Iva Štrljić i Miloš Timotijević: Sa stilom i stavom || Hello Magazin!

U čarobnom ambijentu „Kuće kralja Petra“ na Senjaku, kolege Iva Štrljić i Miloš Timotijević prihvatili su izazov tranformisanja pred foto-objektivom i briljirali u ovom modnom izazovu.

Ženstvenost i odmerenost tridesetosmogodišnje glumice, voditeljke i spisateljice još jednom je potvrdila njenu snalažljivost u poziranju, dok je četrdesetjednogodišnji Beograđanin, zvezda filma “Vlažnost”, priznao da je manekensko umeće stekao pred objektivom svoga oca, modnog fotografa.

U zajedničkom intervjuu za magazin “Hello!” atraktivni glumački duo govori o modi, stilu i stavu, a u svojim odgovorima pokazuju kako se u ljudima ukrštaju optimizam i realnost, ljubav i sebičnost, odlučnost i pomirljivost, a sve to pod zajedničkom premisom da je odustajanje isključivo nepostojeća opcija.

Oboje ste školovani majstori glumačkih transformacija. Koliko vam prijaju modne transformacije?

Iva: Zabavljaju me, a ne možete se, ni modno ni na sceni, transformisati bez mašte. Sve što uključuje kreativnost može da nam donese samo dobro, zato što ta radoznalost i potreba za igrom naš dug duže održavaju mladim. Jedine transformacije koje mi se ne sviđaju su one vezane za karakter čoveka, jer on mora da ostane čvrst. Nije od plastelina pa da svaka situacija može da ga oblikuje kako hoće.
Miloš: To je kao da igrate još jedan lik, samo je ispred vas foto-aparat, a ne kamera. Verovatno mi pomaže i to što mi je otac bio modni fotograf i što su moji prvi koraci na sceni bili upravo na modnim revijama krajem sedamdesetih.

Kako opisujete svoj stil i ko je najviše zaslužan za njegovo formiranje?

Iva: Ja sam od onih žena koje bi svugde išli u haljinama. Da može da se trenira u balskoj haljini, i to bih radila. Najopuštenija sam u najelegantnijim kreacijama. Često mi se događa da mi ljudi to pomalo zameraju, jer ne razumeju zašto ne nosim trenerke. A ja mnogo volim da se sredim, uživam u tome. Stavljanje crvenog karmina i penjanje na štikle opušta me više od masaže. Jednostavno, takva sam i izvinjavam se svim trenerkama ovog sveta ako sam ih uvredila.
Miloš: Priroda mog posla je takva da često nosim odela, a najčešće uniforme. Privatno volim da mi je udobno, ali da odeća ipak zadovoljava neke osnovne standarde.

U kojoj odevnoj kombinaciji se najbolje osećate?

Miloš: To su svakako farmerke, patike, majica i duks sa kapuljačom.
Iva: Za dnevne šetnje, a ja sam ostrašćeni pešak, biram udobne baletanke koje tretiram kao prevozno sredstvo i strašno sam stroga pri njihovom odabiru. Volim kožne jakne i naočare za sunce.

Pamtite li neku otkačenu životnu fazu kada je reč o odevanju i uopšte vaš stil?

Iva: Kada mi se nešto dopada, ja preteram, temperamentna sam, ali takva sam i ne žalim zbog toga. Na Akademiji sam imala izuzetno dugu kosu i uvek sam pravila neke neobične frizure, a moji prijatelji sa klase kažu da sam se neobično i oblačila. To su bile neke iščašene kreacije, ali meni to nije bilo neobično, već sasvim logično, to sam činila sa puno strasti. Bez strasti se ništa ne može. Ja navijam za strast, bez nje sve je bledunjavo.
Miloš: Moram da priznam da sam uvek bio umeren. Nisam pomerao granice i držao sam se klasičnih kombinacija.

Šta je po vašem mišljenju odraz elegancije?

Miloš: Jednostavnost, kao i karakter osobe i njena harizma. Toliko je jednostavno, a ipak teško. Ponekad se osoba ne vidi od odevne kombinacije, što je, prema mom mišljenju, pogrešan put.
Iva: Otmenost, gospodstvenost, način izražavanja. Ono kako nekoga volimo. Kako ulazimo u nečiji život i kako iz njega izlazimo. Nisu samo haljina i odelo elegancija. Elegancija počinje od pogleda, stiska ruke i prvog "dobar dan". Zato mnogi misle da su elegantni, a nisu.

Miloše, sudeći po ulogama koje vam reditelji poveravaju, uniforma vam stoji kao salivena. Kako se vi osećate u toj vrsti odela?

Miloš: Naš posao je takav da morate da se osećate dobro u bilo čemu, pa je tako i sa uniformama. Ali kada sebe vidim u ogledalu, nije to „moja šoljica čaja“. I suštinski razlikuje se od onoga kako ja sebe vidim.

Ivo, jeste li od onih dama kojima su muškarci u uniformi privlačniji od sportskih tipova?

Iva: Ja volim sportske tipove, posebno one kojima dobro stoje odela. Takvi mi se najviše dopadaju.

Kažu da odelo ne čini čoveka, ali govori mnogo o njemu. Procenjujete li ljude na osnovu izgleda i na šta prvo obratite pažnju?

Iva: Kada govorimo o privlačnosti između muškarca i žene, onda ću prvo obratiti pažnju na izgled. Međutim, to mi nije dovoljno. Ako se neko ne ponaša kako treba, odmah ću da zaboravim taj izgled. Šlif, dobro vaspitanje, šmek i način kako me neko posmatra dok komuniciramo, meni su najvažniji. Uvek prvo obratim pažnju na stav i pogled. Samopouzdanjem i držanjem možete kako da popravite, tako i da pokvarite ono što ste obukli.
Miloš: Nije stvar u kvalitetu ili marki neke odeće, već kako ljudi sastavljaju kombinacije i šta veruju da im dobro stoji. Mislim da na osnovu tih parametara može da se zaključi nešto o osobi koju upoznajete.

Šta su za vas najveći ljudski kvaliteti?

Miloš: Mislim da je to, bez pogovora, empatija. Mogućnost da saosećamo sa drugim ljudima. To je nešto što nama na Balkanu malo nedostaje.
Iva: Umeti reći istinu, umeti priznati da si pogrešio. Brinuti o onima koje voliš, biti hrabar i čestit u ljubavi.

Umetnici su poznati po tome da su emocionalno osetljivi. Kako se nosite sa emotivnošću? Uspevate li da se zaštitite od emotivnih potresa?

Iva: Ne uspevam. Tektonski poremećaji u srcu znaju često da mi se dese. Obećam sebi da im neću dozvoliti sledeći put, ali ponovo se dogodi zemljotres. Možda to i mora tako pošto sam glumica, ne možeš da živiš život, a da ga ne osećaš. Nije prirodno. Mada, ponekad bi trebalo okovati se u neki oklop i staviti na svoju dušu poklopac. Da je niko ne dira. Da je ne inficira. A infekcije su danas redovna pojava, često će na vas krenuti prljavim rukama.

Miloš: Ako ste emotivni, to znači da vas više pogađaju stvari, a samim tim i utiču na vas i one oko vas. Ne, nemam sistem odbrane. Prosto se suočavam sa situacijom kada se ona pojavi. Nekad uspešno, a nekada ne.

Nedavno su nas napustila dva velika dramska umetnika, prvo Dragan Nikolić, a potom i Marinko Madžgalj. Kako ste prihvatili vesti o njihovom odlasku?

Miloš: Vrlo teško. Radio sam sa obojicom i osećam prazninu i gubitak. To je velika tragedija, saosećam sa njihovim porodicama.
Iva: Snimali smo zajedno seriju "Ranjeni orao" i pamtiću ih po najlepšem, i kao kolege i kao ljude. Ružne vesti ne mogu da prihvatim. Pristajem samo na lepa sećanja.

Kako se nosite sa gubicima u životu?

Miloš: Kada je smrt bližnjih u pitanju, loše. Na sve ostalo gledam kao na sastavni deo života. Nešto dobiješ, a nešto izgubiš.
Iva: Ne volim rastanke, posebno ne one kada neko ode, nestane, bez potrebe da nešto objasni. A ljudi danas prilično često baš na taj način odluče da izađu iz nečijeg života, zato što nemaju snage da izgovore ono što ih muči. Lakše im je da se izmigolje. Nekada sam puštala da neko odluta ako hoće i nisam to smatrala toliko važnim, pa mi se dešavalo da od jednog kvalitetnog odnosa dođemo do sasvim površnog, čak da se ni ne javljamo jedno drugom na ulici. Danas nisam takva. Jače se borim za ljude koji su mi važni. Više dajem sebe, baš zato što se plašim gubitaka.

Šta su vam životni prioriteti?

Iva: Miran san. Sigurnost u to da će sutra sve da bude u redu. Da će biti posla, podrške i zagrljaja.
Miloš: Moja porodica i moja umetnost. Prijatelji takođe. To je moj čarobni svet.

Čime motivišete sebe kada pomislite da odustanete?

Miloš: Nikada nisam pomislio da odustanem. To nije nešto što uzimam u obzir. Prosto kada naiđem na prepreku, potrudim se da je savladam, a ako je to nemoguće, onda je preskočim.
Iva: Nikada nisam pomislila da odustanem. Kod mene to ne postoji.

Miloše, donedavno smo vas gledali u seriji “Čizmaši”, a bioskopska publika u glavnoj ulozi u filmu “Vlažnost”. Šta novo možemo da očekujemo od vas?

Miloš: Uskoro počinje snimanje treće sezone serije „Vojna akademija“. To je ono što me očekuje u narednih nekoliko meseci, a publika će imati priliku da pogleda nove epizode na jesen.

Ivo, uskoro izlazi vaša nova knjiga pod nazivom “Voleti u Beogradu”. Ima li u njoj autobiografskih momenata?

Iva: To je zbirka beogradskih ljubavnih priča kroz trideset beogradskih ulica. To su predivne ljubavne sage o onima koji su nekoga koga vole prvi put sreli u Krunskoj, na Vračaru, grejali svoj dlan u njegovom negde na kaldrmi Kosančićevog venca ili shvatili da bez nekoga ne mogu baš tamo negde u Jovanovoj.

Osim glume posvetili ste se i pisanju i voditeljskom pozivu. Kako se sve to uklapa u jednu celinu? Uživate li podjednako u svakom od njih?

Iva: Mislim da svaki čovek treba da neguje sve svoje talente i lepo je kada ih ima više. Raditi na sebi pokazuje da ste vredni, da ste borac i da se ne predajete, što su vrlo krupne osobine. Nisam osoba koja će da sedi kod kuće i čeka da zazvoni telefon. Ja svoju šansu sama napravim. Do sada sam napisala dve knjige, uskoro izlazi i treća, vodila sam dve emisije, a odnedavno na “Ženskoj TV” radim i treću - "Volim te", što me mnogo raduje. Osim toga, pripremam predstavu "Mačji kasalj", a na „Radio-televiziji Srbije“ snimam "Matematičare", i sve to me ispunjava i svakom danu daje smisao. Najbolja sam kada se najmanje odmaram. Moj budući muž biće srećan ako ne budem imala vremena da dišem.

Miloše, da li biste prihvatili ponudu da se, kao Iva, oprobate u ulozi voditelja i pisca i na koje teme biste se u tom slučaju fokusirali?

Miloš: Razmišljao sam o tome, ali voditeljski posao nije nešto što bi me ispunilo i učinilo srećnim, bar ne za sada. A za pisanje nemam talenta.

Smatrate li sebe srećnom osobom i šta vas u ovom periodu života čini srećnim i zadovoljnim?

Miloš: Sreća je relativna stvar. Ne obraćam puno pažnje na nju. Ono što me čini zadovoljnim su rad i moje najbliže okruženje.
Iva: Srećnom me čini to što nezaustavljivo verujem u jedan san.

Da li je ljubav za vas apsolutni prioritet ili ste od onih koji razum stavljaju ispred emocija?

Iva: Poslednja dva, tri meseca baš to treniram, da stavim razum ispred emocija. Loše mi ide, ali se trudim.
Miloš: Ljubav mi je veoma bitna, ali ne zapostavljam ni ostale segmente. Mora se živeti na svim kolosecima, a ne samo na njih nekoliko. U životu je najvažniji balans.