Rade Šerbedžija: U mladosti sam verovao da ću studirati književnost ili postati fudbaler

Glumac Rade Šerbedžija na predstavljanju svoje knjige „Poslije kiše“ u Biblioteci grada Beograda, otkrio je neke male tajne svog života, ljubavi i šta mu je bilo važnije - život ili umetnost.

Predstavljanju uzbudljivog romana slavnog glumca prisustvovala je i glumica Milena Dravić, dok su o knjizi govorili su pisac Igor Mandić, profesor Aleksandar Jerkov i Predrag Uljarević ispred izdavačke kuće „Nova plus“.

Na primedbe Igora Mandića da je fudbal jedna detinja igra koja je podignuta na nivo industrije zabave Šerbedžija je replicirao da izuzetno divno igrati fudbal.

- Moj prijatelj Igor Mandić je u nekoliko knjiga obrazložio svoju mržnju prema fudbalskoj lopti. To trčanje za okruglom stvari na zelenoj stvari mu baš ne ide u glavu. Slažem se da je dosadno gledati fudbal na televiziji, ali kad ga igram... Bato moj, pa to je velika radost. Meni je život uvek bio važniji od umetnosti, a fudbal je bio jedna od mojih velikih mladalačkih ljubavi - istakao je Šerbedžija.

Slavni glumac se setio anegdota sa Ljubom Tadićem vezanim za fudbal.

- Otišli smo u Meksiko da igramo predstavu Don Huan, Ljubiše Ristića. Tamo je veliki as Crvene zvezde Dragoslav Šekularac došao da bude trener nekog kluba. Kao i svi zvezdaši Šekularac je bio zaljubljen u Ljubu Tadića, on se pridružio našoj maloj ekspediciji. Kaže Šekularac Ljubi: 'Al Šerbedžija zabija', a Ljuba mu potvrđuje: 'Zabija zabija, i dodaje, ali ko mu nabacuje' - seća se Šerbedžija.

Za Šerbedžiju je fudbal uvek imao fantastičnu poeziju.

- Dramski pisac Dušan Kovačević je najbolji igrač malog fudbala iz naše branše, a ja sam verovatno na drugom mestu. Iza nas dvojice je Emir Kusturica. Stvarno smo igrali dobro fudbal - naveo je Šerbedžija.

Na Mandićevo „prozivanje“ da je previše blag čovek, Šerbedžija je sa osmehom rekao da se naučio da je blagost najznačajnija osobina koja je data ljudima.

- Iako boli kada te neko napadne, verujem da blagost nadilazi sve i jača je od svega. Davno sam to napisao u jednoj maloj pesmici u svojoj prvoj knjizi poezije. Pesme iz te knjige je inače prvi čitao Igor Mandić koji mi je tada kazao: 'Štampaj ovo. Čitao sam ja i gore' - objasnio je Šerbedžija.

On je otkrio publici da se 'zatekao' u profesiji.

- Velika je hrabrost i za one koji se zovu profesionalnim piscima da štampaju knjigu. Ja svoju prvu zbirku poezije Promenljivi nisam štampao zato što sam želeo da budem pesnik. Moja prva strast je bilo i pisanje i u mladosti sam verovao da ću studirati književnost ili postati fudbaler. Najbolje sam igrao fudbal u Vinkovcima. Slučajno sam otišao na Akademiju. Kad sam već otišao na glumu onda sam se zaljubio u tu profesiju. Gluma je dan danas moja najjača veština koju pokazujem u životu - objasnio je Šerbedžija.

Prema njegovim rečima, pisao je mnogo u životu, naročito stvari koje nisu bile dobre pa ih nije ni štampao.

- To mi je bila vežba. Pisao sam o Per Gintu, Hamletu, Don Huanu. Jedina knjiga koju bih potpisao je Prijatelje kaže više ne poznaje. To su pesme koje sam napisao za vreme rata. Od 1990. godine, zapravo od 1988. o nekom naredniku koji bi silom major da bude. Bio je to instinkt. Predviđanja o ratu koji dolazi. Intuicija je najznačajnija u ličnosti naše profesije, najvažnija za glumca. Dok sam na sceni iz mene iz mene govori nešto što nikada nisam proživeo. To je najčudesnija stvar za mene. To je nešto što se daje iz dubine duše režiseru koji od glumca pravi svog vojnika - rekao je Šerbedžija.