mladosti. S druge strane, jedino što bih mogao da zamerim ovoj našoj sredini, iako je tome dosta doprinela i moja profesija, jeste to što svaki projekat radiš od nule. Svaki put je teže nego prethodni.

Hoće li vas publika uskoro videti u nekom serijskom ili filmskom programu?

- Što se serija tiče, trebalo bi da igram u nekoliko epizoda “Vojne akademije”. Kada je o filmu reč, imam neka dva projekta koja su na čekanju za neka srećnija vremena, i što se tiče uloge i producentskog dela.

Producentski posao vam je, očigledno, primamljiv.

- Jeste, čudna je to stvar. Kada neko okusi to i postigne izvestan uspeh sa projektima koje je radio, to mu daje podstrek da nastavi da se time bavi. Vreme je trenutno dosta komplikovano za umetnost, a ovo je najskuplja vrsta umetnosti. Mi zavisimo od države, od „Filmskog centra“ i Ministarstva kulture, tako da nama, filmadžijama, nije jednostavno, ali snalazimo se, dovijamo, borimo se.

Važite za nepopravljivog optimistu. Da li ste i dalje takvi ili ste blizu “tačke ključanja”?

- Mnogo se nerviram, ali to je moja privatna stvar. Kada govorim za javnost, ne želim da propagiram neku vrstu tog nekog tona kojem smo skloni. Smatram da svako ima svoje probleme, okolnosti nisu najbolje, ali nikada nisu. Čovek mora da proba da iz svega izvuče najbolje, da bude duhovit i ostane čitavog tela kroz sve nedaće. Kada kažem čitavog tela, govorim o nervnim završecima i psihološkim stanjima.

U čemu pronalazite zadovoljstvo i beg od problema?

- Uvek me motiviše neki dobar projekat, kada verujem u taj komad, u saradnike. To čime se mi bavimo su imaginarne stvari. To je nešto na papiru što donosimo na svet i ne znamo tačno kako će da izgleda, ali anticipacijom stvari unapred možemo da ih predvidimo. Spremni smo na različite stvari i okolnosti. Zato mi je produkcija zanimljiva, jer dosta okolnosti utiče na rezultat.

Nazivaju vas večitim dečakom srpske kinematografije. Šta održava taj mladalački duh u vama?

- Ne znam da li imam neki recept za podmlađivanje. Navike i stvari koje volim vrlo su slične onima koje sam imao kada sam bio tinejdžer - muzika, film, knjige, tu se ništa nije mnogo promenilo. Porodica je tu sada, naravno, ali te neke stvari iz tog nekog perioda ostale su iste i gledam da me i dalje osvežavaju.

Doživljavate li sebe kao običnog čoveka uprkos auri poznate ličnosti?

- Naravno da sam običan. Moj posao je takav i nosi te stvari koje nosim, to je neka vrsta poznatosti i interesovanja javnosti, ali navikao sam na to. Ali moram da primetim da, kada me vide sa porodicom na ulici, ljudi manje prilaze i ne žele da nas uznemiravaju. Supruga i ja čuvamo privatnost, čuvamo našu porodicu za nas, ne mislimo da smo specijalni, imamo sve moguće obaveze kao i svi drugi ljudi i zaista živimo najnormalnije.

Vodite li kćerke u pozorište i koliko im je vaše zanimanje interesantno?

- Vodimo ih u dečje pozorište, a starija kćerka imala je priliku da me gleda u “Spamalotu”. Bila je na premijeri i to je prvi put da me je gledala na mom radnom mestu, u pozorištu.

Jeste li strepeli od njene kritike?

- Naravno da jesam, ali je sve prošlo super.

Brojni su izazovi sa kojima se porodica danas suočava. Kako se vi sa tim nosite?

- Živimo kao svaka obična porodica. Izazov svih savremenih ljudi je uklopiti poslovne obaveze sa privatnim i napraviti tu vrstu balansa. To je nešto što je veliki izazov za sve ljude koji imaju porodicu. Nije to lagan zadatak, ali takvo je vreme u kome živimo. Pre trideset godina, kada sam ja bio mali, radno vreme naših roditelja bilo je drugačije, cela stvar je počela da se odvija od sedam ili osam ujutru, a sada radno vreme počinje u devet, deset, pa samim tim traje do šest. Tako je zapravo kod onih koji se bave kancelarijskim poslom. S druge strane, ja imam trostruko radno vreme, i pre podne, i po podne, i uveče. Ali čovek mora da pronađe način i volju da to dođe na svoje mesto i to je u stvari glavni zaplet savremenog života.