Radoš Bajić: Porodična manufaktura sreće || Hello Magazin!

U eri globalizacije i potrošačkog društva, kada je sve teže sačuvati porodicu i tradicionalne vrednosti, naš poznati filmadžija, uspešni glumac, reditelj i scenarista Radoš Bajić prkosi vladajućem trendu.

Šezdesettrogodišnji umetnik je u periodu kada je njegova glumačka karijera bila u punom zamahu na snimanja uvek odlazio u društvu supruge Milene i dece Nedeljka i Jelene, pa zato ne čudi da je svoje potomke zarazio “filmskim virusom”.

Kada su njegovi sin i kćerka završili studije u Londonu, zajedno su osnovali firmu “Kontrast studio”, a porodičnoj manufakturi priključili su se i snaha Ivona i zet Predrag Jocić.

Zahvaljujući predanom radu i mnogo ljubavi koju ulažu u svaki projekat, ni dobri rezultati nisu izostali. Mnogi kapitalni projekti, kao što su serije “Selo gori, a baba se češlja” i “Ravna gora” ili filmovi “Za kralja i otadžbinu” i “Led”, delo su porodice Bajić-Jocić.

Privatni i poslovni odnosi u njihovom slučaju isprepletani su na najbolji mogući način, pa osim što rade u istoj kancelariji, svi zajedno žive u porodičnoj kući gde pozitivna energija nikada ne manjka.

Osim po velikoj gledanosti, vaši projekti poznati su i po tome što u realizaciji učestvuje cela vaša porodica. Koje su prednosti, a koje mane takvog načina rada?

Radoš: Nastojimo da vidimo samo prednosti, a ovakav oblik saradnje je uobičajen i u našoj i u drugim profesijama u Srbiji i šire. Mnoge od najvećih svetskih kompanija nose ime porodica koje su ih osnovale, dok su kasnije poslove nasleđivali potomci. Prema staroj narodnoj “iver ne pada daleko od klade”, normalno je da su moja deca nasledila talenat, tim pre što su oboje odrasli na filmskim setovima. U jeku moje glumačke karijere supruga i deca su svuda putovala sa mnom kada sam imao snimanja van Beograda. Tako je, recimo, Nedeljko već sa četiri meseca išao u Kotor na snimanje filma “Beštije”, a kasnije, kada se rodila Jelena, i nju smo svuda vodili. Sudbina je htela da se moja kćerka uda za jednog od sada najboljih direktora fotografije kod nas, Predraga Jocića, koji je sa nama osnovao “Kontrast studio”, dok se snaja Ivona nekoliko godina kasnije priključila porodičnom biznisu. Ona je na Filološkom fakultetu završila italijanski i engleski jezik, i prvo je radila u PR timu Železnice, a kasnije smo shvatili da je najbolje da taj posao obavlja za našu firmu. Moram da spomenem i moju suprugu Milenu, koju svi zovemo “big mama” i koja je stub čitave priče. Mane su možda u tome što nam neki zameraju zbog ovakvog načina života, jer su usled globalne krize i trenda kroz koji svet prolazi sebi organizovali život na drugačiji način, što im mi nimalo ne zameramo. Ipak, kod nas su porodične vrednosti najvažnije, čak svi zajedno živimo u istoj kući.

Nedeljko: Posao kojim se bavimo često je ekonomski neisplativ, dešavaju se mnogi padovi i zbog toga je izuzetno važno da imaš na koga da se osloniš u kriznim situacijama, a bolji oslonac od porodice ne postoji.

Da li danas vodite unuke na snimanja kao što ste nekada vodili decu?

Radoš: Tradicija se nastavlja. Kada idemo na snimanja van grada, sa nama su i osmogodišnje Lenka i Sofija, kao i trogodišnji Aleksandar i dvoipogodišnji Filip. To zahteva posebne pripreme, pa na put obično idemo sa kolonom automobila u kojima su smeštene igračke, kreveci za decu, stvari i sve drugo što je potrebno za funkcionisanje van grada, jer na terenu provedemo i po nekoliko meseci.

Ivona: Naša Lenka i Jelenina i Peđina starija kćerka Sofija, koje su vršnjakinje, provele su prve tri godine života u hotelima i na filmskim setovima, tako da je taj, mogu slobodno da kažem, karavanski način života za njih bio nešto potpuno normalno, ali ne vidim da im to danas smeta. Štaviše, obe su omiljene u društvu. Dečaci su manje putovali jer smo manje i snimali posle njihovog rođenja.

Volite li što i vaša deca odrastaju na sličan način kao vi?

Jelena: Trudimo se da našu decu vaspitavamo u tradicionalnom maniru i da negujemo sve lepe vrednosti porodice, tradicije predaka, sela i prirode, pa se po tim elementima njihovo detinjstvo ne razlikuju mnogo od mog i Nedeljkovog. Ipak, ne može da se zanemari tehnološki napredak zbog koga često deca zdravu igru menjaju za gledanje televizije ili različitih sadržaja na internetu. Mi se trudimo da im te stvari ograničimo, kao i da ih što više zaštitimo od vrednosti koje postoje u potrošačkom društvu. Kada kroz nekoliko godina uđu u pubertet, videćemo šta smo uradili. Generalno, ja mnogo volim prirodu i terenski rad, dok na kancelarijski posao gledam kao na nužno zlo. Čak i kada sam studirala u Londonu, stalno sam svima pričala o žitnim poljima u Srbiji koja obožavam.

Ko je od njih četvoro najviše nasledio dedin talenat?

Radoš: Lenka je ekstrovertna u nastupima, voli scenu, da joj se govori “bravo”. S druge strane, Sofija ima introvertniji doživljaj sveta, ali je izuzetno senzibilna. Dok sam snimao seriju “Ravna gora” Jelena je u isto vreme režirala film “Led”, a ona mi je sramežljivo rekla da ona ne voli što ja režiram tu seriju i da više voli kako njena mama to radi. Što se tiče dečaka, oni su još mali, jedno možemo da kažemo da su izuzetno senzitivni, a Filip pokazuje i odlične akrobatske sposobnosti, pa očekujemo da možda postane cirkuzant ili kaskader.

Nedeljko: Ivona i ja nimalo nismo srećni zbog Sofijine sklonosti ka sceni, ali nećemo je sputavati bez obzira na to čime bude odlučila da se bavi. Zanimljivo je da i ona i Lenka igraju u novom filmu “Braća po babine linije”, čak su dobile honorare za svoj rad, i obe će se pokloniti i na bini Centra “Sava”.

Kako izgledaju okupljanja u vašoj kući, s obzirom na to da ste mnogobrojna porodica?

Nedeljko: Živimo u velikoj porodičnoj kući koju su moji roditelji napravili još pre dvadesetak godina, ali svako ima svoj stan. Ipak, deca nam zajedno odrastaju i često se sastajemo, a bar jednom mesečno kod nas je veliko slavlje, zbog rođendana ili praznika.

Radoš: U našoj kući obavezno se obeležavaju krsna slava, Božić i Vaskrs, kada smo svi na okupu. Našu decu učimo da budu čestiti ljudi i da veruju u Boga. Iako su oni odrasli na snimanjima, ne oduševljavaju se kada vide dedu, oca ili majku u medijima. Jer, i pored toga što mi javno pričamo o tome da radimo zajedno i promovišemo porodične vrednosti, svoju privatnost ipak čuvamo za sebe.

Da li je teško da sačuvate intimu svoje porodice?

Radoš: Ja sam se oduvek postavljao kao neka vrsta gromobrana i bio sam u prvom planu, dok su oni uglavnom bili zaštićeni. Imali smo mnogo poziva za zajednička fotografisanja i intervjue, ali smo to uvek odbijali, jer smatramo da deo privatnosti mora da bude sačuvan, a ovo je jedna od retkih prilika kada zajedno izlazimo u javnost i to samo zbog toga što izuzetno cenimo vaš časopis.

Nedavno je bila premijera filma “Braća po babine linije” sa junacima iz serije “Selo gori, a baba se češlja”, verujete li da će film doživeti veliki uspeh?

Radoš: Brend “Selo gori, a baba se češlja” nastao je 2005. godine, a prvi kadrovi snimljeni su u Vrnjačkoj Banji. Ta serija od osamdeset devet epizoda postala je najgledaniji televizijski program ikada, ne samo u našoj zemlji već i u dijaspori, zapravo svuda gde se govori srpski jezik. Često mi prilaze žene na aerodromima u Parizu ili Čikagu sa željom da se fotografišemo i popričamo o seriji, a neke od njih čak jedva govore srpski jezik. Imali smo mnogo zahteva gledalaca da snimimo nastavak priče, što smo na kraju i uradili. Reč o filmu koji je snimljen s namerom da rastereti gledaoce i da, pošto živimo u teško vreme, bar ta dva sata ljudi osete mir i spokojstvo. Nadamo se uspehu, ali to u našoj zemlji nikada ne može sa sigurnošću da se predvidi. Od beogradska premijere naša porodica ponovo je krenula na karavansko obilaženje Srbije, jer planiramo druženje sa publikom u svim većim gradovima naše zemlje.