The Frajle za Hello!: Sladak život na četiri točka jedne pravnice, ekologa, psihologa i profesorke francuskog

Svirale su na visini od deset hiljada metara, u izlogu, Evropskom parlamentu, bolnici, manastiru, čak i u hidroelektrani. Postoji i jedan snimak gde u šaragama aviona, na letu iz Tivta, tiho i uz žice Marijine gitare, pevaju “Poetu” Olivera Dragojevića. Osvojile su nas ne samo na prvo slušanje, već i na prvo gledanje, jer je njihovo dobro raspoloženje naprosto zarazno, jer su u ovdašnji muzički etar unele preko potrebnu autentičnost, prirodnost, raskošne glasove. I to na štiklicama, šarmantno i onako vojvođanski neodoljivo.

Sada su, slobodno se može reći, već postale institucija. Rasprodale su koncert u Centru “Sava”, treći u karijeri, i to bez neke velike pompe, medijskih zemljotresa i senzacionalističkih naslova. Nije im to ni potrebno, uostalom, jer su bezbroj puta pokazale da su kompletni muzičari i vrhunski zabavljači. Majstorice svog zanata, bilo da nastupaju u klubu, dvorani ili pod vedrim nebom. Muziku osećaju na isti način, što je bilo presudno kada su se pre skoro devet godina prvi put našle na istoj talasnoj i notnoj dužini. Pored sjajnih vokala i spremnosti na zdravu šalu, poznate su i po jedinstvenom stajlingu, a kostimi su tu da pojačaju efekat.

Novosadske „Frajle“ – Marija Mirković, Nataša Mihajlović i sestre Jelena i Nevena Buča, svoju kreativnost, optimizam i vedrinu prenose i daleko van granica zemlje. Celog leta prašinu su dizale nastupima po regionu koji su uzduž i popreko prešle u svom “frajlomobilu”, promovišući aktuelni album „Ljubav na dar“.

Bliži se 24. novembar i veliki beogradski koncert, zagreva se atmosfera. Treme nema, osim one pozitivne koja pokazuje da im je iskreno stalo da te večeri maksimalno uživaju sa publikom.

- Ozbiljno se spremamo za „Sava Centar“. Uostalom, i ta dvorana je jedna ozbiljna institucija. Očekujte lepa iznenađenja i dobru zabavu – poručuju članice najpopularnijeg ženskog sastava na ovim postorima, koje su nedavno u etno-kući u Mokrinu snimile dva nova spota, za pesme „Mrvice moja“ i „Ne idi“.

Marija: Publici koja dolazi na koncerte u „Sava centar“ ne možeš dati bilo šta. Zahtevan je to prostor, akustički savršen, i traži dobru pripremu. Izuzetna je čast treći put nastupati u čuvenoj „Plavoj dvorani“, posebno ako imamo u vidu kakva velika svetska i domaća imena pamti ta scena.

Jelena: Tata me stalno zove i u šali pita: „Šta više probate, kad ste već tolike godine zajedno? Zar se niste uvežbale?“, a ja odgovaram da i Đoković trenira pred svaki meč iako je šampion. Dobra priprema čini devedeset posto nastupa.

Burno je leto iza vas. Kao u dobra, stara vremena, kada su od početka juna do kraja septembra muzičari odavde nastupali na gažama po celom Jadranu. Čini se da, od rata na ovamo, vas četiri nastupate na hrvatskoj obali više od ostalih?

Marija: Imale smo sreće da upoznamo dobru menadžerku koja nam je pomogla da dopremo do tamošnje publike. Zavoleli su nas od Vardara do Triglava i stvarno smo mnogo srećne zbog toga.

Nataša: Pored naših pesama i obrada, često izvodimo i melodije koje su tipične za podneblje u kojem nastupamo. Tako smo letos u Bitolju, između ostalog, pevale narodnu „Bitola, moj roden kraj“. Ljudi u publici treba da osete koliko poštovanja imate prema njima.

Interesantno je da su mnogi mlađi slušaoci uvereni da ste vi vlasnice starih hitova koje često izvodite. Kako objašnjavate taj fenomen?

Marija: Skoro su neke devojke, koje su bile na koncertu Vlatka Stefanovskog, pitali kako im se dopalo, a one su odgovorile: “Ma, super je Vlatko, ali ne razumemo zašto peva pesmu “Frajli”.“ To nam je bilo jako zabavno. Uopšte nisu poverovale da je “Čukni vo drvo” njegov hit. Malo se šalimo, ali zaista nam je drago ako na ovakav način pomažemo da dobra stara muzika stigne do mlađih generacija.

Nataša: Dešavalo se i da muzičarima u klubu kažu: „Hajde onu „Hit The Road, Jack“ od „Frajli“.“ Nema veze što su to pevali mnogi još pre nego što smo se mi rodile. Simpatično je i, što kaže Marija, dobro je da se mladi ljudi uz nas edukuju i saznaju kakva se muzika nekad slušala.

Nevena: A šalju nam i snimke kako nas imitiraju. Bio je skoro jedan maskenbal gde su četiri devojke bile „Frajle“. Sa sve gitarama.Toliko su se potrudile, da smo pomislile da smo to stvarno mi.

Nedavno ste upoznale još jednu veliku zvezdu, Jasnu Zlokić, čija je “Skitnica” vaša nezvanična himna.

Jelena: Da, bila je to privatna zabava na kojoj se Jasni svakako nismo nadale. Odjednom je Marija počela da vrišti i da gura Natu, nije verovala svojim očima. Prišle smo joj i otpevale „Skitnicu“. Žena je bila oduševljena, rekla je da prati naš rad i time nas propisno iznenadila.

Marija: Zagrlila nas je na kraju. To zaista jeste naša himna. Zapevamo je kad god uđemo u auto, avion, brod. Izgleda da nju najviše vežbamo.

Nataša: To su situacije kada shvatite koliko su vaši idoli veliki ljudi. I oni su, kao i mi, muzičari do srži. Moram da istaknem da smo od samog starta imale divnu podršku kolega i prijatelja.

Novi Sad, Dubrovnik, Ohrid, Korčula, Beograd... Da li vam teško pada život na točkovima? Bukvalno ste neuhvatljive.

Jelena: To kažu i naši roditelji.

Nataša: Ovo je, u suštini, jedan jako lep život. Jeste zahtevan i iziskuje mnogo energije i spremnosti za konstantno menjanje mesta, ali je, u isto vreme, i velika nagrada. Druga strana medalje je to što su nam koferi uvek spakovani. Izuzetno je važno da imamo mir na tom putu. Ipak je reč o specifičnom poslu. Normalno, nekada mi nije do putovanja, nekada me stigne umor... Ali, sve se to pobedi uz saznanje da nas upravo nova mesta i novi ljudi neprestano inspirišu. Ako želiš da što više saznaš, onda putuj što više.

Jelena: Još kao mala vežbala sam da potpisujem autograme. Rekla sam da ću biti pevačica, glumica ili princeza. Ostalo je još samo ovo treće. Mnogo sveta smo obišle, ne postoji mesto u regionu u kojem nismo bile. Sviđa mi se ovakav način života, lepo nam je. Samo neka traje što duže.

Nevena: Pre neki dan videla sam se sa drugaricom iz detinjstva. Setila se kako smo svi u kući uvek pevali i igrali, i kako sam kao mala svirala reket umesto gitare, a trzalica mi je bila štipaljka za veš. Rekla je da nam zavidi kad god nas ugleda na sceni, jer zna da radimo ono što volimo. Pitala me je da li sam srećna, i ja sam odgovorila potvrdno. Teško je svaki dan odlaziti na posao i raditi ono što vas ne čini srećnim. U suštini, kukam samo kada ne mogu da nađem espreso ili prženice. Možda bih nekad, na dugim trasama do odredišta, volela da mogu da se teleportujem, ali opet, to vreme je posebno i samo naše.

Teško je svaki dan odlaziti na posao i raditi ono što vas ne čini srećnim

 

Marija: Uvek je neka gužva oko nas i ne osećamo se usamljenim. Uglavnom me iscrpljuju situacije kada se zaređaju putovanja, aerodromi i loše vreme. To me smara kao Turci na autoputevima preko leta. Šta se smejete, pa ko god je primoran da stalno koristi autoput zna kakve su oni kamikaze. Opasni su po život, ugrožavaju saobraćaj...

Nevena: Za ovih devet godina ne znam da li postoji koncert koji smo pomerile iz bilo kog razloga. Sve smo izdržale. Makica je imala groznu povredu, slomila je rame, ali već dan posle operacije počela je da vežba gitaru. Nastupila je na koncertu par nedelja kasnije. Ne postoji situacija koja se ne može prevazići.

Studirale ste potpuno različite fakultete, među vama su pravnica, ekolog, psiholog i profesorka francuskog. Da li biste se time bavile da niste „Frajle“?

Nevena: Ja sam završila psihologiju. Volim da radim sa decom, a privlače me i produkcija, grafički dizajn, fotografija.

Marija: Kao klinka sam htela da budem olimpijski prvak u streljaštvu. Fino sam baratala tim vazdušnim pištoljem, Jasna Šekarić mi je bila idol. Onda je došlo drugo vreme, pa je mali pistolero postao romantična dušica.

Jelena: Ja sam ekolog, volim prirodu, laboratoriju i istraživanja, ali ne bih mogla da zamislim život bez muzike. Obožavam i da pišem, možda ću jednog dana objaviti knjigu sa ovim našim anegdotama i uspomenama.

Nataša: Studirala sam francuski jezik. Sigurna sam da bih bila i dobar sportista, a možda bih postala i dizajner, jer volim modu.

Šta vas najbrže izbaci iz takta?

Jelena: Glupost, laž, licemerje.

Nataša: Ne nerviram se oko stvari na koje ne mogu da utičem, ali nekad sam mrzovoljna kada sam gladna i nenaspavana. Ipak sam ja glavni vozač, Makica me menja, i neophodno je da se dobro odmorim.

Nevena: Nervira me kada neko kasni, kada ja kasnim, nerviraju me radnici na šalteru koji ne umeju da se snađu sa papirima, bahati vozači, nevaspitani klinci u prodavnici, nevaspitane starije osobe u prodavnici, kada se neko ne javlja ne telefon i ne odgovara na poruke, hladna voda u bazenu...

Nataša: Ili kad uveče imamo nastup i sredimo frizure, a Nevena bi da roni...

Marija: Nervira me kada ljudi sebi daju za pravo da komentarišu i osuđuju druge. To apsolutno ne mogu da smislim.

Jelena: I Turke na autoputu.

Marija: Ja sa Turcima imam problem bezbednosne prirode.

Nevena: Makicu kad vidite da je ljuta i neraspoložena, znači da je gladna.

 

Šta svaka frajla danas treba da zna?

Marija: Da vozi auto. I da zna borilačke veštine. Ja treniram tekvondo. Važno je da žena ume da se odbrani, to uliva samopouzdanje. Moram priznati da sam bila mnogo borbenija dok nisam naučila bolje da se tučem.

Nataša: Mora da zna da se sama našminka i napravi frizuru.

Nevena: Pa dobro, ne mora baš sve da zna. Valjda treba neko da uradi i nešto umesto nje.