Viktorija Abril pred Fest: Kada glumiš svog junaka, ne smeš imati ni straha ni skromnosti || Hello Magazin!

Španska glumica, Viktorija Abril, muza slavnih reditelja, junakinja kultnih ostvarenja, uoči dolaska u Beograd na Fest.

- Nadam se da ću ovoga puta bolje upoznati vašu zemlju. U Beogradu sam bila 2007, kada sam na koncertu predstavila svoj prvi album, ali nisam videla ništa više od sale. U kontaktu sa publikom osetila sam da me ovde prepoznaju i vole kao glumicu iz filmova Pedra Almodovara - kaže u ekskluzivnom intervjuu za "Novosti" španska diva Viktorija Abril, koja stiže u našu zemlju kao specijalna gošća Festa, gde će joj na otvaranju 26. febraura, biti uručena nagrada "Beogradski pobednik".

- Ovoga puta ostajem u gradu tri dana, dva ću provesti na festivalu, a jedan ostavljam za šetnju po Beogradu.

Ova nesuđena balerina u svet pokretnih slika zakoračila je sa 14 godina i do sada je snimila više od 60 filmova i TV serija. Iako je bila muza velikih španskih reditelja, poput Visentea Arande i Karlosa Saure, za ceo svet Viktorija Abril će večno ostati "Almodovarova glumica", junakinja kultnih filmova "Visoke potpetice", "Kika", "Veži me!"...

Abrilova govori o povratku španskom filmu posle decenije pauze, ulogama originalnih junakinja, stalnom usavršavanju, glumi kao privilegiji i pevanju kao "vrhunskoj sreći".

Osim nespornog talenta, šta je potrebno da bi neko imao karijeru poput vaše?

- Pre svega vreme - mnogo vremena! Treba početi veoma rano i doći u pozne godine. Moraš da radiš i učiš svakog dana na svemu i od svih, da sačuvaš strast i imaš mnogo strpljenja, da budeš odan rediteljima i da nikad ne osuđuješ svoje likove, bili oni zločinci, krivci ili žrtve. Kada glumiš svog junaka, ne smeš imati ni straha ni skromnosti, nikad ne gubiti iz vida neizvesnost našeg posla i ne postavljati pitanje "kada ću i hoću li dobiti dobru ulogu"? Svaku ulogu koju prihvatiš treba shvatiti kao privilegiju, jer naš posao to i jeste. Gluma je svojevrsna moć, jer uz pomoć umetnosti, pričajući razne priče, pomažeš ljudima da bolje razumeju ovu surovu realnost. I, ma koliko bio uspešan, ne smeš spavati na lovorikama, jer nagrade mogu postati početak kraja tvoje karijere. Kako je govorio veliki Visente Aranda, koji nas je napustio prošlog maja, "nikad ne prestaj sa radom".

"Viktorija Abril je glumica koja je najbolje plakala i najbolje volela na filmu", kaže jedna čuvena kritika. Koje uloge su vam draže: žene koje vole ili one koje plaču?

- Volim ih obe i po mogućnosti u jednoj ulozi, poput one u Arandinim "Ljubavnicima" (1991). Kada si mlađa plačeš više, jer ti nude samo drame, jer imaš samo pitanja, ali ne i odgovore i jer si "predmet želje" - poželjna, ali samo kao objekat. Kada postaneš zrelija, što u glumačkom svetu "dolazi" već u ranim tridesetim, plačeš manje, a smeješ se mnogo više. Konačno ti nude komedije, tada imaš više odgovora nego pitanja i ti postaješ ona koja voli i žudi za svojim "predmetom želje". To, naravno, dovodi do mnogih problema, a problemi su dobri za priče. Srećni ljudi ne dobijaju film.

Proslavili ste se ulogama komleksnih i originalnih junakinja. Da li su vaše koleginice u pravu kada kažu da takve uloge danas gotovo ne postoje?

- Činjenica je da danas veće glumačke izazove i bolje scenarije pronalazimo u TV filmovima i serijama nego na filmu. I sama sam već sedam godina "navučena" na francusku seriju "Klem". Zahvaljujući scenaristima, moja junakinja je kompleksna, snažna i senzualna, nalik na one kakve sam igrala na filmu pre dve decenije.

Jedan od vaših poslednjih filmova se zove "Žena koja briše suze". Šta je to što vas rastužuje?

- Ono što me je, u profesionalnom smislu, nateralo u plač bila je jedna epizoda serije "Klem" u kojoj me moj TV sin od 30 godina moli da mu pomognem da umre.

Posle decenije pauze, ove godine se vraćate u špansku kinematografiju filmom "Rođena da pobeđuje". Ima li simbolike u ovom naslovu?

- Kada budete videli film i moju junakinju, shvatićete da je i mnogo više od toga. Znala sam da je to prava uloga za povratak, čim mi je Visente Viljanueva poslao scenario. Ovaj mladi čovek je autor po mom ukusu, sa osećajem za humor crnim kao kafa. Film je mešavina žanrova, iz komedije prelazimo u tragediju savremenog društva, u svet u kome ništa nije kako izgleda, u kome te stvari toliko poremete pa nekad ne znaš da li da se smeješ ili da plačeš. Radnja je smeštena u Mostoles, predgrađe Madrida, ali je priča univerzalna.

Problemi sa paparacima bili su jedan od razloga zbog kojih ste napustili Španiju i trajno se preselili u Francusku.

- Više nemam problema sa paparacima, imala sam ih dok su mi deca bila mala i dok su me proganjali na svakom koraku. Za razliku od moje zemlje, u Francuskoj sam uvek nailazila na veliko poštovanje. Verovatno zato danas nisam prisutna ni na jednoj društvenoj mreži. Imam svoj zvanični sajt na koji kačim samo obaveštenja o svom profesionalnom životu i o susretima sa fanovima, i to je sve.

Poslednjih godina u potpunosti ste posvećeni muzičkoj karijeri. Da li je bilo teško ubediti publiku da "niste samo glumica"?

- Između 2004. i 2009. bila sam isključivo posvećena muzici i koncertima po Evropi, uključujući i pomenuto gostovanje u Beogradu, i mogu iskreno reći da je to bio najsrećniji period u mom životu. Muzika i direktan kontakt sa publikom dali su mi snagu, svežinu, ali i posao - sve ono što mi je film uskraćivao tih godina. Zahvaljujući pevanju i publici uspela sam da živim od svog rada i da budem srećna žena. A nisam morala da činim "velike stvari" kako bih ih ubedila da me slušaju. Sale su uvek bile pune. Ipak, nijednog trenutka nisam zaboravila da sam zahvaljujući glumi i filmu postala i pevačica. Film me je spasao da sa 14 godina ne postanem sekretarica, a 30 godina kasnije, zahvaljujući filmskoj publici, uspela sam da punim sale i pevam. Hvala im svima na svemu!

Saradnja sa Almodovarom učinila je od Viktorije Abril svetski poznatu glumicu, ali njih dvoje, po njenim rečima, poslednjih godina komuniciraju samo putem retkih mejlova.

- Etiketu "Almodovarovih žena" zalepili su nam novinari i ne sviđa mi se kako zvuči. Ali činjenica je da su sve glumice koje su u nekom periodu radile sa njim bile i ostale zauvek "Almodovarove". Meni se to desilo devedesetih, Karmen Maura je bila "njegova" osamdesetih, a Penelope Kruz je od 2000. - kazala je Abrilova ne odgovarajući na pitanje da li će u budućnosti ponovo sarađivati sa velikim rediteljem.