Saša Lošić: Nekada nije bilo društvenih mreža, pesmama smo se udvarali devojkama

Pre više od 30 godina Plavi orkestar bio je najomiljeniji bend u bivšoj državi. Hitovi poput “Suada”, “Bolje biti pijan nego star” ili “Goodbye Teens” doživeli su kultni status, a album “Soldatski bal” prodao se u više od 600 hiljada primeraka. Posle početka rata bend je privremeno prestao s radom, a vratili su se 1998. hitovima “Od rođendana do rođendana” i “Ako su to samo bile laži”.

Ove su godine krenuli na turneju Everblue, tokom koje nastupaju u svim najvećim gradovima u regionu.

Kao da čekate da stasa nova generacija da biste ponovno svirali?

- Moram da kažem da smo fascinirani. Naša izdavačka kuća pravila je istraživanje na velikom broju naših fanova. Shvatili su da u ovom trenutku najviše fanova Plavog orkestra ima između 18 i 24 godine, nekih 33 posto. Sledeća 32 posto su od 24 do 36 godina, a onda ostali. To i primetim na koncertima. Od scene pa do miksete su mlađi ljudi koji drže smartfone u rukama. Oni su potpuno fascinirani time što gledaju živi nastup. Nekad imam osećaj da ne izlaze iz kuća jer su im na ulici loše grafike. Onda znam da im kažem – možete slobodno da ostavite mobilne u džepu, mi smo u HD-u, najboljoj rezoluciji. Onda mi jedan tinejdžer dobaci – ali mi smo u 4K.

Počeli ste s turnejom Everblue na kojoj nameravate da svirate u svim glavnim gradovima u regionu, ali i da snimite dokumentarni film?

- To sad deluje ambiciozno, međutim našu neambicioznost pokazuju duge pauze. Mi smo možda najneambiciozniji bend u regiji i uvek se vratimo u medije da promovišemo nešto kad imamo razlog. Iskreno, ne volimo te neke godišnjice. Bilo je raznih poziva za gostovanja u emisijama i filmovima. Mi smo izašli iz šinjela panka i novog talasa i zarobljenici smo sopstvenog cinizma. Sve te godišnjice deluju kao da ti u nekom preduzeću daju poklone. Što se tiče turneje, imali smo ideju da zatvorimo krug. Nećete da verujete, ali još uvek sanjamo san o Plavom orkestru. Hteli smo da zatvorimo krug prvim live albumom. U svakom od gradova snimaćemo audio i video i najbolje trenutke zadržati na albumu i DVD-u. Dokumentarni film biće za sladokusce, ljude koji vole grupu. Biće tu puno materijala koji su bili u bunkeru i dosad ih niko nije video zbog određenih istorijskih okolnosti.

Počeli ste u pokretu New Primitives s Elvisom J. Kurtovićem, Zabranjenim pušenjem i Bombaj štampom, a na drugom albumu ste pokrenuli pokret New Partisans?

- Iskreno, više se ne sećam ko nas je tako nazvao. Spontano se dogodilo da imamo nekakav odnos prema socrealizmu u to doba. Belo dugme je imalo pesmu “Padaj silo i nepravdo”, a mi smo imali “Fa fa fašista nemoj biti ti”. Hteli smo ono što je bila povlastica filmske i likovne umetnosti da premestimo u svet popularne kulture. Međutim, to ljudi nisu mogli da razumeju. Bio je to mučan period, tada sam imao 19 godina. Tek smo završili gimnaziju i preko noći doživeli neku vrstu američkog sna u tadašnjoj zemlji. Prvu ploču snimili smo za tadašnji Jugoton spletom okolnosti kao u igranim filmovima. Mi smo došli vozom iz Sarajeva, snimili demo snimke, a gospodin Smolec kod kojeg smo snimali rekao je: “Ovo uopšte nije loše, mogao bih da nazovem Sinišu Škaricu”. Nazvao je Škaricu i rekao: “Ovi momci obećavaju, možeš li da dođeš.” Siniša je preslušao materijal i odmah izvadio ugovor, to je tada bilo nešto nedostižno. Prvi nastup imali smo na Stereoviziji i sve je krenulo. Napustili smo fakultete i ostali u Zagrebu. To je bilo u aprilu, a mi smo se vratili u Sarajevo u oktobru s pola miliona prodatih ploča i statusom najomiljenijeg benda u zemlji. Tada smo shvatili kako su mnogi promenili odnos prema nama.

Naravno, tada ste morali da se nosite i sa interesom devojaka...

- Današnjim tinejdžerima možda će biti zanimljivo da smo se mi pesmama udvarali devojkama. Tada nije bilo društvenih mreža. Mi smo tada bili pankeri i na žurkama smo svirali Clash, Sex Pistolse i slične bendove. Onda nam je raja znala reći “daj svirajte nešto naše što svi znamo”. Pave i ja smo tako na jednom tulumu otišli u kuhinju i rekli – ajmo da napravimo neki narodnjak. Htjeli smo da napravimo zezanciju, incident u našem radu. Počeo sam da pevam – “ti si meni sve”, a Pave je odmah nastavio “ti mi daješ sve”. Doslovno smo napravili pesmu igrajući se. A kad smo već radili narodnu pesmu, izabrali smo pravo narodno ime – Suada. Vratili smo se u sobu i odsvirali pesmu distancirano. Tražili su nas da je odsviramo još jednom. Na kraju smo je te večeri odsvirali 20 puta. Uvrstili smo je u repertoar i ostalo je istorija. Inače, tada je bio blam reći curi da ti se sviđa. Morao si da pitaš prijatelja ili prijateljicu da za tebe pita devojku. Moram da kažem da su sve naše pesme adresirane, sve smo ih otpevali nekim devojkama.

Ko je onda bila čuvena Buca iz “Bolje biti pijan nego star”?

- Znate onu situaciju kad se vratite s mora, pa ste svi preplanuli, sve dok ne izgubite boju i postanete onaj stari luzer? Jedne godine u septembru ta Buca mi je rekla – “joj, puteru, što si sladak, vidi ga kako je pocrnio”. Pitala me gde sam bio, ja kažem na Hvaru. Ona meni: “Hoćeš da te ošišam?” Rekla mi je da će me čekati na mostu koji je delio mušku i žensku gimnaziju. Čekao sam je tačno u pet sati, ali nije došla. Nakon što se nije nikad javila, otišao sam u kafić “Pošta”. Tad sam se prvi put u životu pošteno napio. Moji prijatelji pankeri posle su mi rekli da sam non-stop ponavljao iracionalnu rečenicu “Bolje biti pijan nego star”. A koliko je pesma iracionalna, govori podatak koji mi je otkrio jedan fan u komentarima na YouTubeu. Napisao je: “Ne bih da zamaram, ali kako je moguće da Loša u prvom delu peva – žao mi je što smo bili samo dobri drugovi, a u drugom – vino ne zna da smo nekad bili sretni par”. Nakon tog događaja shvatio sam da sam luzer, a da cure vole momke iz bogatih porodica. Kad smo imali prvi koncert u prepunoj Skenderiji, obratio sam se Buci: “Ako si večeras ovde, moram ti reći da je bolje biti pijan nego star.” Nakon koncerta imali smo zabavu, a ja sam bio razočaran jer nje nema. I tada se kao u filmovima pojavila ona sa svojom prijateljicom. Ali, neću vam reći šta se tada dogodilo...

Kako ste se nosili sa slavom?

- Nama to nije odgovaralo. Mi smo bili buntovnici. Recimo, kada smo u Nami u Zagrebu potpisivali albume, staklo je puklo dijagonalno od navale obožavalaca. Došli su policajci na konjima. To je bilo strašno videti. Demolirali su nam auto. Pobegli smo u hotel Dubrovnik, a za nama trči masa ljudi. Morali smo da spavamo na periferiji. Počeli smo da klizimo u sladunjavost. Tada su neki mediji počeli da nas zovu “bendom za najmlađe uzraste”. E onda smo napravili samoubistvo i snimili album koji smo nazvali “Smrt fašizmu”. Da mi je tada bila sadašnja pamet, to ne bih nikad uradio. Počeli su da nas nazivaju negativnom pojavom u društvu, išli smo na razgovore u Centralni komitet. Tu su mi se podrezala krila i zbog toga i dan-danas osećam autocenzuru. Kad poželim da napravim neku hrabru pesmu, nešto u mojoj podsvesti gura me nazad. 


Na početku rata odselili ste se u Sloveniju u kojoj ste živeli sve do pre dve godine. Zašto ste otišli baš u Ljubljanu?

- Neko je otišao u Zagreb, neko u Beograd, neko kao naš Pave u Kanadu, a moj jedini naum bio je da ne odem ni predaleko ni preblizu. Jednostavno, bilo me strah rata. Imam tu paničnu notu u svom karakteru. Nisam mogao da izdržim. U tom periodu nisam želeo da javno nastupam. Radio sam u marketingu. S Plavim orkestrom snimio sam novi album tek 1998. Zamislite vi koliko smo mi specifični. Bubnjar Ćera u Sarajevu je pešačio deset kilometara da dođe do jedinog slobodnog telefona. Nazvao me i samo mi je rekao jednu rečenicu: “Loša, samo ti želim reći da se između nas ništa nije promenilo.” To mi je bilo jako dirljivo.

 

U Sloveniji ste našli i dugogodišnju devojku Špelu Možinu. Kako je njoj sad u Sarajevu?

- Ona radi u diplomatiji i dobila je premeštaj u Sarajevo. To je u suštini i bio razlog povratka. Slovenka me vratila u moj grad i to mi je vrlo simpatično.

Govorili ste još pre sedam godina da ćete se oženiti, pa još uvek niste...

- Super je oženiti se kad ste mladi, pa se svi okupe. Kad si ovako dugo u vezi, to je neko overavanje ugovora. S druge strane, razmišljam kad si dobrovoljno u nekoj vezi toliko dugo, to se čini čvršće nego kad potpisujete ugovor.

Je li vam žao što nemate naslednika?

- Normalno da mi je žao što sam neke vozove propustio. Došao sam na zadnji peron i onde više nema nikog da me čeka. Imao sam kvalitetnu i srećnu mladost. Obožavam sve ove prostore, svuda imam prijatelje. Ali definitivna odluka mi je da živim na Hvaru, gde odlazim od malih nogu.