Ivo Pogorelić: Beograd više nije tako beo-grad, malo je siv-grad, nemojte mi zameriti

 

U prvom intervjuu za srpske medije u poslednje skoro tri decenije, pijanista Ivo Pogorelić govorio je o svom povratku u Beograd, razlozima zašto je na to čekao 28 godina, svom odnosu prema muzici i odnosu Evrope i Balkana prema kulturi.

Ivo je rođen 20. oktobra 1958. u Beogradu. Tu je sa sedam godina počeo da uči klavir (u muzičkoj školi "Dr Vojislav Vučković") i tu je održao prvi značajniji javni nastup (maja 1968. na Kolarcu na koncertu najboljih učenika gradskih muzičkih škola). Beogradu se, posle 26 godina, ponovo vratio u tajnoj poseti. Iz poštovanja prema gledaocima RTS-a, koji je emitovao intervju, Pogorelić je odgovarao na srpskom:

- Ta privatna poseta je bila vrlo kratka i proticala u vreme prehlada tako da do nekih planiranih susreta nije došlo. Bio je jedan jako svečani izlet na Kalemegdan i jedna vrlo važna poseta na slatkiše u jedan za mene poseban deo grada. Video sam nove crkve koje su impresivne, grad je postao veći, svi su jako visoki, i momci i cure... Nažalost, grad je, kao i svi gradovi izašli iz tog društvenog sistema, vrlo zapušten. Više nije tako beo-grad, malo je siv-grad, nemojte mi zameriti - rekao je Ivo na početku razgovora.

O ovolikoj pauzi između svoja dva nastupa u Beogradu (poslednji je bio 28. marta 1989. na Kolarcu) rekao je sledeće:

- Razlozi zbog kojih dugo nisam nastupao u gradu su meni poznati, međutim, većina razloga i uzroka su bili potpuno van moje kontrole. Što se tiče neobjektivnih razloga, mojih intimnih, ličnih, tu se postavlja pitanje unutrašnjeg osećaja kojeg ja takođe jedno vreme nisam imao. Sada ga imam ponovo. Mi ćemo se videti.

 

Pijanista kaže da je dužan da publici ponudi program u skladu sa svojom reputacijom, jer publika teško dolazi do karata i pri tom ih skupo plaća te za to treba nešto i da dobije.

- Nisam ljubitelj neprestanih izlazaka nakon što je koncert završen, ne sviđa mi se ideja bisa. Mislim da je program kao takav važniji i da ga je potrebno uobličiti i ponuditi unutar mogućnosti onoga što sam ja u stanju dati kao umetnik i pri tome ne olakšavati sebi previše. Publika ne mora biti obrazovana da bi osetila bukvalno sve. Stoga mi posao nije ništa manje odgovoran nego što je bio. Možda je sada čak i odgovorniji - istakao je Pogorelić a potom dodao:

 

- Ne bi ljudi trpeli moju profesiju a da je u njoj sve rečeno do kraja. Da je sve rečeno u vreme kada je kompozicija napisana, ne bi imalo smisla. Mi izvođači imamo tu privilegiju da možemo docrtati ili izbrisati. Ne radi se o brisanju teksta, već o brisanju i poništavanju načina, jer sve što je bitno u umetnosti je način, isto kao i u obrazovanju i vaspitanju: način, pristup, to je ono što odvaja izraženo od neizraženog, oblikovane ljude od neoblikovanih ili prostih. Kako sada imamo veliki prodor vrlo prostih ljudi u svim sferama života globalno, onda tim više moj posao postaje kao nešto što ipak pripada onome uobličenom - ocenio je Pogorelić.

Čak i kada je reč o dobro znanim kompozicijama, on priznaje da im svaki put ispočetka prilazi sa velikim strahom.

- Tada treba proći, prokrčiti sebi put na ono na šta ste naučeni, što ste čuli, što znate od ranije. Recimo, sada radim na Ravelovom Valsu. Tu je reč o kompoziciji koja ima mitsku auru. To je toliko poznata kompozicija, a niko ne zna kako je treba svirati. I sada imate mene, jednog individualnog zanatliju koji to teba sve da pročita, spremi, da se snađe u tome. Svako ponovno suočavanje je isto. To što ste dobro savladali nekolio Betovenovih sonata, ne znači da će sledeća biti lakša. Ne, nikako. Uvek postoji element neistraženog, koji ja kasnije doživljam kao nagradu, bonus, ali on ne dođe odmah, on se mora prizvati - istakao je pijanista.

I Pogorelić ima svoje demone iz mladosti. Ispričao je zanimljivu priču kako se suočio sa jednim od njih:

- Imao sam nevolju da sam dobijao zadatke koji su u to vreme prevazilazili moje mogućnosti. To se dogodilo sa nizom kompozicija. Nažalost, od tad je ostala jedna frustracija. Na primer, to mi se desilo sa koncertom Šumana koji sam svirao sa 15 godina. Smatrao sam da je prerano ali institrali su. Najgore je što sam ja imao uspeha s tim. A iznutra sam bio jako nezadovoljan. Četrdeset godina kasnije sam se ponovo uhvatio te kompozicije. Trebalo mi je dugo da taj loš talog nestane. Ali, nNe postoji idealan razvojni put inače bi svako završavao na vrhu piramide, svako bi bio Leonardo da Vinči, a to nije moguće. Razvojni put sadrži i drvlje i kamenje i sve što spada u to.

 

 

O trenutnom stanju u kulturi u celoj Evropi Pogorelić nema mnogo lepih reči.

- Pijanizam nije u krizi, ali u njega se ne ulaže kao što se većinom ne ulaže u kulturu. Velike evropske zemlje kao da se takmiče kako da smanje budžete za kulturu i onda svaki put budu sve siromašnije za ono što ulažu i one u koje ulažu. Ako pogledate globalno, zaprepašćujuće je da ima ikakvog pijanizma danas. Moja velika zamerka Evropi je da žitelji drugih kontinenata koji dolaze u Evropu kao turisti više ulažu u formiranje i obrazovanje svojih mladih. Zemlje Dalekog istoka imaju standard koji evropske razvijene zemlje više nemaju - ocenjuje Ivo.

 

Kada je reč o situaciji na ovim prostorima, Pogorelić nije ništa manje kritičan:

- Da li imate sačuvanu muzičku omladinu u Srbiji koja je postojala za vreme socijalizma u Jugoslaviji? Nemate. Nema je ni Hrvatska. Ne može politika biti usmerena jedino na proizvodnju tehničke robe, kolio god ona bila savršena. Nije dovoljno samo imati brze automobile marke "bmw" i "mercedes". To nije sve (što vredi) u jednom društvenom tkivu. Beograd ni dan danas nema značajnu koncertnu dvoranu, odgovarajuću njegovoj veličini i značaju...

Kod jednog deteta prvi ulazak u koncertnu dvoranu treba da izazove divljenje, kao kad uđete u jedan hram i to se ne treba oduzimati naraštajima. Nevidljivo je, nestaje, topi se i ostaje prostonarod, što bi rekli Rusi. Sve pršti od tog prostonaroda i njihovih impulsa.