Danilo Ikodinović o prošlosti: Želeo sam samo da zažmurim i da umrem! || Hello Magazin!

Bivši vaterpolista Srbije Danilo Ikodinović priseća se kobnog dana kada je zbog svoje nesmotrenosti sebi skoro uništio život, zapečatio karijeru i postao invalid. Kaže, da može, sve bi uradio drugačije, kaje se, ali otkriva i da su ti momenti bili toliko teški za njega da je poželeo da umre...

Na pitanje o ruci koju više ne može da koristi, Danilo gotovo s osmehom kaže:

- Super je! Toliko sam se navikao na život sa ovim mojim deformitetom, odnosno invaliditetom, da normalno funkcionišem. U glavi sam raskrstio da će biti bolje od ovoga kako je sada. Jedino ako me marsovci ne dotaknu, a verujem da neki svemirci postoje. Poslednji put sam išao na operaciju pre četiri godine i taj doktor bi me zvao da dođem opet da je bilo nekih pomaka u medicini na ovu temu. Poprilično sam sr*nje naparavio, isekao sam sve nerve koji upravljaju rukom. Nekada, kada dođem kući, legnem i gledam u plafon, malo se zamislim i onda j**em kevu samom sebi zbog onoga što sam uradio. To traje pet minuta i onda se vratim u realnost. Sada živim dosta kvalitetan život, u nekim segmentima je bolji nego ikad. Jako sam zadovoljan.

Danilo osuđuje one koji se zbog svojih grešaka u životu ne kaju.

- Ne razumem one ljude koji kažu ne kajem se ni zbog čega, ja bih sve to opet isto. E, ja se kajem, ne samo zbog toga, to je drastičan primer, ali pola toga ne bih isto uradio. Sigurno ne bih otišao da ločem s društvom, pa seo na motor. Više nikada nisam seo za volan ako sam liznuo alkohol. Kada vidim ove iz kafane kako pijani sedaju u kola, samo im priđem: "Care, zovi taksi, ne treba ti to, evo pogledaj mene" - priča Danilo uz neskrivene emocije.

Sećanje na nesreću, na buđenje iz kome, mu je još uvek veoma živo i ne bledi.

- Sećam se toga kao da je juče bilo. To je bila realna agonija. Nije baš da sam hteo da se ubijem, ali da sam mogao da kliknem prstima i da umrem - uradio bih to bez razmišljanja u bolničkom krevetu. Sad, baš da skačem sa zgrade, ne bih mogao, ali jako sam želeo da samo da zažmurim u tom momentu i da umrem. E, tad mi je sinulo: "Pi**a ti materina, jesi hteo da budeš frajer? Jesi! E sad treba da budeš mnogo veći frajer da se izvučeš iz ovoga!" Jedino nisam mogao da podnesem da me sažaljevaju, to jedino ne, pusti me u p**du materinu, izvućiću se kako znam i umem. I izvukao sam se!

Za Danila je jedan segment života u kome je dominirao sport završen, a sada je tu posao vezan za kafanu koju drži. Razlika je ogromna između onoga pre i ovoga danas...

- Drastična je razlika. Život vrhunskih sportista je dosta uniformisan, ograničen: bazen-kuća-putovanje, i tu se sve završava, Čekaš neki slobodan dan da izađeš, a i tad ti nije baš do izlaska. Osim kada si jako mlad. S druge strane kao vrhunski sportista si i privilegovan i omogućeno ti je sve: ne razmišljaš ni o čemu osim o igri. Odatle dolazi jedna vrsta ograničenosti, nemaš viziju o spoljnom svetu i kada izađeš iz sporta, tek tada ukapiraš kako ništa ne znaš. Zato su mnogi sportisti koji su imali milione ostali bez para...

A kafana je ozbiljna institucija, obožavam je! Ovaj posao mi se mnogo sviđa, pronašao sam se u kafani kao što sam se nekada pronalazio u bazenu. Možda tu ima i malo genetike, dede i s majčine i sa očeve strane držali su kafane, fino su radili i lepo živeli od toga. Moj ćale ne podnosi kafanu, mrzi je iz dna duše i bio je jako nesrećan kad sam krenuo u ovu priču, iako je negde naslućivao da ću se time baviti. Sad je zadovoljan jer sve dobro funkcioniše. Ali razlika između bazena i kafane je velika... - objašnjava Danilo u intervjuu za Newsweek.