Duško Gojković: Džez je svuda gde ga nađete || Hello Magazin!

- Što sam stariji, mislio sam, biće sve manje posla, a ono imam sve bolje i bolje angažmane i kalendar je pun. Ali ne volim više interkontinentalne letove i gledam da ne putujem duže od dva sata. Godinama sam išao od Minhena do Helsinkija, Tokija, Njujorka i natrag. U Japanu sam bio 11 puta, pa u Koreji, prošao sam celu Ameriku - kaže, za "Novosti", džez trubač Duško Gojković, priznajući da je malo umoran od kilometraže.

Ovaj Uskrs proveo je u Beogradu, a uoči praznika nastupio je na Trgu republike sa svojim omiljenim "Big bendom" RTS-a, povodom Svetskog dana džeza.

Svojim posebnim izvođenjem, kompozicijama i aranžmanima, osamdesetpetogodišnji majstor odavno je Srbiju stavio na važno mesto svetske muzičke scene. Družio se i svirao, rame uz rame, sa Majlsom Dejvisom, Četom Bejkerom, Dizijem Gilespijem, Stenom Gecom, Sonijem Rolinsom, Kenijem Klarkom, Deksterom Gordonom...

U enciklopedijama džeza, uz odrednice "fri džez", "diksilend", "bibap", "sving", stoji i odrednica "balkan džez" kao njegov izum, koji je ustoličio čuvenim albumom Swinging Macedonia.

- Bio sam i u predsedništvu Srbije. Uručili su mi Zlatnu medalju za izuzetne zasluge u kulturi Srbije i njenu promociju u svetu, kojom me je predsednik Tomislav Nikolić odlikovao na Sretenje. Predsednik je bio na putu u Indoneziji, ali mi je njegova savetnica uručila orden - kaže Gojković, pokazujući nam veliko priznanje.

Koliko vam znači ova medalja?

- Sad sam narodni heroj! Mnogo je lepo što se neko setio da sam još tu. Obradovao sam se, za mene je to velika čast, posebno što dolazi iz Srbije i od njenog predsednika. Dobijao sam do sada internacionalne nagrade, kao u Minhenu, prošlog leta, od ministarstva kulture, za sve ono što sam učinio za mlade generacije muzičara...

Šta vas drži, gde još nalazite džez?

- Pravo da vam kažem - ne znam, to je verovatno urođeno. Setim se uvek Luja Armstronga, koga sam kao mlad upoznao i svirao s njim. Jednom ga je u Kelnu intervjuisao nemački novinar, a ja sam mu prevodio. Na pitanje: "Vi putujete svetom, gde ima džeza?", odgovorio je - "Džez je tamo gde ga nađeš".

Razlikuje li se publika od meridijana do meridijana?

- Džez publika i džez muzičari su praktično kao jedna familija. Odeš odavde u Pariz ili u Tokio, u druge jezike i nacije, ali kroz muziku se odmah uspostavi kontakt i ljudi znaju o čemu pričaš. U džezu nema granice, on spaja razne narode, "farbe" i religije. Kad me pitaju koje si ti nacionalnosti, kažem: "Bibap, latin džez i bluz - to je moja nacionalnost".

U džezu, dakle, nema krize...

- Kad se pojavio rok, govorili su da je džez umro. Možda sada nije toliko popularan kao pop muzika za mlađariju, ali nije nestao, ide i dalje. Vidimo to svuda po svetu.

Pratite li šta se dešava u našoj kulturi?

- Kultura stvara i drži jednu naciju, uz jezik i religiju. Ove bogate, zapadne zemlje koje imaju novac za kulturu pre svega imaju kliker u glavi da kažu: "Kultura je važna za mlade generacije i njihovo obrazovanje". I zato ulažu. Kod nas je sve manje novca za književnost, film i muziku, i to se oseća na mladim ljudima, kojima se ne nudi izbor. Kada godinama po ceo dan slušaju turbo folk, kič i komercijalnu muziku, više ne znaju šta valja.

Spremate i dve knjige...

- Plan je da do mog 85. rođendana izađe srpsko-englesko izdanje svih mojih kompozicija. Polako se sprema i prošireno izdanje moje biografije "Džez je sloboda", u koje će ući poslednjih 20 godina.

* Šta je danas džez?

- U ono vreme, posle Drugog svetskog rata, džez je bio podzemna, tajna, skoro zabranjena muzika, a za nas - sloboda, jer nije mogao komesar da ti naredi kako da improvizuješ. Džez je sloboda i danas, jer je individualna stvar, svako ga svira na svoj način, i mora da nađe lični zvuk. Kako mi je jednom Majls rekao u "Birdlendu": "Nije važno šta sviraš, nego kako sviraš".