Marinko Madžgalj u jednom od svojih poslednjih intervjua: U umetnosti su se pobrkali lončići || Hello Magazin!

Jedan od poslednjih intervjua Marinko Madžgalj dao je maja poršle godine za Novosti, odakle vam prenosimo deo:

Na put samoistraživanja, Madžgalj je krenuo s ulogom u "Crnom Gruji". Ipak, čini se da ga je TV publika naročito zavolela kao Safeta u "Ranjenom orlu".

- Posebno me je radovalo što je uloga zahtevala da bude odigrana na hercegovačkom dijalektu, bio je to dodatni izazov. Dobro odigrana rola vas može preporučiti i za neke naredne, što se meni i dogodilo - priznaje glumac, a jedna od tih "preporučenih" uloga je i aktuelna u predstavi Gorana Markovića "Male tajne", o pozorišnoj trupi koja je postojala od 1939. do 1959.

Zahvaljujući njoj, dobio je priliku da kao glumac, prosudi koliko se promenio odnos prema njegovoj branši.

- Ranije je odlazak u pozorište ili u bioskop imao društveno-sociološki značaj. Ljudi su imali utisak da prisustvuju nečemu fascinantnom. Sada slobodno vreme ima veću cenu. Ljudi svakog jutra započinju borbu da prehrane porodicu i isplate kredit. Kad odvoje malo vremena za sebe, okreću se nečemu što im ga neće oduzeti. Za pozorište se treba doterati i izdvojiti novac, a TV im na klik nudi gomilu zabave. A sećam se, kad sam kao klinac išao u bioskop, to se danima iščekivalo i pod utiskom filma živeo sam narednih sedam dana - ističe Madžgalj, dodajući da zbog toga pomalo strahuje za budućnost kulture.

- U politiku se ne mešam, ali država mora više da se bavi kulturom. Osim što identifikuje narod, ona nas formira kao ličnosti. Najezda tehničkih dostignuća prisutna je u svuda, ali ljudi u Britaniji i dalje odlaze u pozorišta i bioskope. Kod njih se, dakle, neko ozbiljno bavi umetnošću. Kod nas su se bioskopi pozatvarali, a pozorišta jedva spajaju kraj sa krajem. Iako karta ima previsoku cenu, morala bi da bude tri puta skuplja, što je nezamislivo uz prosečnu platu u Srbiji.

Život umetnika na Balkanu, smatra, nije ništa lakši niti teži od života svih koji se bave onim za šta su se školovali.

Umetnici se trude da opstanu u poslu i teškom mukom žive od svog zanata, a među njegovim kolegama vlada mišljenje da su zarada i umetnost nespojivi.

- Pobrkali su se lončići. Došlo je doba kada ne smeš da poželiš da dobro naplatiš svoj rad, jer onda nisi pravi umetnik. Teško je okrenuti ćurak i sutra, recimo, otvoriti butik, ali kolege su prinuđene da i to rade, što nikako nije rešenje - poručuje on.

- Pozorišta će uvek biti. Drago mi je što ljudi ne sede skrštenih ruku, već počinju da rade predstave u svojoj režiji. I ja sam ih radio. Obično se kaže da su te produkcije nekvalitetne. Oni koji pokreću te priče, iz ličnog nezadovoljstva, znaju da nije tako. Opasno je suditi o tome šta jeste, a šta nije umetnost. Ovo je teško vreme za kulturu, pa svaki trud nešto znači. Možda iz njega neće proisteći delo klasične književnosti, ali biće to pošten posao koji će usrećiti zaboravljene ljude iz malih mesta - zaključuje on.