Janko Tipsarević: U Biljani sam našao srodnu dušu, ona je ista kao ja

Karibi, Bahami, Pariz, Barselona, Frankfurt... Ovo je, u najkraćim crtama, uključujući i jednodnevni boravak u Beogradu, poslovno-privatna putanja Janka Tipsarevića u samom finišu 2017. godine, koju će pamtiti kao prilično turbulentnu. Da je bilo sportske sreće, nekad osmi teniser sveta sezonu bi ponovo završio u samom vrhu „ATP“ liste. Tome u prilog govori podatak da je startovao sa sto osamdesete pozicije, da bi već početkom maja bio u top pedeset. Dalji prodor ka vrhu zaustavili su zdravstveni problemi. Za tri godine Janko je imao šest operacija, poslednju pre nekoliko nedelja. U ekskluzivnom intervju za magazin “Hello!” otkriva kako teče oporavak, kada planira povratak na teren, ali i koliko, zbog čestog odsustvovanja od kuće, trpi njegov porodični život. Imajući u vidu da proslavljeni teniser retko daje intervjue, u dogovoru sa njegovom suprugom Biljanom, prepustili smo mu glavnu reč.

Na početku da vas pitamo - kako ste?

Janko: Dobro, hvala na pitanju. Pre sedam nedelja imao sam operaciju tetiva obe noge. Budući da je reč o povredi karakterističnoj za fudbalere, rehabilitaciju sam poverio kondicionom treneru i fizioterapeutu Fudbalskog kluba “Barselona”. Ako oni ne znaju kako se leči zadnja loža, niko ne zna. U Barselonu putujem iz Pariza, gde ću nekoliko dana raditi na terenu sa Kristinom Mladenović, desetom igračicom sveta. Trenutno nema trenera, pa su me njeni roditelji zamolili da joj pomognem. Poslednjih dana decembra porodično putujemo u Frankfurt kod Biljanine sestre Jovane i njenog supruga, a mog najboljeg prijatelja Rajnera Šutlera. Zajedno ćemo dočekati Novu godinu.

Kada ste poslednji put kitili novogodišnju jelku?

Janko: Više se ne sećam. Nemam taj luksuz da budem sa Biljanom i Emicom onoliko koliko bih želeo, tako da je nama praznik kad god smo zajedno. Odavno smo izgubili osećaj za datume koji su bitni većini ljudi.

Biljana: Od kada imamo Emili, trudimo se da sve naše praznike obeležimo kako običaji i tradicija nalažu, ma gde bili.

Uprkos gustom poslovnom rasporedu, kako Biljaninom, tako i vašem, ostajete verni tradiciji da godišnji odmor, na koji idete u novembru, provedete udvoje na nekoj egzotičnoj destinaciji.

Janko: Kad sam bio mali, mislio sam da ljubav traje zauvek. I nisam pogrešio, zaista može bezuslovno da traje zauvek. Ali, da bi brak bio uspešan deset, dvadeset i više godina, neophodno je da partneri imaju vreme koje je samo njihovo. Biljana i ja nastojimo da se posvetimo jedno drugom, makar i tako što ćemo odvojiti dva sata za odlazak na večeru. Bogu hvala, babe i dede uvek su raspoložene da pričuvaju Emili. Što se tiče odmora, bili smo dve nedelje na Bahamima i odlično smo se proveli.

Pre toga bili ste gost poznatog milijardera Ričarda Brensona. Od kada datira to poznanstvo?

Janko: Ser Ričard Brenson veliki je ljubitelj tenisa i godinama nas zove da budemo njegovi gosti na ostrvu Neker, koje poseduje i na kojem živi. Međutim, moje česte operacije sprečavale su nas da se ranije odazovemo pozivu. Ovogodišnji “Necker Open” održan je na drugom ostrvu, jer je Neker uništen tokom uragana Irma. Srećni smo što smo bili u prilici da učestvujemo u prikupljanu sredstava za obnovu domova onih koji su posle uragana ostali bez ičega. U aukciji su učestvovali Ričardovi prijatelji, glumac Džejmi Foks, reper Redfu, kao i nekoliko tenisera i najboljih golfera sveta. Neke od tih ljudi očekujemo u Beogradu, u uzvratnoj poseti. Potrudićemo se da što bolje upoznaju naš grad, a verujem i da će uživati igrajući tenis na mojoj akademiji.

Biljana: Aukcija o kojoj Janko govori duboko nas je dirnula. Gledajući snimke pustoši koju je uragan ostavio za sobom, nismo mogli a da se ne prisetimo ljudi u Srbiji koji su u proteklom periodu, posle ratova i poplava, ostajali ne samo bez krova nad glavom već i bez najbližih. Apsolutno nam je bilo jasno u kakvoj su nevolji i šta bi trebalo da uradimo zajedničkim snagama.

Da li na odmoru uspevate da isključite mobilni telefon i zaboravite na sve obaveze?

Janko: Mislim da ne postoji par koji kad krene na odmor, ne kaže: “Sad isključujemo telefone. Postojimo samo mi.” I nas dvoje smo pre polaska na Bahame imali taj dogovor, ali moram da priznam da ga prvih nekoliko dana nismo poštovali. Biljana je razmenjivala mejlove i telefonske pozive sa poslovnim saradnicima, ja sam se bavio agencijom i akademijom koju vodim. Srećom, nije nam mnogo trebalo da shvatimo da će nam, ako tako nastavimo, odmor proteći u radu, a ne u uživanju.

Biljana: Imali smo prilično aktivan odmor koji se bazirao na sportu. Igrali smo golf, tenis i odbojku, išli na ronjenje, a večeri su bile rezervisane za žurke. Maksimalno smo se opustili i uživali.

Janko: Poslednjih osam godina išli smo na Maldive, koji su, ne bez razloga, omiljena destinacija tenisera. Deset i po meseci u godini imamo ubitačan tempo, a onda nam je jedina želja da se izležavamo na suncu. Kada boravite na Maldivima, dovoljno je da imate kupaći kostim. Ništa drugo vam nije potrebno, ne morate ni da se obuvate.

Kad već pominjete kupaći kostim, fotografije sa Bahama svedoče da imate izuzetno atraktivnu suprugu. Da li je Biljana u “top tri” najlepših žena tenisera?

Janko: Imam lepu ženu, meni najlepšu na svetu, ali ne bih se usudio da je komentarišem na taj način. U svakom slučaju, uživam kad čujem da mi je supruga prelepa.

Biljana, kako reagujete kada pročitate naslov:”Dame oduševljene Jankovim trbušnjacima”?

Biljana: Stvarno ima trbušnjake za divljenje, pogotovo što znam koliko trenira i pazi na ishranu. (smeh)

Janko: Uvek sam mislio da ću kad prestanem da igram tenis ili napravim dužu pauzu, kao što je bio slučaj poslednjih meseci, u kratkom roku postati predebeo jer obožavam da jedem. Ponosan sam na sebe što sam ostao u formi, a verujem da je za to zaslužno aktivno bavljenje sportom od šeste godine. Očigledno sam napravio dobru osnovu.

Ima li u vašem odnosu mesta ljubomori?

Janko: Nema, zato što se naša veza bazira ne samo na velikoj ljubavi, već i na uzajamnom poverenju. Mi, teniseri, generalno, nismo “ljubomorna sorta”. Zbog obaveza smo često razdvojeni od devojaka i žena. Nemoguće je biti uspešan, ne samo u tenisu već u bilo kom sportu, a da su ti misli fokusirane na to šta radi tvoja polovina. Od malih nogu smo “istrenirani” da ne budemo ljubomorni. Mislim da je to odlika nesigurnih ljudi. Moja supruga i ja imamo dovoljno samopouzdanja, ostvareni smo u svim segmentima života.

Mislite li da ste “rođeni jedno za drugo”?

Janko: Mislim da jesmo, iako niko od nas ne zna šta će biti sutra. U Biljani sam našao srodnu dušu. Ona je ista kao ja, samo što nema bradu. Verujem da je to glavni razlog što već jedanaest godina skladno funkcionišemo.

Delite li Biljanino mišljenje da je ćerka vaša kopija?

Janko: Ne samo Biljana, već i naši roditelji, tvrde da je Emili preslikana ja. Naravno, ne sećam se kakav sam bio kao četvorogodišnjak, ali prepoznajem svoju energiju - to dete ni sekundu ne može da sedi mirno i da se nečim zanima. Aktivna je, ali istovremeno i poslušna. Ima divnu narav. Da ne bude da previše hvalim ćerku, vaspitačice nam kažu da u vrtiću stalno grli i ljubi decu, a sve što ima spremna je da podeli sa drugima.

Kako izgledaju kada se posle dužeg odsustva vratite kući?

Janko: U tim trenucima najviše mi nedostaje maženje. Dovoljno je da nismo sa njom duže od dva dana da nas se uželi toliko da ne zna šta će od sreće kada nas ugleda. Tada postane toliko hiperaktivna da ju je teško stići i poljubiti. I opet se vraćam na razdvojenost, kao jednu od posledica profesije kojom se bavim. Toliko se često pozdravljamo da smo odlučili da ignorišemo rastanke. Pred polazak na put pozdravljamo se sa: “Ćao, vidimo se uskoro.” Lakše nam je tako. Emili je dovoljno velika da počinje da shvata koliko je otac važna figura u njenom životu. Osetim kako se raspadam na deliće kada me onako dečje iskreno pita: “Tata, što me opet ostavljaš?”

Da li je vreme za proširenje porodice?

Janko: Da nisam imao zdravstvene probleme i brojne operacije, do sada bismo sigurno imali drugo, možda i treće dete. Biljana je bila i ostala ključna figura u mom životu. Najbolje igram kada je uz mene, volim kada gleda moje mečeve. Bodrila me je kada sam pobeđivao, ali i u najtežim trenucima, dok sam se oporavljao od komplikovanih operacija. Njena karijera ide u sjajnom pravcu, a kako Emili raste, sve manje ima mogućnosti da putuje sa mnom. Ne želim da bude previše rastrzana, ali ne krijem da mi znači kada je uz mene.

Biljana: Voleli bismo da imamo još dece. Možda Janko i ja previše analiziramo stvari, ali sa željom da se porodici posvetimo na pravi način, dobro promislimo pre nego što donesemo neku bitnu odluku. Smatram da imamo vremena za sve što želimo da ostvarimo u životu, a svakako da Jankova karijera dosta toga određuje. Život profesionalnog tenisera je specifičan. Za dete nije zdravo da svaku nedelju provodi u drugom gradu. Svoj posao volim bezgranično. Sve su to neke objektivne okolnosti koje utiču na naše planove. U svakom slučaju, dajemo sve od sebe da napravimo dobar balans.

Da li vam je dosadio život sa nikada do kraja raspakovanim koferima?

Janko: Putovanja su sastavni deo mog života od najranijeg detinjstva, navikao sam na taj tempo. Ima dana kada pomislim: “Bilo bi lepo kada bih mogao da ostanem malo duže kod kuće”. Ali te faze ne traju dugo. Imam tu sreću da se bavim poslom koji volim, samim tim ništa mi ne pada teško.

Kad planirate povratak na teren?

Janko: U nekoliko navrata vraćao sam se tenisu nedovoljno spreman, što me je kasnije skupo koštalo. Sad sam odlučio da budem disciplinovan, da se pridržavam saveta lekara. Oporavak protiče u najboljem redu. Mogu da igram, ali još nisam u najboljoj formi. Nadam se da ću sredinom februara biti onaj stari Janko.

Nema sumnje da ste veliki borac. Šta vas motiviše da se posle svih pehova koji su vas zadesili iznova vraćate i dokazujete?

Janko: Nisam se dovoljno naigrao. Do dvadeset devete godine bio sam savršeno zdrav, a onda je krenuo karambol. U periodu od tri godine imao sam šest operacija. Dugo sam odsustvovao, ali ne predajem se jer znam da još nisam pokazao koliko mogu. Najbolji mečevi tek me čekaju. Biljana mi svojom nezaustavljivom energijom daje neverovatnu snagu i inspiraciju. Borbenost nam je zajednička crta. Nema odustajanja. Lekari su mi nekoliko puta do sada saopštavali da više neću moći da trčim, a kamoli da profesionalno igram tenis. Snaga uma nadjačala je svaku povredu i operaciju koju sam imao.