Irena Jovanović: Život nije lak, naša je misija da ga uredimo po svojoj i meri nama najbližih

Soficiranost i ležernost kojima voditeljka Irena Jovanović osvaja gledaoce televizije “Pink” ne nestaju kada se svetla u studiju ugase. Iako su prošle skoro dve decenije od kada je stala pred kamere, entuzijazam i profesionalnost još krase njenu radnu etiku. Godine iskustva učvrstile su je u uverenju da se do sreće stiže malim koracima, kao i da je to osećanje začin koji prija svim životnim okolnostima. Dok vešto balansira između emocija i razuma, uz podršku najbližih spremno se suočava sa svakodnevnim izazovima, a u intervjuu za “Hello!” otkriva šta je uzrok njenog širokog osmeha i nepresušnog životnog optimizma.

Dva člana porodice opravdano su izostala sa fotografisanja za magazin “Hello!”, stariji sin Luka i suprug Đuka. Čemu su oni trenutno posvećeni?

- U našoj kući svi su preokupirani nečim, to je hronično stanje akutnih namera. Ja, ipak, stalno tražim rezultate, a oni se neprestano izgovaraju obavezama. Čemu obaveze ako ne vode ka cilju, i tako ukrug.

Kako usklađujete poslovne i privatne obaveze?
- Ljudi koji su mi bliski opominju me da je nepotrebno stalno preispitivati sebe i potvrđivati da li je sve u redu. Često pomislim kako nam je malo vremena, a onda uvidim da svako koristi svoje i da na kraju dana svi legnemo pod nekakvim utiscima i sa željom da sutra budemo bolji. Valjda i to nije malo, u teoriji.

Stariji sin Luka je u pubertetu. Kako se to odražava na harmoniju u vašem domu?
- Kod Luke je sve burno i prelomno. Svaki dan je kao ispit, svaka emocija je “biti ili ne biti”. Za ono što voli izuzetno je disciplinovan, za sve u šta mi ostali želimo da ga uvučemo nedodirljiv. Iako znam da čuvena rečenica “proći će ga“ može da bude spasonosna, kad nesporazumi počnu da nas zatrpavaju često je zaboravim. “Lude godine”, Boba i Marija, “Neprilagođena” i drugi junaci i filmovi iz stare i novije produkcije podsećaju me da i moja porodica prolazi kroz jedan običan fenomen puberteta.

Mlađi Lazar je energično dete, ali odaje utisak zrelog dečaka. Na šta je on fokusiran?

- On je fokusiran na sve čime se bavi, školu, fudbal i blogovanje. Lazar je dete modernog doba. Potreba da se u svemu bude najbolji ponekad nas zamara, ali daje rezultate na svim malim životnim poljima njegovog sveta. Rano je uvideo da bez rada nema rezultata i zadovoljstva, i zbog toga se osećam lepo i mirno kada je pred nama bilo koji zadatak. Nedavno, kada smo pričali o mom poslu, pokušala sam da objasnim razliku između posla i poziva, a on me je kratko presekao: “Mama, razumem. Oni su te pozvali da to radiš“.

Izuzetno ste bliski sa Sarom, ćerkom vašeg supruga. Kroz koje faze je prošao vaš odnos?
- To je bio jedan buran pubertet. Lomilo se sve što smo postavili u sistemu vrednosti i naših odnosa, borila se sa sobom i celom okolinom. Mislim da je taj bunt trajno obeležio njen karakter. Sara je rođena za velika dela, nadam se da će ih lako prepoznati kada za to dođe pravi čas.

Kakva su njena interesovanja?
- Sara se bavi pisanjem proze. Ona je verovatno jedan od najboljih poznavalaca savremene muzičke produkcije koga poznajem. Svestrana je i posebnu pažnju pridaje detaljima.

Zbog karakteristične blagosti koju emitujete na malim ekranima, odajete utisak osobe koja se sa lakoćom nosi sa životnim izazovima.
- Odbacila sam suvišan teret predrasuda i podrazumevanja, oko svega se propisno potrudim. Još od studentskih dana važne stvari ne ostavljam za sutra i tako mi se čini da se točkovi, kad se jednom pokrenu, ne zaustavljaju lako. Brzina, čak prepreke, ume da samelje. To su samo moji principi. Nije lako i baš uvek primenljivo, ali generalno jeste, a to je ono što donosi dominantan utisak o tome kako nam je. Život jednostavno nije lak i ne moramo mnogo da se trudimo kako bismo ga dodatno komplikovali. Naša je misija da ga uredimo po svojoj i meri nama najbližih.

Postoji li nešto zbog čega brinete, šta može da naruši vaš unutrašni mir?
- Svaka nepravda i zakulisne radnje mogu da me uznemire. Najviše me zabrine nedostatak volje kod dece. Neiskrenost me udaljava od ljudi. Taj prefiks “ne“ kod mene je kao ono “ali“ što devojci sreću kvari.

Kojom životnom filozofijom se vodite?

- U romanu Srne Lango ima jedna rečenica koja najbolje oslikava sve ono što me pokreće: “Dobrota me i dalje dira.“

Pored verbalne komunikacije, fantastično se služite i pisanom rečju. U kojoj fazi je vaša nova knjiga i koju tematiku u njoj obrađujete?
- Pišem kolumne o svakodnevnom Beogradu i mom intimnom doživljaju dnevnih susreta i zadataka. Nisu eseji, to je kao neki praktični vodič za donošenje odluka i rešavanje zagonetki kroz primere svih ljudi sa kojima mi se putevi ukrste. Svi su oni junaci mojih priča, kondenzovani u zakonitosti i poruke koje pokazuju da se iz svake situacije može isplivati na drugu obalu. Da se može uvek nešto naučiti, da čovek mora da bude bolji. Kada napišem poslednju rečenicu, kao da osetim olakšanje i ispunjenost u isto vreme. Što se tiče izdavanja tih rukopisa još nisam sa namere prešla na odluku.

Početkom sledeće godine obeležićete prvu godišnjicu rada na televiziji “Pink”. Kako vam iz ove perspektive izgleda odluka o profesionalnoj promeni?

- Mnogo upitnosti često ne donosi isto toliko odgovora. Odlučila sam se prema osećaju i iskustvu, kažu da tako rade Japanci i sada, godinu dana kasnije, znam da nisam pogrešila. To je profesionalna, s jedne, i topla kuća, s druge strane, u kojoj ostajete svoji, ako vam to znači, i igrate u timu kojem to, takođe, znači.

Kakvi su vam profesionalni ciljevi?
- Moj cilj je da ono što radim i način na koji radim podiže profesionalnu granicu naviše, kao i granicu kvaliteta i mogućnosti, i onda nema mnogo vremena za maštanje. Radila sam autorske, celovečernje emisije i informativu, najduže sam bila u jutarnjim programima koji traju po više sati i emituju se uživo. Televiziju volim i dobro poznajem sve njene segmente, zato se radujem novim projektima, jer oni povuku mnogo zajedničke energije svih ljudi koji stvaraju program.

Osim porodici, novinarstvu i književnosti, čemu rado posvećujete vreme?
- Odrasla sam u velikoj prodici. Bučnoj. Tako je i kod mene. Uvek nas je puno, i nas, i dešavanja, i različitih generacija, i smeha, i suza, i visokih tonova, i muzike, borbe, i slavlja. Ijedino što može da me uplaši je da se ne utišamo, da se ne zatvorimo u svoja pitanja i priželjkivane odgovore. Zato uz pomoć prijatelja svakodnevno proizvodimo život i menjamo navike. Uvodimo nove jer tako se i život menja u pravcu onoga što želimo, a ne onoga čega se plašimo.

Čemu se u privatnom životu nadate u narednoj godini, kakve su vam famozne novogodišnje želje?
- Ne podvlačim crtu, shvatila sam da to ume da bude frustrirajuće. Koliko god da ste uspešni, život se, ipak, gradi malim koracima. Neostvarene želje i planovi deo su goriva koje nam je potrebno da se krećemo. Najviše mojih želja usmereno je ka deci i savladavanju izazova pred kojima se oni nalaze. Svu ljubav i koncentraciju usmerim na onu jednostavnu rečenicu “Srećna Nova godina”, jer sreća je začin koji prija svim okolnostima.