Maja Žeželj: Trudim se da mi svaki dan bude bajka || Hello Magazin!

Poslednjih godinu i po dana novinarka i voditeljka Maja Žeželj deo je tima regionalne televizije “N1”, na kojoj vodi centralnu informativnu emisiju. Tokom dve decenije karijere, koju je gradila radeći za šest televizijskih kuća, profesionalnim izveštavanjem o najvažnijim događajima iz zemlje i sveta uspela je da postane prepoznatljivo lice kome se veruje.

Kada joj je pre pet godina dijagnostifikovan težak oblik sepse, nacija je strepela da li će je ponovo videti na malim ekranima. Srećom, sve se dobro završilo, a ovaj nemili događaj iz korena je promenio Majin pogled na svet, kao i prioritete. Po završetku poslovnih obaveza, poznata novinarka prepušta se čarima porodičnog života sa suprugom Ivanom Stankovićem i njihovom decom, jedanaestogodišnjom Lenom i dve i po godine mlađim Marijanom, kao i Ivanovom decom iz prvog braka, Selenom i Leom. Srećna porodica uživa u zajedničkim trenucima, čiji neizostavni deo su i kućni ljubimci, kojima su odavno dodelili status članova porodice.

Raspoložena četrdesetosmogodišnja voditeljka ekipu magazina "Hello!" ugostila je u porodičnom domu na Vračaru, gde je pozirala u društvu kćerke i sina, a potom otvoreno progovorila o životnim izazovima i trijumfima.

S obzirom na to da ste i suprug i vi veoma uspešni u svojim profesijama, imate li dovoljno vremena za porodične trenutke?

- Najvažnija mi je porodica, I u skladu sa tim organizujem vreme. Ne volim da mislim da porodica, niti bilo ko drugi, živi kroz momente. Mi živimo život svakog dana, pun i zaokružen, uz školske, poslovne i mnoge druge aktivnosti.

Pored školskih obaveza, čime su Lena i Marijan zaokupljeni?

- Kao sva deca - igrom. Idu u park, na čuveni Plato, voze bicikl, rolere, vole sport, igraju se sa drugarima, sklapaju svoja dečja prijateljstva.

Ko je od njih dvoje karakterno bliži vama, a ko suprugu Ivanu?

- Nismo u tim karakterima samo Ivan i ja. Lena je, recimo, više kombinacija svojih sestara Selene i Lee. Na Selenu neverovatno liči, a na Leu je odgovorna. Marijan je takođe pomešao neke osobine koje možemo da prepoznamo kod drugih članova porodice, na primer, uporan je kao Ivan, a gospodari vremenom kao ja.

Uspevate li da izdvojite nekoliko dana samo za vas i supruga i smatrate li da je to važno za bračnu zajednicu?

- Kada su bili mlađi, Ivan i ja nismo putovali bez njih. Sada je malo lakše, a i deci je zabavno da se na nekoliko dana otarase roditelja. Važno je da muž i žena odvoje vreme za sebe, ali je takođe važno i u kom period života deteta to rade, i koliko često.

Volite li svi u porodici da boravite kod kuće ili ste aktivni tipovi?

- I jedno i drugo nam je blisko. Volimo da smo kod kuće, da se opustimo, da igramo različite igre, zajedno gledamo filmove. Isto tako prija nam da istrčimo napolje, da budemo na otvorenom, na svežem vazduhu, aktivni. Kombinacija i jednog i drugog je idealna. I stalno nam nedostaje vreme da uradimo sve što smo planirali.

Ove godine navršava se pet godina od vaše bitke za život. Koliko vam je taj period živ u sećanju?

- To je uvek sa mnom, baš kao i sudar od pre više od dvadeset godina. Sve je to moj život. To je ono zbog čega sam ja ovakva kakva sam. To su neki događaji koji su me odredili i formirali. Tu se stvarno svašta desilo, mnogo sam osetila, videla, doživela i preživela. Da toga nije bilo, bila bih mnogo siromašnija. Ti događaji su mi dali ogromnu snagu i umnogome mi olakšali život.

Koliko su vas ta iskustva promenila?

- Skroz su me promenila i sve se izmenilo. I prioriteti, i razmišljanja, i sistem vrednosti, i pogled na svet i ljude. Promenilo se to što znam i to što mislim. Kako živim i zašto živim.

Jesu li se javile neke posledice poput iracionalnih strahova?

- U početku je bilo strahova. Posle takvog iskustva, svi strahovi su racionalni. Srećom, to je kratko trajalo. Čovek ne može i ne bi trebalo da tako živi. Imala sam, recimo, strah od većeg broja ljudi u prostoriji. Pošto se nije znalo kako sam dobila sepsu, izbegavala sam da budem u većoj grupi ljudi, u strahu da ne pokupim nečije bakterije. I čim broj ljudi pređe za mene prihvatljiv broj, ja sam ili izlazila napolje ili odlazila do prozora i izbacivala glavu napolje. Bio je i jedan period u kome sam funkcionisala samo ako sam pod antibiotikom. „Ekstencilin“ je bio moja sigurnost. Srećom, i to je brzo prošlo. Sada je sve u najboljem redu.

Godinu i po deo ste srpskog tima regionalne televizije "N1". Da li ste lako prihvatili promenu posle odlaska sa “Javnog servisa”?

- Za dvadeset godina karijere radila sam na šest televizija, svaka je bila drugačija i priča za sebe. Na svakoj sam ponešto naučila, a najvažnija lekcija je da ne smeš da stojiš u mestu. Nemam problem da prihvatim promene, mislim da su neophodne. “N1” je mlada televizija, gde rade fantastični mladi ljudi, brze pameti i širokog pogleda, čast mi je da radim sa njima. I pravo da vam kažem, više bih volela da ste ovaj razgovor uradili sa nekim od njih.

Šta vas u poslu najviše motiviše?

- Motivišu me ljudi sa kojima radim. Pogledajte samo “N1” tim - mladi, obrazovani ljud sa iskustvom i znanjem. I što je najvažnije, sa osećajem za televiziju. Dobro izgledaju, znaju šta su prave vrednosti, razlikuju bitno od nebitnog, znaju kako to da saopšte. Naša deca bi od takvih ličnosti trebalo da uče. To su ljudi o kojima bi trebalo da se piše i o kojima bi moja deca trebalo da čitaju.

Često izveštavate o teškim društvenim temama. Uspevate li emotivno da se ogradite ili sve to proživljavate?

- Neke priče me pogode i često se desi da dugo razmišljam o njima. Na neke sam toliko navikla, da su mi smešne. Za ove prve se nadam i verujem da činjenica da pričamo o njima može da dovede do rešenja. Za ove druge nadam se da neće mnogo uticati na život naše dece i unuka.

Kako najradije provodite vreme koje izdvajate samo za sebe?

- Vežbam. Našla sam neku svoju meru. Idem u predivan klub, gde dobijam odlične vežbe, samo moje. Praktikujem jogu, gde uživam i svaki put otkrivam nove stvari koje moje telo može da uradi, kao i pilates, pomoću koga celo telo stavljam u balans.

Da li je fizička rekreacija obavezan deo vaše životne rutine?

- Za mene je vežbanje kao hrana. To sam odavno otkrila i bez rekreacije ne bih mogla. Tvrdim da je i vežbanje jedan od činilaca koji su mi pomogli da pobedim sepsu i kroz celu priču prođem dobro.

Šta je vaš životni moto?

- Nemam životni moto. Ja imam život. I volim ga. I živim ga. I srećna sam. I zahvalna.