Ivan Bekjarev: Porodični sklad je ključ uspeha || Hello Magazin!

Glumac koji je osamdesetih oživeo lik Stevice Kurčubića u kultnoj seriji “Bolji život”, popularni Ivan Bekjarev poslednjih godina okrenuo se pedagoškom radu i izveo mnoge generacije uspešnih glumaca, a kao posledica toga došla je i pozorišna režija koju je voleo još u vreme studenstkih dana.

Iako je povod našeg razgovora bila njegova nova komedija “Sumnjivo lice” koja je premijerno izvedena 26. marta u Centru “Sava” u razgovoru sa poznatim umetnikom dotakli smo se i njegovog porekla i neprilika koje je imao njegov otac zbog kojih je odlučio da promeni prezime, zatim ispunjenog ličnog života sa suprugom Mikicom, a otkrio nam je i zbog čega je srećan da njegov sin nije krenuo njegovim putem.

Koliki je izazov režirati tako popularan tekst kao što je “Sumnjivo lice”?

- ”Sumnjivo lice” je jedan od najpoznatijih, a verovatno i najbolji Nušićev komad, pa je samim tim i najizvođeniji. Publika je do sada imala priliku da vidi ko zna koliko koncepcija tog dela i veliki rizik režirati taj komad. Ja sam se opredelio za malo drugačije izvođenje, ne u smislu menjanja Nušića, jer je on pisac za sva vremena koga ne treba menjati, već sam malo skratio delo koje predugo traje i ima mnogo ponavljanja. Igra se vodviljskom brzinom, ali epoha ostaje njegova i predstava je lišena svih egzibicija. Želeo sam da to bude pravi izvorni Nušić, jer je njegov smeh, kao što je neko jednom rekao, “večito mlad”.

Da li savremeno doba zahteva brzinu i u pozorištu?

- Svakako, jer ljudi danas nemaju koncentraciju. Prvo, jako malo se rade ansambl-predstave, kao što recimo u “Sumnjivom licu” - imamo deset glumaca na sceni. Ja sam komad ubrzao samo da bi Nušićeve duhovitosti došle do izražaja. Nekada je sve teklo sporo, da bi se na kraju poentiralo, dok današnja publikma zahteva da se odmah poentira. Inače, ovo delo smatram najboljim Nušićevim komadom iz dva razloga. U njemu ima mnogo elemenata komedije, a s druge strane, ima i mnogo satire koja ne ide uvek zajedno sa smehom. Mislim da je čuveni pisac u “Sumnjivom licu” upravo pomirio sebe kao komediografa i satiričara.

Poslednjih godina sve više se bavite režijom i pedagoškim radom, a sve manje glumom, zbog čega je to tako?

- Kad čovek počne da se bavi pedagogijom to podrazumeva da stalno režira sa studentima glume, a to je na neki način bila priprema za moj rediteljski rad. Osim toga, režijom sam se bavio još tokom studija, pa sam sve što bi naš profesor Milenko Maričić izrežirao na akademiji, odmah sutradan režirao i kopirao u amaterskom pozorištu “Pista”, čiji sam tada bio član. To pozorište kasnije je preraslo u teatar “Simonida”, a kasnije “Zvezdara teatar”. U “Simonidi” sam radio predstavu “Ljubavno pismo”, kada sam otkrio naše danas jako uspešne glumice Jelicu Sretenović i Snežanu Savić, koje su tada pohađale gimnaziju u koju sam i sam prethodno išao. Tako da sam se ja zapravo još od početka karijere bavio i pedagogijom i režijom.

Jeste li oduvek bili čovek od inicijative?

- Svako ko me malo bolje poznaje, zna da sam čovek sa viškom energije. U isto vreme mogu da radim nekoliko poslova, pa odatle izvire i moja svestranost. Kao što sam se trudio da ne budem glumac jedne uloge, već da igram i u dramama, komedijama, tragedijama, monodrami i svim drugim žanrovima, tako sam pravio izlete i u voditeljstvo. Bio sam jedan od osnivača “Studija B”, a kasnije sam bio i akter prvog transfera kada sam iz te medijske kuće prešao na “Radio Beograd 202”. Iako su svi mislili da sam to uradio zbog novca, razlog je bio taj što sam na “Studiju B” radio u smenama, a na novom radnom mestu sam dobio autorsku emisiju koja je do danas ostala najslušanija na toj stanici. Volim i da pišem, pa sam možda i najponosniji na književnu nagradu na festivalu “Dani Milivoja Živanovića” za esej o glumcu, gde sam se takmičio sa književnicima. To mi je jako važno priznanje, iako sam kao glumac dobio više od trideset nagrada. Mislim da je moj višak energije najveći razlog za to što me je bilo svuda.

Među glumcima sa kojima ste sarađivali bio je i nedavno preminuli Dragan Nikolić, kakve uspomene vas vežu za njega?

- Za Dragana me vežu najlepše uspomene. Prvi put smo zajedno radili u seriji “Otpisani” gde sam umro na njegovim grudima. Kasnije smo glumili u nekoliko filmova, među kojima je i “Život je lep” u kome je Dragan bio izvanreden. Šta da vam kažem za njega osim da je uspeo da ga svi vole, što je retko kome pošlo za rukom u našoj profesiji koja nimalo nije lepa kao što se ljudima čini. Ne verujem da ima čoveka koji ga nije voleo, a on je to svakako i zaslužio.

Sećate li se prvog susreta sa njima?

- To je bilo još tokom studija. Ja sam bio na prvoj ili drugoj godini, dok je on pohađao završnu. Prethodno sam samo čuo za njega i sa zadovoljstvom sam otišao da pogledam diplomsku predstavu starijih kolega. Tada su mnogi drugi glumci sa njegove klase važili za favorite, ali Dragan je tom prilikom toliko dobro odigrao Oresta da je na ispitu bio daleko bolji od drugih.

Među vašim najvećim uspesima često ističete to što ste u braku više od četiri decenije, da li je bilo mnogo izazova sa kojima ste se susretali?

- Svejedno je da li ste muškarac ili žena, ako pođete od toga da je porodica osnova svakog društva i rešite da uđete u brak, onda će vam biti lako da provedete toliko godina sa istom osobom. Najlakše je razvesti se, ali treba čuvati i gajiti brak, naročito nakon što dobijete potomstvo. Međutim, današnje klinke menjaju frajere na nedeljnom novu, pa nije ni čudo što kada uđu u brak ne mogu da se oslobode te navike i što dolazi do sve većeg broja razvoda.

Po čemu se vaša supruga izdvajala od drugih žena?

- Nema tu velike filozofije, neko vam odgovara ili ne odgovara. Kada se sa nekim nađete onda je potpuno prirodno da razmišljate o braku i o tome da provedete život zajedno.

Da li se vaša supruga oduvek dobro nosila sa vašom popularnošću koja je sa sobom donela i mnoge medijske vesti o vašim navodnim neverstvima?

- To nije lako ni meni, a pogotovo je teško za nju. Međutim, imam sreću da je moja supruga vrlo brzo shvatila da su to samo vesti koje prodaju novine i da im ne treba pridavati pažnju. Tako se često dešava da neistine koje se pišu o meni mnogo teže padnu meni nego njoj. Mnogo je češći bio slučaj da me ona teši kada se objavi neka glupost, koja je sastavni deo mog posla, a zbog kojih često patim.

Jeste li postali imuni na skandale?

- I dalje me ne zaobilaze i desi se, s vremena na vreme, da se o meni objavi neka neistina koju ja primam veoma emotivno. Srećom, moja supruga je genije, pa mi nikada nije pravila probleme zbog toga. Jer kada bih, pored svega, morao i njoj da objašnjavam da su sve to laži, onda bi nastala prava ludnica.

Poznati ste kao odličan pedagog na čijoj klasi su bili mnogi danas poznati glumci, kakav ste bili kao roditelj svom sinu?

- To je pitanje za njega, a ja mogu da kažem da je on danas veoma uspešan čovek koji je menadžer u jednoj jako uspešnoj kompaniji i ostvaruje izvrsne rezultate.

Da li ste nekada potajno želeli da se opredeli za vašu profesiju?

- Ne samo da nisam želeo, već sam i najsrećniji što to nije uradio, jer znam koliko je teško mladim glumcima čiji su roditelji poznati glumci. Tu je uvek potrebno duplo dokazivanje, što iziskuje dodatne probleme i traume za tu decu. Srećom, to smo zaobišli.

Priželjkujete li da postanete deda?

- Naravno, jako bih voleo da se to uskoro desi.

Zbog čega ste porodično prezime Bećarević promenili u Bekjarev?

- Prezime je najpre promenio moj otac. On je četrdesetih došao iz Makedonije u Beograd, a pošto se za vreme Drugog svetskog rata šef Gestapo policije prezivao isto, mog oca su jednom nedeljno zvali u policiju na informativne razgovore jer su sumnjali da je u srodstvu sa tim fašistom. Pošto je njemu dojadilo da objašnjava da nema nikakve veze sa njim, 1945. godine podneo je zahtev za promenu prezimena. Nije želeo da uzme čak ni Bećarev zbog sličnosti sa Bećarević, već se zbog jotovanja opredelio za Bekjarev. Kada sam ja pošao u školu bio sam upisan kao Bekjarev, iako mi je u krštenici pisalo Bećarević. Zato sam kada je došlo vreme da izvadim ličnu kartu morao i sam da podnosim zahtev za promenu prezimena. Najpre sam dobio dozvolu da promenim prezime u Bećarev, pod kojim sam studirao na prvoj godini, a tek godinu dana kasnije, konačno sam i u dokumentima postao Bekjarev.

Od koga ste nasledili umetnički talent?

- Moj stric je bio jako zabavan i duhovit čovek, a voleo je i da popije, kada je bio najduhovitiji.

Imate li neostvarenih ambicija?

- Nema ambicija osim da sačuvam ovo malo bistre glave što je ostalo i imam više vremena za odmor.

Šta vas najviše relaksira?

- Sport. Pratim sva sportska dešavanja i vatreni sam navijač “Crvene zvezde”, a svojim velikim uspehom smatram i to što sam počasni član tog kluba. Zbog “Zvezde” sam izgubio mnogo nerava, ali sam doživeo i veliki radosti. Takođe, pratim i sve što radi Novak Đoković koga znam još od kada je bio dete, jer sam svake godine odlazio na Kopaonik na skijanje gde je i on boravio. Jednom smo čak zajedno bili u emisiji “TV Kop” kada je bio dečak, a 2011. sam imao priliku da pratim finale US Opena kada je pobedio Rafaela Nadala i zahvaljujući njemu sam imao posebne propusnice tako da sam imao pristuip svlačionicama i pres konferencijama što je bilo posebno iskustvo. On je jedan divan momak koji je naš najbolji sportista svih vremena, a na najboljem je putu da postane i najbolji teniser svih vremena.