Jugoslav Pantelić: Naravno da mi prija titula napoželjnijeg neženje || Hello Magazin!

Posle prošlogodišnjeg debija na poziciji umetničkog direktora „Festa“, Jugoslav Pantelić drugu godinu zaredom pokazao je svoje umeće u selekciji filmova koje će publika najveće domaće filmske smotre.

Početak godine doneo mu je još jedan profesionalni izazov, izbor na mesto direktora “Jugoslovenske kinoteke”, što je sa zadovoljstvom prihvatio, spreman da mlade privoli da zavole ono što se u nacionalnom hramu filma godinama čuva od zaborava.

Sa vremenskom distancom od tri decenije, dugogodišnje zaštitno lice televizije “Studio B” za magazin “Hello!” prisetio se svojih novinarskih početaka, otkrivajući šta je to što ga danas najviše ispunjava.

Ove godine obeležavate tri decenije novinarske karijere. Kako vam to zvuči?

- To zvuči strašno, ali kada krenete sa šesnaest, onda je malo podnošljivije. Pre svega, to je velika odgovornost, a zadovoljstvo je tu pod “C”. Pod “B”, mogla bi da bude jedna želja da od saradnika izvučem najviše. Postoje dva načina za to, prvi je da kroz dobru volju, ljubav i prijateljstvo dobijete od druge strane najviše što može da pruži, a o drugom ne bih ni da govorim, pošto se uvek opredeljujem za prvu i, verujte mi, nikada ne pogrešim. Kada čovek radi ono što voli, on radi dvadeset četiri sata dnevno i nije mu teško.

Tri decenije iskustva vas pokriću da date svoj sud o tome u kakvom je stanju novinarstvo danas?

- Mislim da jedna dobra stvar povlači za sobom drugu dobru stvar. Ja sam taj koji je '96. godine dolazio u “Studio B”, sedeo i čekao da li će neko da zakasni na posao ne bih li pročitao vesti. Bilo mi je zadovoljstvo da donesem kafu jednoj Lili Radonjić ili Slobi Konjeviću. I sada bi mi bilo zadovoljstvo da to uradim i uvek će mi biti, jer se radi o autoritetima i idolima koje sam gledao, radio za njih, kasnije sa njima, i mogu da kažem da sam počastvovan što sam dobar deo karijere proveo sa takvim ljudima. Želim da tu energiju koju sam dobijao od njih, iako sebe ne doživljavam kao nekoga ko može da im parira, a verovanto nikada neću ni moći, prenesem i na svoje saradnike.

Živite svoje profesionalne snove. Koliko vam je funkcija ministra kulture primamljiva?

- Meni funkcije ne znače mnogo. Sve gde čovek može da promeni stvari nabolje zvuči mi primamljivo, jer mislim da kao narod to zaslužujemo i spreman sam to da radim. Daleko od toga da se regrutujem za ministra, ali mislim da je kulturnoj javnosti u Srbiji potrebno jedno buđenje. Mislim da su se kreativni ljudi povukli u katakombe gde im nije mesto.

Funkcionerska fotelja ume da bude udobna, ali ume i da žulja. Šta tada radite?

- Ne prihvatam termin funkcionerska fotelja. Na nogama sam sve vreme. Fotelju ću, ako treba, zameniti drvenom stolicom iz osnovne škole. Mene ne interesuju velelepne zgrade, fotelje, stolovi i kancelarije, već ono što je srž. Kada je reč o “Kinoteci”, to je filmski fond, arhiv, projekcije, mladi koji dolaze da gledaju filmove. Oni koji gledaju filmove na mobilnom telefonu ne znaju kakav je užitak gledati tridesetpetomilimetarsku kopiju, a da ne govorimo o nitratnoj. Zbog toga mi je cilj da ih “prevarim” i dovedem u “Kinoteku”, a ne sumnjam da će nastupiti ono što je neminovno - a to je ljubav. Imam načine, koji će mladi prepoznati, da ih dovedem u hram filma u Srbiji, a to je “Jugoslovenska kinoteka” i da provodadžišem da se zaljube u film.

Šta vam je omiljena relaksacija?

- Gledanje filmova. U toku radnog dana nemam puno vremena i to mi sada neverovatno smeta, ali ljubav je tolika da je ponekad dobro i skratiti san zarad filma, tako da sam sada na tome i ne žalim se.

Umori li vas tempo grada i gde volite da se sklonite iz beogradske buke?

- Ja volim Beograd, on mi je dao sve što imam i sve što jesam. Bez njega bih bio niko. Od kraja osamdesetih i lažne propusnice za klub “Akademija” do danas nikada me nije razočarao, uvek mi je davao vetar u leđa i nadam se da će nastaviti to da radi, jer ga ja i dalje držim u čvrstom zagrljaju.

Koje su čari pete decenije i kakav vam je subjektivni osećaj?

- Ne bih o tome, plaši me. Šalu na stranu, subjektivni osećaj je dvadeset pet. Sa godinama dolazi ozbiljnost koja ne podrazumeva dosadu. U petoj deceniji čovek počinje da vodi raučuna o onome šta će ostati iza njega. Idem u tom pravcu, radim stvari koje će u trenutku kada se budem povukao biti mnogo bolje nego sada, jer mislim da to današnji klinci zaslužuju i da imamo obavezu to da radimo. Moramo da im ostavimo bolju sredinu nego što je ona ostavljena nama.

A vaši klinci?

- Sudeći po Džordžu Kluniju, imam još koju godinu.

Prija li vam titula jednog od najpoželjnijih neženja kod nas?

- Prija mi kada to čujem. Godine su iza mene, ali kome ne bi prijalo, naravno da prija.

Planirate li da menjate taj status?

- To ne zavisi od mene. Ljubav je nepredvidljiva. Ako se desi, promeniće se.

U međuvremenu samo rad, red i disciplina?

- Voleo bih da sam nonšalantan, ali nema vremena za to. Ako bismo se odali njoj, propustili bismo mnogo toga što moramo da stignemo da uradimo, jer je mnogo godina pauze između nas. Sve što treba da se prilagodi vremenu u kome živimo moramo da uradimo večeras, ne sutra ujutru.