Nataša Miljković: Nisam zažalila ni kada mi je bilo najteže || Hello Magazin!

Budući da je Nataša Miljković ranije došla na svet i prve dane provela u inkubatoru često ističe da joj je to na neki način odredilo život - uvek je negde žurila. Ali, u međuvremenu, stvari su se malo promenile. Tako, danas, kaže, žuri samo svom detetu, a za ostalo je kroz iskustvo koje joj je život doneo stekla tri lepe navike - da krene na vreme, ide polako i stiže bez kašnjenja.

Natašu Miljković gledali smo u različitim TV projektima, a u jednom od njih („Ključ” RTS), osim osmeha i vedre prirode, demonstrirala je i britkost. A nedavno je dobila posao u još jednom TV formatu. Sa kolegama Zoranom Stanojevićem i Majom Nikolić, svakog radnog dana, od 10 do 12 sati, na Javnom servisu, vodi emisiju „Tako stoje stvari”.

- Radimo pošteno i dobro nam je. Imamo naš mali „azil”, u njemu su vredne i drage novinarke i deo produkcijske ekipe koja je u dobrom duhu i veruje u ovo što radimo. Termin je takav kakav je, ali borimo se posvećenošću poslu i to se vidi. Svakog dana sve više ljudi je sa nama i to me izrazito raduje - priča Nataša za Novosti.rs.

Kroz emisiju provlačite različite teme i rubrike namenjene i mlađim i starijim generacijama. Šta sve možemo da očekujemo u narednom periodu i kakav biste pečat želeli da date ovoj emisiji?
- Uvek se trudim da ono što je lično bude moj način komunikacije, da se razgovara o problemima koji tište i mene i druge. Moj pečat su i „dobro jutro” i „vidimo se sutra” i sve što između stane. Produkcijske mogućnosti naše emisije su takve da ne mogu baš mnogo da se „razmašem”, ali za sada nam i jeste cilj da od ovoga što imamo pokušamo da napravimo najbolje.

Emisija „Ključ”, koja je bila jedna od najgledanijih na RTS, obeležila je vašu karijeru. Koliko vas je ona promenila i šta vam je sve donela?

- Donela mi je trećinu svih profesionalnih zadovoljstava koje sam do danas osetila i bar polovinu pogrešnih stvari koje sam ikada napravila. Uz „Ključ” sam „rasla” i učila ovaj naš divni posao. Tek danas, kada ga već dugo nema, ljudi sa svih strana ove zemlje govore mi koliko su ga voleli. I da priznam, čudno mi je da se posle sedam godina sećaju jedne emisije, pogotovo u vreme današnjeg televizijskog izdašnog, a praznog programskog obilja. To mi godi.

Otkrijete nam teme ili događaje koje biste danas stavili „pod ključ”, a koje biste „otključali”?

- Sve bih radila ponovo, svaku temu iz početka, jer nigde se mi nismo pomerili, ništa počeli, ni završili. Nema teme koja ne bi bila aktuelna i bolna, i danas, 10 godina kasnije. „Ključ, druga šansa” - tako bih je nazvala.

Život nas testira kroz razna iskušenja i vodi nas na različite puteve. Zašto je vaš izbor baš novinarstvo?

- Malo genetike i dosta srećnih okolnosti. Radim ovaj posao više od 20 godina i nisam zažalila ni kada mi je bilo najteže.
Sećate li se trenutka kada ste se prvi put našli pred kamerama, tog uzbuđenja ili možda straha?

- Bilo je to 28. avgusta 1992. - vodila sam „Tinejdž TV” sa Ivon Jafali koja je tada već bila iskusna u ovom poslu. Imala sam jezivu tremu, pucao mi je glas, srce lupalo, toliko sam želela da nestanem da me je reditelj, na svaka dva do tri minuta dozivao da se vratim u kadar. Na moju sreću, to je bio i poslednji put kad sam poželela da „zbrišem.”

Šta se sve u medijskom svetu promenilo od vremena kada ste vi pravili prve korake u karijeri?

- Promenila mi se publika. Neko im je nešto uradio. Neke važne priče i razgovore sa pametnim ljudima, pre 10 godina, pratilo je i po dva miliona gledalaca. Danas ne dobacuju do pola miliona ili eventualno milion i to ako u studiju ima neka sočna svađa. Gde mi je ta publika, svi ti fini ljudi koji su želeli da im bude bolje? Pretvorili su se u voajere koji vire u tuđe živote, brinu tuđe brige i beže od sopstvenih života. Nedostaju mi oni stari gledaoci...

Iako iza sebe imate već bogato iskustvo, da li za vas postoji neki izazov koji nikada ne biste odbili?
- Ovih dana postoji... Neka to bude moja poslovna želja. Ne bih vam je otkrivala, ali držite mi palčeve ako vam nije teško.

Poznati ste po osmehu i vedroj prirodi. Da li je teško u napornoj i brzoj svakodnevici ostati takav ili, ponekad, ipak, morate da stavite „masku”?

- Radila sam i kada mi je bilo najteže u životu. Ulazila sam u studio, razgovarala sa gostima i „vozila” emisije do kraja, a potom padala u očaj... Taj osmeh ne umem da objasnim, nije to mimikrija, to je kao kod jednog mog kolege snimatelja koji se plaši liftova, ali kad nosi kameru u ruci, tog straha nema. Studio je neka vrsta mog štita i moja sigurna luka. Toliko dugo radim pred kamerama i „poznajemo se” jako dobro, tačno znam gde mogu da sakrijem svoje brige. A osmeh, tih sat ili dva, dođe sam.

Kako najčešće ispunjavate vreme koje vam pretekne i imate li ga dovoljno za neka sitna uživanja?

- Nekad ima, nekada nema, ali to je život i to je u redu. Volim da čitam knjige, mada mi dosta vremena „pojede” i „Tviter”. Uspem da ukradem vreme i za treninge i dobre filmove. Ne izlazim često, ali odlazim na nekoliko svojih mesta gde se osećam kao kod kuće.

U životu nas prate različiti životni uzori koji nam u nekim posebnim trenucima mnogo znače. Od koga ste najviše učili i kojim mudrostima se uglavnom vodite?

- Učila sam od svakoga, kako treba i kako ne treba. Svaka knjiga ili razgovor koji sam vodila i sve što sam videla me je napravilo. Za to je važno kroz život ići otvorenih očiju... Polako.