Dragana Katić: Nikad nije kasno za novi početak, ljubav, oproštaj || Hello Magazin!

Najveću nagradu za trideset godina karijere voditeljka Dragana Katić dobila je od “Grand produkcije”, koja joj je poverila da bude domaćin emisije “Nikad nije kasno”. Televizijski format, koji je za kratko vreme postao najpopularniji na domaćim televizijama, u poznatoj Beograđanki probudio je najlepše emocije i učvrstio mnoge njene životne stavove.

Ova ponosna majka blizanaca Bobana i Bojana, osim na poslovnom, ima razloga za sreću i na privatnom planu. Njeni sinovi će ovog proleća proslaviti punoletstvo, a Dragana se najviše ponosi njihovim uspehom u školi. U razgovoru za “Hello!” Dragana je otkrila kako se nosila sa najvećim životnim izazovima, kao i da je emisija “Nikad nije kasno” u njen dom unela novi ritual, nedeljom uveče spreme svečanu večeru i svi se okupe da gledaju novu epizodu.

Jeste li od početka predosetili da će emisija “Nikad nije kasno” doživeti veliki uspeh?

- Moram da priznam da nisam odmah osetila da će reakcija publike biti ovako intenzivna. Kada je produkcija stala iza ovog projekta i kada mi je Saša Popović rekao šta ću raditi, znala sam da će to biti jedan od najboljih televizijskih projekata “Grand produkcije”, u koji smo uložili sve svoje znanje i iskustvo, ali nisam mogla da predvidim ovakvu popularnost. Više ne gledam rejtinge, jer mi je dovoljno da izađem na ulicu i da od ljudi koje srećem shvatim šta je emisija kod njih izazvala, dok na profilu na “Fejsbuku” dobijam reakcije iz čitavog regiona i dijaspore, sa svih kontinenata.

Šta vam ljudi najčešće govore?

- Prvo, da je emisija spontana i da ima emociju. Radimo kao da smo u živom programu i naše reakcije se prosto dese. Ova emisija ne samo da pokazuje da nije kasno da ostvarimo svoje snove već i da je svet spasen i da su ljudi istinski emotivna bića, ali je potrebno da ih nečim isprovocirate da pokažu ono što svi mi zaista jesmo. Svi se mi smejemo, plačemo i umemo da volimo.

Koliko emisija budi emocije u vama?

- Teško mi je, ali ne mogu sebi da dozvolim da na sve odreagujem. Emocije proživljam kod kuće i već imamo ritual da nedeljom uveče spremimo svečanu večeru, sipamo piće i gledamo emisiju. To se radi i u drugim domovima. Nedavno mi je jedna medicinska sestra otkrila da nedeljom pacijentima ranije daju terapiju kako bi se svi zajedno okupili i gledali “Nikad nije kasno”.

Kako reaguju vaši ukućani?

- Sinovi su oduševljeni mojom transformacijom jer su me u poslovnom smislu upoznali u jednom novom svetlu, kao i moj partner.

Za šta nikada nije kasno?

- Za novi početak, ljubav, za oproštaj i za sve one plemenite osobine koje regenerišu čoveka.

Da li vas je emisija podstakla da i sami izvršite neke promene u životu?

- Učvrstila me je u verovanju da postoje šanse i kada čovek dođe u zrele godine i da život zaista nema kraj sve do trenutka kada odete sa ovog sveta. Jer kada vidite takmičare od šezdeset ili sedamdeset godina i njihovu radost što su na velikoj sceni, shvatite da ste nekome produžili život i dali mu motiv koji, iz bilo kog razloga, ranije nije imao.

Ove godine obeležavate trideset godina karijere, mislite li da vam je ova emisija došla kao nagrada za minuli trud i hoćete li obeležiti jubilej?

- Ovo mi je najlepša nagrada za jubilej koji planiram da obeležim u krugu porodice.

Vaši sinovi uskoro pune osamnaest godina, spremate li se za proslavu njihovog punoletstva?

- Svakako, oni će 6. maja proslaviti osamnaesti rođendan, a ja sam im prirdila određena iznenađenja koja nisu materijalne prirode. Za sada smo se dogovorili da izaberu jednu evropsku destinaciju u kojoj nisu bili i da tamo sami provedu sedam dana zajedno. Smatram da je, ma koliko ja bila važna figura u njihovim životima, najvažnije da njih dvojica budu povezani i da jedan o drugome znaju sve, bez obzoira na to što su različiti i svako ima svoje društvo i svoja interesovanja. Kako sada stoje stvari, najverovatnije će putovati u Amsterdam, i mnogo se radujem što će uvek kada se u njihov društvu pomene taj grad imati asocijaciju na punoletstvo i njihovo zajedničko putovanje.

Razmišljaju li već o upisu na fakultete i koje će studije izabrati?

- Bojan je po prirodi sličan meni, umetnička je duša i želi da se bavi mojim poslom, ali negde u inostranstvu. Za sada perfektno govori italijanski i engleski, a želi da nauči još jedan svetski jezik. Još nije odlučio da li će studirati jezike ili će ih učiti paralelno sa studijama na nekom drugom fakultetu koji će mu pružiti opšte obrazovanje za profesiju kojom želi da se bavi. S druge strane, Boban se dvoumi izmeđui Mašinskog i Elektrotehničkog fakulteta, na kojima postoje smerovi koji ga interesuju. Dogovorili smo se da studiraju ovde, a nadam se da ću, u skladu sa mogućnostima, moći da im po završetku studija obezbedim stručno usavršavanje u inostranstvu.

Kako funkcionišete sa dvojicom pubertetlija u kući?

- Odlično, ja sam u klimaksu, a oni u pubertetu, tako da se potpuno razumemo. Imamo svoje napade raspoloženja, odnosno neraspoloženja, i savršeno funkcionišemo.

Spadate u žene koje su svesno donele odluku da same podižu decu, koliki je to bio izazov?

- Imala sam bezgraničnu pomoć roditelja u tome sve do njihovog odlaska. To jeste izazov koji nikome ne bih preporučila, jer ni ja nisam znala kako će sve funkcionisati. Jesam fajter, ali u životu postoje trenuci kada padneš, ali moraš odmah i da ustaneš, jer od tih malih bića moraš da napraviš ljude. Nisam rasla u materijalnom blagostanju i morala sam da se izborim za sve što želim, a na tome sam bazirala i vaspitanje svoje dece. Oni su zahvaljujući tome izrasli u samostalne i ambiciozne momke, iako su još deca. Obojica su u osnovnoj školi bili “vukovci”, a Bobana su i nastavnici i učenici izabrali za đaka generacije, danas ima sve petice u Prvoj beogradskoj gimnaziji, čak i na polugodištu. S druge strane, Bojan je uspeo da upiše Filološku gimnaziju, odeljenje koje prima samo dvanaestoro učenika. Aktivan je u mnogim debatnim klubovima, a 17. marta putuje u Brisel sa još dvoje mladih ljudi iz Beograda, gde će imati priliku da bude u sedištu „Evropske unije“ i da lično razgovara sa ljudima iz „Evropskog parlamenta“. Sve uspehe postigli su sami, jer ja nikad nisam bila majka koja uči sa svojom decom, niti sam im plaćala dodatne časove. Ipak, najveća nagrada mi je što su uz sve to dobri i pošteni ljudi. Kada mi njihovi nastavnici kažu da njih zovu kada u školi postoji neki problem i žele da saznaju istinu, jer su oni momci koji ne lažu. Nijedna petica ne može da me obraduje kao ta činjenica.

Smatrate li da je lični primer bio presudan u vaspitanju?

- Svakako. Deci treba objasniti realan život shodno njihovom uzrastu. Ne treba pričati bajke, već ih naučiti da postoje iskušenje i da je život krivulja nalik EKG snimku, pa si malo dole, malo gore, a malo u sredini. Na sopstvenom primeru sam im pokazala kako se izlazi posle gubitaka koji su mi se desili, a tu pre svega mislim na roditelje.

Kako ste se borili sa najtežim životnim situacijama?

- Kada sam saznala da moja mama boluje od raka i da će otići sa ovog sveta, trudila sam se da sinovima ličnim primerom pokažem da, bez obzira na sve, ujtru moraš da ustaneš, da jedeš, ideš na posao ili u školu i da život zbog toga ne staje. Ja sam mamu ujutru vodila na hemioterapiju, a uveče snimala “Grand šou”. Kroz šta sam prolazila znao je samo Saša Popović i to iz razloga što ću, ako se nešto nepredviđeno dogodi, morati da reagujem, jer sam jedinica i niko drugi nije mogao da me odmeni. U emisijama sam bila srećna, jer je tuga intimna stvar, pa kada odemo u restoran, treba da se smejemo i pevamo, ma koliko bio težak period kroz koji prolazimo. Moji sinovi su te godine položili prijemni ispit za željene gimnazije, iako im je baka bila bolesna, a ja sam sve vreme radila, bez ijednog dana pauze. Da sam pala u očajanje, to ne bi pomoglo mojoj majci. Reagovala sam kao osoba koja ima svoj život i svoju decu, a mami sam bila na raspolaganju uvek kada je trebalo.

Poznato je da ste završili kurs „Silva metod za samopomoć“, koliko vam je to od koristi kada se suočavate sa životnim izazovima?

- Pre više od dvadeset godina usavršila sam „Silva metod“, koji je zapravo tehnika kontrole stresa i razvoja uma. Od tada dan započinjem i završavam izjavama zahvalnosti i molitvama. Upravo u periodu kada mi se mama razbolela počela sam intenzivno da vežbam jer mi je to pomoglo da se rešim nagomilane tuge i stresa, a išla sam i na konsultacije sa psihijatrom. Jednostavno, bio je to period kada sam od zaštićene mezimice ostajala sama sa dvoje dece o kojima moram da brinem. Prvih nekoliko dana imala sam napade panike, ali sam rešila tu situaciju. Kada je prošlo neko vreme, sinovi su mi rekli da sam najhrabrija žena koju znaju, i to je nešto što mi najviše u životu znači.

Koliko vam je u teškim trenucima bila značajna podrška partnera i prijatelja?

- Mnogo, naročito moje kume Olje, sa kojom se družim od svoje sedme godine, a imam još dve jako dobre prijateljice. Uz partnera to su ljudi koji me jedini znaju iznutra i imali su priliku da me upoznaju u najrazličitijim životnim situacijama.

Kako danas radite na sebi?

- Odavno sam naučila da su unutrašnji mir i sklad najbitniji, pa mi je to najvažnije u životu, uz to mnogo se negujem i vodim računa o svom fizičkom izgledu. Stalno sam u pokretu, a kada mi posao, partner ili deca ne nameću izazove, nametnem ih sama sebi.