Jelica Sretenović i Milan - Caci Mihailović: Slučajni partneri za koje je život radost

 

Početkom novembra pozorište “Madlenianum” uvrstilo je u svoj repertoar predstavu “Žanka”, u režiji Milice Kralj, u kojoj uloge tumače Jelica Sretenović, Milan - Caci Mihailović i Petar Mihailović. Kompletnu ekipu čine scenograf i kostimograf Milica Bajić-Đurov i kompozitor Miroljub Aranđelović-Rasinski. Projekat “Žanka” predstavlja omaž legendarnoj glumici Žanki Stokić, podsećanje na sto trideset godina od njenog rođenja i sedamdeset godina od smrti, a o interesovanju publike najbolje govori podatak da se za svako novo izvođenje traži karta više. U intervjuu za “Hello!” troje vrsnih glumaca otkriva kako su postali “slučajni partneri”, ali i kako izgleda njihov život izvan pozorišne scene.

Koliko su trajale i kako su tekle pripreme za predstavu “Žanka”, a kakve utiske nosite posle susreta sa publikom?

Milan: Opraštajući se od ovozemaljskog života, Žanka Stokić, između ostalog, kaže: “Život je pre svega radost! I pozorište je radost zato što liči na život.” Skoro pola veka za mene je pozorište radost. Budući da je pozorište zaista moj život, slobodno mogu da kažem da je i moj život radost. Pedesetak dana rada na ovoj predstavi i kompletna ekipa dopunili su tu moju radost života. Verujem da “Žanki” Miodraga Ilića predstoji dug život na sceni. Prava radost igranja tek nas čeka. Igra i susreti sa publikom. Ništa lepše od toga.

Jelica: Probe su trajale oko dva meseca i nisu bile iscrpljujuće. Podrazumevao se rad kod kuće, razmišljanje, smišljanje, predlozi za nova rešenja pojedinih scena. Kao ekipa, bili smo puni razumevanja jedni za druge. Usaglašavali smo se. “Madlenianum” nam je pružio savršene uslove, što je umnogome olakšalo rad. Hvala im na tome.

Petar: Predstava se bavi poslednjim časovima života velike glumice, onim što u tim trenucima ispunjava njene misli. To su, naravno, najznačajniji događaji iz njenog života, najveće ljubavi i radosti, ali i najveća razočaranja i poniženja. Za glumca je pravi izazov kreiranje više različitih karaktera. Uživao sam baveći se  likovima koji su obeležili Žankin život. Igram neke od njenih najvećih ljubavi, ali i likove u čijem prisustvu joj sigurno nije bilo lako. Raduje me što su prva četiri izvođenja dobro primljena i siguran sam da će i u daljem toku života ove naše predstave publika zadovoljno napuštati pozorište.

Da li je za glumicu poseban izazov da zaigra veliku Žanku Stokić?

Jelica: Veliku Žanku je pre mene igrala velika Ružica Sokić. Naravno da je to izazov, ali i čast. Izazov je bio i tekst drame Mije Ilića koji mnogo pruža glumcu, ali traži apsolutno savladavanje jezika kojim je pisan i poštovanje specifične melodije, koja je morala da bude govorljiva i sugestivna. Možda je to bilo najteže.

Koliko su projekti poput ovog bitni za kulturnu scenu Srbije?

Jelica: Predstava je omaž Žanki, ali i svim glumcima. Zbog toga je, između ostalog, veoma značajna. Na nama je da se potrudimo da velikani ne budu zaboravljeni i da se generacije koje dolaze upoznaju sa njihovim životom i radom. I sama znam koliko je ovo lep, a naporan i odgovoran posao. Ipak, svi mi koji se bavimo ovom profesijom, da se ponovo rodimo bili bismo glumci. Tako je i Žanka govorila.

Milan: Neko je posle premijere rekao da bi ovu predstavu Ministarstvo kulture trebalo da vodi po Srbiji, da ljudi saznaju i nauče koga je njihova otadžbina imala. Mnogo je nepismenih, neobrazovanih, neobaveštenih u ovoj Srbiji. Država bi trebalo da ulaže u kulturu jer je to temelj opstanka jednog naroda.

Uživate ugled čoveka koji pokušava da od zaborava sačuva uspomene na mnoge umetnike. Dalite li mišljenje da smo skloni kolektivnom zaboravu?

Milan: Među našim ljudima na istaknutim mestima još vlada stav da sve počinje od njih. Kolektivni zaborav je odlika primitivnih, nadobudnih i nepravedno moćnih. Trudim se da u toj neravnopravnoj borbi učinim nešto i sa scene, i pisanom rečju, i aktivnošću u „Društvu za ulepšavanje Vračara“, i igrajući “Cacijev uspomenar”, gde pominjem na desetine onih koji su nas svojim delom zadužili.

Kako ste vas troje postali “slučajni partneri” na ovom projektu?

Jelica: Okupili smo se na Cacijev predlog sa idejom da se obnovi predstava koju je on godinama uspešno radio sa Ružicom Sokić. Cela ekipa, sem njega i kompozitora Rasinskog, sa rediteljkom Milicom Kralj na čelu je nova.

Koliko se vas dvoje poznajete?

Milan: Jelica i ja išli smo u istu gimnaziju, čuvenu „Šestu beogradsku“ kod Liona, iz koje je izašlo mnogo glumaca. Inače, Jelica je dosta mlađa od mene. Zbližio nas je jedan Nušić u pozorištu “Slavija”, gde skoro deset godina igramo “Vlast” u režiji Zlatana Dorića. Tu smo se, kao Gospa Mica i Arsa iz čuvene komedije zavoleli Jelica Sretenović i ja.

Jelica: Caci je Zvezdarac kao i ja, a sada smo komšije na Vračaru.

Šta mladi glumci, kao vi, Petre, mogu da nauče od glumačkih asova kao što su Jelica i Caci, a što se ne uči na fakultetu?

Petar: S obzirom da mi je ovo, čini mi se, sedamnaesta sezona u pozorištu, nisam ja baš tako mlad glumac. Naravno, glumac uvek uči, pogotovo kada je u timu sa tako iskusnim kolegama. Da bi se napravila dobra predstava bitno je da u ekipi vlada dobra atmosfera, što je ovog puta zaista bio slučaj. Nadam se da se to vidi i u krajnjem rezultatu.

Čitajući vaše ranije intervjue, stekla sam utisak da vam je porodica uvek bila na prvom mestu. Sigurno nije bilo lako uspostaviti ravnotežu, tim pre što ste zbog snimanja ili pozorišnih gostovanja često bili prinuđeni da odsustvujete od kuće.

Milan: Neko nikad ništa ne stiže. Čini mi se da spadam u one druge. Iako sam uvek mnogo radio, često sam u svom “Ateljeu 212” imao više predstava nego što je dana u mesecu, mislim da niko od meni važnih nije trpeo: ni porodica, ni rođaci, ni prijatelji. Znam dobro šta je neprospavana noći, šta je pijaca, šta usisivač, kiseljenje kupusa za zimu, zidanje, domaći zadaci, ali i druženje sa prijateljima, igranje sa decom, sada i sa unukama, sedenje u bifeu... “Život je radost!”

Jelica: Porodica i treba da bude na prvom mestu, bez obzira na posao kojim se bavimo. Ja sam bila slobodni umetnik, a taj status podrazumeva rad na određeno vreme. Posle toga nastane poduža pauza do dobijanja novog posla. To je bio moj izbor. Imala sam više vremena za porodicu nego neko ko radi od devet do pet.

Kojim principima ste se rukovodili u vaspitavanju dece?

Jelica: Sa decom je najvažnije razgovarati. I poštovati njihovo mišljenje. Važno je da kao roditelj steknete poverenje da dete može sve da vam kaže, bez bojazni od toga kako ćete odreagovati. Kao i u svim odnosima, tako je u i roditeljstvu iskrenost na prvom mestu.

Milan: Prava doza ljubavi stvara od dece dobre ljude. Ne umem da napišem recept od nekoliko reči, ali rezultat smo postigli i srećni smo zbog toga.

Koliko ste “omekšali” kada ste dobili unuke?

Milan: Ako je “omekšavanje” obožavanje, onda sam omekšao, obožavam Draganu i Dunju.

Jelica: Moj unuk Miloš ima dvadeset jednu godinu. Sada on mene “očvršćava”.

Kad se osvrnete, pomislite li da ste nešto propustili, što u karijeri, što na privatnom planu?

Jelica: Propustila sam da naučim da skijam, da vozim auto i da savladam mnoge druge veštine. Ali, to me očigledno nije interesovalo, pa samim tim i nije neki propust.

Milan: Propustio sam bar još petoro dece. Žao mi je što nekim ljudima koji su mi bili važni nisam stigao da pokažem koliko ih zaista volim. Što se tiče karijere, momentalno igram osam naslova u nekoliko beogradskih pozorišta, više od trideset godina snimam kultnu emisiju “Kod dva bela goluba” Prvog programa „Radio Beograda“, pripremam šestu knjigu, otvaram izložbe, učestvujem na promocijama knjiga, snimam. Kad me zovu, često sam na humanitarnim priredbama, nikoga ne vučem za rukav, igram sa sinovima ili idem da ih gledam, uživam u životu jer, kaže velika Žanka: “Život je radost!”

Petre, kada neko poput vas i vašeg brata odrasta u glumačkom okruženju, da li od najranijih dana neminovno ima želju da krene tim putem?

Petar: Nije nužno, ali nekako je za očekivati da kada odrastaš uz priče iz pozorišta i o njemu veća je verovatnoća da ti se ta želja javi. Ja sam je osvestio tek negde u gimnaziji.

Mnogi smatraju da među glumicama vladaju sujeta i rivalitet, a vi, Jelice, često ističete da se družite sa koleginicama.

Jelica: Moja najbolja drugarica decenijama je Gorica Popović. Nas dve smo zajedno bile i na klasi. Sve znamo jedna o drugoj. Među nama nema surevnjivosti jer smo obe ostvarene, svaka na svoj način, i privatno i poslovno. Divno je imati prijatelja kome sve možeš da kažeš bez zadrške i za koga znaš da će te podržati u svakom trenutku. Gorica je lepa, istrajna, detaljna, velika glumica, i nadasve razumna i nimalo umišljena.

“Vikipedija” podseća da ste u karijeri snimili nekoliko reklama, kao i duet “Ruska čokolada” sa “Poslednjom igrom leptira”. Da li je u to vreme to smatrano velikim iskorakom za glumicu vašeg ranga, da je ostalo zabeleženo kao kuriozitet?

Jelica: Prvu reklamu snimila sam 1987. godine za “Jugoplastiku Split”. U to vreme bila je retkost da glumac radi reklamu. Meni je to bilo nešto novo, izazov, a honorar je bio takav da bi bilo neozbiljno odbiti ponudu. Iste godine snimila sam i duet “Ruska čokolada” sa Nešom Leptirom. To sam uradila bez honorara, ali je uživanje bilo ogromno.

Nostalgični gledaoci, ali i mnoge vaše kolege koje su obeležile seriju “Bolji život” sve češće sa setom govore da im je žao što nije usledio nastavak. Pomislite li nekad gde bi danas bila vaša Koka i kako bi živela?

Jelica: Zavisi od toga šta bi pisac smislio. Lično bih volela da je Koka našla pravu sreću sa Sašom. Zaslužila je to posle silnih peripetija u mladosti.

Kako danas živi Jelica?

Jelica: Kao “sav normalan svet”. Bavim se sitnicama koje čine život.

Da li ste odustali od ideje da otvorite kafanicu?

Jesam: Nije ovo vreme za kafanice. Zatvaraju se i one koje su bile kultne.