Slobodan Trkulja o ćerkama: Ljubav ne može da razmazi, nje i pažnje nikad dosta || Hello Magazin!

Ponosan je što je jedan čupavi Novosađanin ušao u udžbenike, na nišanu drži Južnu Ameriku i ćerke uspavljuje uz Majlsa Dejvisa

Osim koncertom u Centru “Sava”, kojim ćete još načinima obeležiti dvadeset godina postojanja “Balkanopolisa”?

- Koncert u Centru “Sava”, 25. novembra, biće centralni događaj kojim ćemo proslaviti jubilej. Planiramo da objavimo DVD “Balkanopolis&prijatelji” iz “Kombank arene” i da fanove počastimo novim studijskim snimcima.

Kako ste, sredinom godine, obeležili važan životni jubilej - četrdeseti rođendan?

- Kod kuće, u društvu porodice i dragih prijatelja, uz muziku i pesmu.

Šta smatrate najvećim uspehom u karijeri?

- Bez obzira na sve koncerte i nagrade koje sam dobio, mislim da mi je najveći uspeh to što u knjizi za muzičko obrazovanje za šesti razred osnovne škole postoji slika jednog čupavog Novosađanina sa srpskim gajdama i kratkom pričom o njima. Deca sad uče o gajdama kao modernom srpskom instrumentu i grupi “Balkanopolis” u kojoj se sviraju.

Postoji li kontinent na kojem niste bili?

- Južna Amerika, ali je na nišanu već neko vreme.

Ko je Slobodan?

- Nekonvencionalni zvukotvorac, sanjar koji veruje, čovek koji bi da zagrli ceo svet.

Koliko vremena vam je potrebno da namestite frizuru?

- Mnogo manje nego vama da postavite sledeće pitanje. (smeh)

A post shared by Slobodan Trkulja (@balkanopolis) on Nov 8, 2017 at 4:18am PST

Po čemu pamtite život u Holandiji?

- Po bolu u leđima od vežbanja, po gladi, koncertima i nagradama, kiši koja se uvlači u kosti, po paperjastim oblacima kao sa Van Gogovih slika, po hlebu „Solvital“ iz pekare „Hartogs“ na ćošku, po danu kad sam upoznao Brenford Marsalisa, po Lakju i Stakiju, bubnjaru Ariju i kilometrima koje smo prešli zajedno u kolima, biciklu i tramvajima, cimeru Peđi - violinisti sa krova, Letećem Holanđaninu Canetu i Hristićima, prijateljima iz „Metropol“ orkestra, kolegama sa akademije i ljudima koji su me ljubavlju zadužili za ceo život.

Koja pesma vas uvek “dirne u dušu”?

- Romansa “Te oči tvoje zelene”.

Kakav je osećaj svirati pred trideset hiljada ljudi na drugom kraju sveta, u Kini?

- Neobičan osećaj intime i bliskosti sa morem naroda koji ne razume srpski, a zapravo sve oseća i razume. Velika nacija koja prepoznaje lepotu srpske tradicije, jer su i sami nacija bogate kulture i tradicije. Posle koncerta u Centru “Sava”, “Balkanopolis” ide na novu dvanaestodnevnu turneju po Kini.

Otac ste tri ćerke. Da li su one više razmazile vas ili vi njih?

- Nismo se razmazili, ljubavi i pažnje nikad dosta. Ljubav ne može da razmazi.

Koja imena ste izabrali za devojčice?

- Stara srpsko-grčka.

Umete li da napravite slatki sos od višanja?

- Ne, ali znam ko ume. To je delikates moje majke, sa kojim me je čekala svaki put kad bih se kao student vratio iz Holandije u Novi Sad. Pravi se uz mnogo ljubavi, prema jednom od onih famoznih recepata gde merna jedinica nisu grami nego - 'nako.

Ko čini vaš krug prijatelja?

- Raznoliki ljudi, neki još iz detinjstva i srednje škole, neki iz Holandije, dobre komšije, društvo sa Akademije i drage kolege muzičari. Jednostavni, kreativni i skromni ljudi i po koji osobenjak.

Uz koje pesme uspavljujete decu?

- Uz kul period Majlsa Dejvisa, monahinje manastira „Ormilija“, uz Arvo Perta, Tomasa Njumena, valaamske monahe. Traže nekad i tatine pesme.

Sa koliko godina ste prvi put izašli na scenu?

- Sa sedam, za novogodišnju priredbu. Nas nekoliko drugara iz razreda napravili smo instrumente od dasaka i gumica, bubnjeve od šerpi, i u sali Železničke stanice u Novom Sadu svirali smo pesme grupe “Poslednja igra leptira”.

Koja je najpoznatija osoba koju ste upoznali?

- Šade Adu. Potpuno je jednostavna, neposredna i skromna. Proveli smo nekoliko nedjelja zajedno u istom studiju u Britaniji, i družili smo se između snimanja. Divna i izuzetno ljupka osoba.

Kako održavate kondciju?

- Kod kuće imam tri najbolja kondiciona trenera na svetu. Fizički sam dosta aktivan, a svaki slobodan trenutak koristim da uzmem neki instrument. Kad imam vremena, a nije moguće svirati, recimo, na aerodromu između letova, vežbam u glavi i prsti se sami kreću po vazduhu. Odlična stvar za koncentraciju.