Haris Džinović: Brkove sam obrijao samo jednom - u vojsci, na jedan dan

Kalendarsku godinu Haris Džinović po tradiciji završio je koncertom u Centru “Sava”. Publici  je priredio “sjajan dernek”  a zašto se na nove pesme čekalo devet godina, šta je radio za to vreme, ali i kakvi su mu planovi na poslovnom i privatnom planu priča u intervjuu za magazin “Hello!”.

Zvuči neverovatno, ali činjenica je da ste poslednji album objavili pre devet godina. Šta ste radili u međuvremenu?

- Igrao sam tenis, putovao sa porodicom, odgajao ženu i decu.

Šalu na stranu...

- Ovo nije bila šala, ozbiljno sam mislio.

Niste bili zadovoljni pesmama koje ste imali u ponudi ili vas je mrzelo da se bavite studijskim radom?

- Ja sam, i to ne krijem, komforan, pomalo lenj čovek. Radije ću raditi bilo šta što nema veze sa mojom profesijom, nego što ću se posvetiti onome što moram da završim. Album sam najavio još pre nekoliko meseci, ali kasni iz prostog razloga što se nisam dovoljno angažovao na tom polju. Inače, kod mene je stvaralački ciklus proređen. Nisam proizveo puno pesama, ali smatram da je sve što sam napravio dobro.

Koliko pesma ste, spremajući novi album, odbacili uz konstataciju „nikako“?

- Svakoj sam nalazio manu, ali isterali smo stvari na čistac. Uvek nešto nedostaje da bi bilo savršeno, pa se vodim pesmom “Indeksa” “Jutro će promeniti sve”. Ujutru, kad odmori mozak, čovek često ima drugačije viđenje.

Ima li neko “moć” da vas ubedi da promenite mišljenje?

- Ako sam u svim situacijama u kojima kažem “ne” principijelan do kraja, u muzici nisam. Spreman sam da čujem mišljenje i savet drugih, fleksibilan sam i sarađivački raspoložen. Nije me teško ubediti da nešto promenim. Probamo, pa ako ide - dobro je. Jedno je sigurno, nikada ne bih snimio pesmu koja mi se ne sviđa. Istovremeno, važno mi je šta kaže “običan narod”, ljudi koji se ne bave muzikom, a potencijalni su konzumenti. Slušam njihov damar.

Jesu li vam pregledi na “Jutjubu” bitan parametar?

- Nisam “telefoman”, ne volim previše da čačkam po toj spravi. Telefon mi služi isključivo za komunikaciju. Ipak, informisan sam i o tim podacima.

Postoje li pesme koje kad čujete pomislite: “Šteta što ja nisam ovo snimio”?

- Ima ih, ali Bog je odredio da odu u neke druge ruke. Ko god da ih je otpevao, moj stav je - srećno mu bilo.

Nove numere mnogi pevači proprate vizuelnim promenama. Da li ste razmišljali da odstupite, recimo, od vaših prepoznatljivih šešira?

- Džon Vejn je ceo život nosio šešire, kako u filmovima, tako i privatno. Što i ja ne bih mogao tako? Neki umetnici biraju da budu prepoznatljivi po šeširima, drugi po naočarima ili nekom karakterističnom detalju. Ne samo šešir, već sve što nosim, od sakoa do cipela, izbor je u kojem se dobro osećam. Nema potrebe da bilo šta menjam.

Pamtite li sebe iz vremena kada niste imali brkove?

- Brkove sam obrijao samo jednom, u vojsci, na jedan dan. Postojao je neki pravilnik o brkovima; te ne smeju da prekrivaju gornju usnu, te moraju da budu u određenoj ravni... Narednik me je nekoliko puta vraćao da ih doteram u skladu sa propisima. Na kraju mi je dosadilo da se preganjamo i sasvim sam ih obrijao. Kada sam ga pitao da li je sada u redu, odgovorio mi je: “Nisam ti rekao da obriješ brkove, ali u redu je”. Istog dana ponovo sam počeo da ih puštam.

Da li neko ko je “rođeni pevač”, kao vi, mora da vežba makar pred velike koncerte?

- Trebalo bi trenirati glas bar dva-tri puta nedeljno, ali ja to ne praktikujem. Ne raspevavam se ni pred koncert, već izađem na scenu kao da sam pošao u šetnju. Daleko od toga da imam potcenjivački odnos prema publici. Jednostavno, čim zapevam, osećam se kao riba u vodi.

Vaša supruga izjavila je da ste kod kuće isti kao na sceni. Znači li to da samo pevate ili ste zaduženi i za neku kućnu obavezu?

- Melina se šalila. Kuvam ja kod kuće, čak peglam. Istina, imamo pomoćnice, sve dobro rade, ali peglanje im nije jača strana. Ide li da bude vidljiva crta od pegle na rukavima majice? Ne ide. Niko ne može da mi ispegla košulju bolje od mene samog.

Ubrajate se u malobrojnu grupu javnih ličnosti koje ne eksponiraju decu. Da li Đina i Kan, ipak, odrastaju pod pritiskom poznatog prezimena?

- Mislim da nisu opterećeni u tom smislu. Naravno, znaju šta su im roditelji postigli, ali ne gledaju nas kroz tu prizmu.

Negde sam pročitala da ste im zabranili da koriste “Instagram”.

- Nisam im zabranio, koriste ga pod nadzorom majke. Ja im kažem: “Oči će vam ispasti od gledanja u ekran.” Takva su vremena.

Jesu li nasledili vaš talenat za muziku?

- Mislim da nisu. I to mi ne pada teško. Podržaćemo ih kojim god poslom reše da se bave, a ovim sigurno neće. Moj muzički put je od malena bio trasiran, bez obzira na to što su roditelji želeli da budem visoki školarac. Otac je završio dva fakulteta, majka jedan, radili su u “Izvršnom veću”, što je u to vreme bilo prestižno. Najviše strahovali da ne završim u nekoj krajputaškoj kafani, tim pre što sam počeo kao muzičar, a ne kao pevač.

Melina ne krije da razmišljate o trećem detetu. Da li ste spremni za bebu u kući?

- Spremni smo i za treći svetski rat, što ne bismo bili i za bebu. S obzirom da sam prvo dete dobio u pedeset drugoj, sad mogu i u stotoj.

Da se ne iznenadimo ako Džinovići iduće godine dobiju prinovu?

- Iduće godine ili za nekoliko godina, kad god da dođe, dete je dobrodošlo.

Melina i vi važite za najskladniji poznati par. Mislite li da ste imali sreću da nađete srodnu dušu ili ste vaš odnos u proteklih petnaest godina stalno nadograđivali?

- Rekao bih da smo se mi prevashodno našli. Zajedno smo pravili čvrste temelje veze, skoro neoborive. Mnogo se volimo i poštujemo, pomažemo jedno drugom, dosta vremena provodimo zajedno, nismo dosadni jedno drugom. Volimo izlaske, volimo da ugostimo prijatelje na ručku ili večeri. Ponosan sam na Melinine profesionalne uspehe više nego na svoje. Podržavam je svim srcem.

I ovu Novu godinu, kao i niz prethodnih, dočekujete radno, sa publikom. Kada ste poslednji put za novogodišnje praznike bili u porodičnom okruženju?

- Možda smo jednom zajedno dočekali Novu godinu. Iskreno, za pevače je to najplaćeniji period u godini, zašto da to ne iskoristimo. Slavićemo za tri dana, kad prođe gužva. U Sarajevu je, nekada, praznična atmosfera počinjala 29. novembra. I onda ceo decebar imamo dernek. Danas je sve to drugačije. Ali, ne bih se vraćao u prošlost, bilo je i lepih i manje lepih dana.

Šta biste lepo voleli da doživite u 2018. godini?

- Voleo bih da ljudi bolje žive. To bi me zaisto učinilo srećnim.