Maja Nikolić i Slavko Beleslin: Naše intimne novogodišnje želje

Zlatno doba televizije je, kažu, daleko za nama, dok moderne tendencije ne ostavljaju previše prostora za kvalitetnu diskusiju na tu temu. Na sreću, među kreatorima televizijskog sadržaja još ima heroja odbrane ove profesije, među kojima su svakako Maja Nikolić i Slavko Beleslin. Dostojni epiteta zvezda, poznata lica predana su pozivu kojem su posvetili život. Profesionalne bitke često su se pretvarale u intimne pobede i poraze, koje su, kao prijatelji, slavili i bolovali udruženim snagama. Kada se nekadašnji omiljeni voditeljski tandem “BK televizije” nedavno ponovo našao pred kamerama, u studiju emisije “150 minuta”, podsetili su nas na dane kada su u “Budilniku” sa osmehom naciju uvodili u novi dan. Spremni za poslovne i privatne izazove koji ih očekuju u narednoj godini, Maja i Slavko proveli su nas kroz hroniku saradnje i bliskog prijateljstva, i za kraj otkrili svoje najiskrenije novogodišnje želje.

Pamtite li trenutak kada su vam se karijere prvi put ukrstile?

Maja: Kao starija koleginica, koja je karijeru počela 1996. godine, dočekala sam Slavka, koji nam se pridružio dve godine kasnije. Dobro se sećam našeg susreta, jer su njegove prve vesti bile upravo sa mnom. Bio mi je strašno simpatičan.

Slavko: Bio sam mlad novinar koji je tek završio jednu od najsloženijih obuka za javni nastup i ubrzo sam “osvanuo” u rasporedu za “Telefakt” na “BK televiziji”. Maja je tada za mene, kao i za ostale, već bila televizijska zvezda. Ne znam od čega sam imao veću tremu i nervozu, od posla ili od nje. Skupio sam hrabrost, preuzeo inicijativu i rekao: “Taj dečko koji je sa tobom u rasporedu za vesti, to sam ja”.

Nacija vas pamti kao voditeljski tandem jutarnjeg programa “Budilnik”, kada ste za kratko vreme postali miljenici gledalaca. U kakvom sećanju je vama ostao taj period?

Maja: Programirali su nas da budemo voditeljski par, ali kao druga postava. Međutim, nešto se desilo i zaista smo za kratko vreme postali miljenici publike. Šefovima se dopalo kako sarađujemo pred kamerama, pa smo tu pronašli svoje mesto. Tada se i rodilo naše prijateljstvo i postalo ono što je danas. Kada sa nekim počneš dan u četiri ujutru, to ne može da bude nešto obično.

Slavko: Upravo tako. Svaki dan počinjali smo zajedno i sate smo provodili maksimalno upućeni jedno na drugo. Suština je bila u poverenju, saznanju da apsolutno možeš da se osloniš na osobu sa kojom sarađuješ. Živi program podseća na alpinizam, neko uvek drži tvoj konopac u rukama i najvažnije je da, šta god da se desi, znaš da imaš podršku i oslonac. Kada se to ponavlja svakog jutra, uz apsolutno poklapanje svih mogućih afiniteta i divne energije koju smo zajedno proizvodili, rezultat je neminovno bio odličan. I to su kasnije druge televizije imitirale.

Sledeće ukrštanje vaših profesionalnih puteva desilo se pre nekoliko godina na “Radio-televiziji Srbije”, gde ste zajedno sa Natašom Miljković uređivali i vodili emisiju “Studio 3”. Kako ste doživeli njeno ukidanje?

Maja: Bilo nam je teško, doživeli smo to veoma emotivno, jer smo u emisiju sve troje uložili mnogo truda, rada i energije. “Studio 3” bila je specifična forma. Imala sam utisak da nas je, posle svakog koraka napred, nešto vuklo dva unazad. Ipak, mislim da je sadržaj bio sjajan, drugačiji, sa fenomenalnim temama. Ponosni smo na to što smo radili i nemamo ni jedan razlog da se stidimo. Ipak, neko je odlučio da nas ukine.

Slavko: To se završilo prilično neobjašnjivo i neslavno, ali moj najjači utisak je da nikada pre ni posle nisam imao takav osećaj da nešto što radim plaćam životom. Jedini savršen sat rada na emisiji bio je onaj u studiju, sve ostalo bili su ozbiljni problemi i stresovi. Zbog svega toga bilo je sjajno završiti prvu sezonu, ali sa jasnom svešću da je to samo dvadeset posto onoga što možemo, spremni da tek tada, kada smo se svi uhodali, u naredni krug krenemo na pravi način. Ali, tada je doneta ta čudna odluka.

Maja: To čak nije bila odluka, jer nam niko ništa nije rekao. Samo nam nisu zakazali naredno snimanje i to je bio kraj.

Slavko: Ja ni dan-danas nisam zvanično obavešten da je emisija ukinuta.

Sada ste, ponovo, pod istim televizijskim krovom. Kada će vas gledaoci “Prve” opet videti u tandemu?

Maja: Uverena sam da ćemo ponovo biti zajedno pred kamerama i da ćemo se, ako ne na televiziji, onda u nekom zajedničkom projektu opet udružiti. Slavko i ja nedavno smo se posle duže vremena našli u istom studiju, kada smo vodili emisiju “150 minuta”, i sve je bilo kao ranije. Ništa se nije promenilo, i dalje imamo onu našu energiju.

Slavko: Bilo je to iskustvo najbliže povratku u detinjstvo i prosto je nemoguće da se ne ponovi. Preda mnom je postavljanje i uređivanje nove emisije televizije “Prva”, čiji žanr nije lako definisati, ali budite spremni za šou-program u neočekivanom terminu, na neku vrstu korisne zabave kroz koju će vas voditi jedna posebna dama.

Proživeli ste brojne zajedničke trenutke, i pred kamerama i iza njih. Pamtite li neku posebnu situaciju?

Maja: Postoji jedan beskrajno simpatičan trenutak koji rado prepričavam, a desio se na poslu. Prethodnog dana saznala sam da čekam drugo dete, sina Darka. Nekako je u praksi da se takva vest ne govori odmah, da se sačeka neko vreme, a pogotovo nisam želela da istog momenta to kažem na radnom mestu. Međutim, tog dana Slavko i ja zajedno smo radili, sedeli smo jedno pored drugog i bili ozvučeni, tako da je režija mogla da čuje sve što govorimo. Kako sam bila napeta i uzbuđena, u jednom trenutku nisam više mogla da izdržim, okrenula sam se ka Slavku i obratila mu se: “Moram nešto da ti saopštim, ali ne smeš nikome da kažeš”. Naravno, nasmejao se i ironično rekao: “Ma, neću nikome”, pokazujući na bubicu. Uzela sam parče papira i napisala mu da čekam bebu, a onda je moj “diskretni” kolega skočio sa stolice i onako euforičan počeo da me grli i ljubi i, čestitajući mi, sav uzbuđen me je upitao: “Kako si? Hoćeš kafu? Je l' smeš kafu?”. To je bio jedan od fenomenalnih trenutaka.

Slavko: Šta drugo čovek može da uradi kada mu saopštite takvu novost? To je bila spontana reakcija.

Vaša profesionalna saradnja prerasla je u prijateljstvo dugo skoro dve decenije. U čemu se ogleda najveća međusobna podrška?

Slavko: Ta podrška je konstanta, od prvog trenutka, od mog početka, kada mi je bio potreban iskreni vetar u leđa. Razgovori sa Majom davali su mi ogromno samopouzdanje, bez čega ovaj posao ne može da se radi.

Maja: U našem poslu, bar u mom slučaju, nije moguće biti toliko otvoren i slobodan da ni na koji način ne kalkulišeš, kao što je moj slučaj sa Natašom i Slavkom. Za ove dve decenije nijednog trenutka nisam zažalila zbog tog stava, koji je proizvod intuicije, ničeg drugog. Nikada se nismo posvađali, čak nismo uputili jedno drugom grubu reč.

Slavko: Ne sećam se ni situacije u kojoj se nismo razumeli. Možda jedino u vezi sa onim nekim temama.

Maja: Teme su druga priča...

Slavko: Zaista, nas je intuicija povezala.

Među saradnicima koji se bave javnim poslom ego je često kamen spoticanja. Kako ste ga vi izbegli?

Slavko: Istina je da je malo čudno da u poslu koji se poistovećuje sa egom nađeš prijatelje koji su toliko iskreni. To je zaista pravo malo čudo. Moram da napomenem da ne govorim o egu u negativnom kontekstu, svako mora da ima samopouzdanje i sve ono što uz to ide. Ali, ako taj ego imalo pripada ličnosti koja je manje utemeljena na pravim vrednostima, samosvesna i manje vaspitana, to postaje veliki problem, jer rađa uobraženost, samoživost i slično. Ni Maja ni ja ne govorimo jedno o drugom kao o voditelju, već kao o osobi, a to je ono što se ne može odglumiti.

Maja: U našem poslu teško je naći partnera sa kojim možeš lepo da radiš, kao što nas dvoje sarađujemo u studiju. Kao i u privatnom životu, saradnik ne sme da vas nervira, mora da vam prija i da se lepo slažete, jer se u programu sve vidi. Uverena sam da kamera sve pokaže i da onome ko zna da gleda čak uvećava stvari.

Šta najviše cenite jedno kod drugog?

Maja: Slavko je čovek starog kova i to izuzetno cenim jer i sama poštujem neke tradicionalne vrednosti kojima nikada neću okrenuti leđa. Kad je neko dobar i čestit čovek, za mene je to najvrednije, a Slavka upravo krase te osobine.

Slavko: Meni je potpuno nestvarno da je Maja, kao jedna od najboljih u svom poslu, ostala takva kakva jeste. Ne bih da ponavljam, ali zaista je neverovatno što u njoj prepoznajem ono što je ranije bilo obavezno, a danas se sve ređe sreće - moralno stablo ličnosti.

Iza vas je još jedna dinamična godina. Jeste li od onih koji vole da svode račune i kakav je vaš bilans za 2017?

Maja: Ove godine nemam potrebu da svodim račune i bavim se nekom rekapitulacijom. Možda zato što još nisam okitila jelku i što me još nije obuzelo praznično raspoloženje.

Slavko: To jeste naša profesionalna deformacija. Dok nam u studio ne donesu kuglice i ne okite jelku za nas nema prazničnog raspoloženja. Što se bilansa tiče, ja sam ove godine zbog raznih promena naučio da maksimalno živim u trenutku. Nova godina je možda za tri nedelje, možda za godinu dana, uopšte nemam odnos prema tome, jer uživam u momentu, ovde i sada.

Imate li neke posebne želje za 2018. godinu?

Maja: Pre nego što kažem šta želim, znam šta bih Slavku poželela u Novoj godini.

Slavko: I ja sebi želim isto to. Na poslu me očekuje mnogo novih izazova i emisija. Želim da se posvetim tome, kako bi neke moje ideje iz prethodnih godina konačno došle na ekran.

Maja: Balašević ima fantastičnu rečenicu: “Zdravlje, slavlje i srce lavlje”. To bi bila moja najveća želja sebi i svim drugim.