Masimo Savić i dalje ima tremu: Od adrenalina ne mogu ni da jedem ni da pijem || Hello Magazin!

Hrvatski pop pevač specifičnog vokala Masimo Savić održaće koncert 14. februara u beogradskom Sava centru, gde je nastupao toliko puta da se tačnog broja i ne seća.

Ipak, iznova se raduje druženju sa Beograđanima, koji mu, kako ističe za Novosti, i pre izlaska na scenu prirede poseban doživljaj. Publika će na Dan zaljubljenih uživati u najvećim Masimovim hitovima ("Sjaj u tami", "Stranac u noći", "Iz jednog pogleda", "Dodirni me slučajno"...), koje će nekadašnji frontmen sastava "Dorijan Grej" izvesti zajedno sa gudačima.

- Oni su najbolji gudači sa ovih prostora, nastupaju po celom svetu više od šest decenija. Nisam očekivao da će prihvatiti predlog da nastupimo zajedno, ali ih je moj poziv obradovao. U Beograd dolazimo posle tri koncerta u Hrvatskoj, tako da neće biti porođajnih muka, jer ćemo biti uigrani.

Imate li posebne rituale pred nastup?

- Zaista imam čudne intimne rituale koji se odnose na doživljavanje pripreme pred koncert. Svaki komad odeće koji obučem doživljavam kao deo oklopa, jer sam uvek bio stidljiv pred publikom. Godinama sam nastupao, a da nisam progovorio ni reč tokom koncerta. Tek poslednju deceniju komuniciram sa fanovima i izgovaram ono što mislim na bini. Kada sam shvatio da ne moram ništa posebno da radim, već samo da kažem ono što mi je na srcu, to sam zaista zavoleo.

U srpskoj prestonici ljudi izlaze da bi se proveli, a ne da kritikuju ono što gledaju

Da li ste pobedili tremu?

- Nije to klasična nelagodnost od ljudi, već trema pred koncert koji za mene predstavlja važan događaj. Tog dana kad treba da pevam, od adrenalina ne mogu ni da jedem ni da pijem. Tek se nekoliko sati posle nastupa vratim u normalno stanje. To je teška situacija, jer moram da jedem dan pre, pa je problem kad ima nekoliko koncerata zaredom. Previše sam uzbuđen da bih uživao u hrani ili piću.

Po čemu se razlikuju beogradska i zagrebačka publika?

- Beogradska publika je uvek bila zanimljiva svim hrvatskim bendovima. U srpskoj prestonici ljudi izlaze da bi se proveli, a ne da kritikuju ono što gledaju. Zagreb je mnogo kritičniji grad, gde uvek imam osećaj da moram da zaslužim poverenje ljudi. Neuporedivo mi je lakše da izađem na scenu u Beogradu, jer mi fanovi pružaju podršku. Još u bekstejdžu osetim da je u dvorani posebna atmosfera. Tako nešto nisam doživeo ni u jednom drugom gradu i zaista uživam u druženju sa Beograđanima.

Zato muzičari ne odlaze u penziju?

- Na ovim prostorima ne mogu da idu, jer je penzija suluda. Praktično, moramo da budemo na bini do kraja života. Međutim, nama je lakše nego stranim umetnicima koji imaju po 250 koncerata godišnje. Mi smo još razmaženi, volimo da uživamo, i retko ko od nas ima više od 50 nastupa u toku godine, što je dovoljno da se živi od muzike.

Bilo je lepše kad je sve izgledalo jednostavnije, jer sada muzika nema nikakvu umetničku vrednost

Karijera vam traje više od tri decenije, koliko se muzička industrija promenila za to vreme?

- Sada je mnogo lakše, izmišljene su nove stvari. Reflektori više nisu lampe koje toliko greju da goriš, već su zamenjene hladnim svetlima. A dim koji se ispušta na binu radi na sistemu vodene pare, tako da ne guši kao ranije. Tehnologija je napredovala i mnogo je lakše postići dobar zvuk. Bilo je lepše kad je sve izgledalo jednostavnije, jer sada muzika nema nikakvu umetničku vrednost. Danas su ljudi u poziciji da plate binu od koje možeš da se smrzneš. Publiku fascinira takva scena, a to su samo spoljašnji elementi, u kojima nema suštine, ni kvalitetne muzike, već samo derneka. U redu, neka ima i njega, ali zašto praviti tako velike koncerte, kada je reč o muzici, koja najbolje ide uz luk i pljeskavicu?