Svetislav Bule Goncić: Deca su kao ogledala- ono što im pružite to će vam i vratiti

 

Nova domaća serija „Istine i laži“ za kratko vreme pozicionirala se u vrhu gledanosti, a samim tim u centar pažnje došla je i glumačka ekipa predvođena iskusnim asovima poput Svetislava Buleta Goncića. Da je serija zaživela kod publike Buletu je postalo jasno čim su prolaznici počeli da ga zaustavljaju na ulici interesujući se šta će biti sa pojedinim likovima. U tom smislu, kaže, ništa se nije promenilo još od vremena prikazivanja „Srećnih ljudi“, u kojoj je imao zapaženu ulogu. Osim poslu, Bule Goncić posvećen je vođenju Ustanove kulture „Vuk Karadžić“. U privatnom životu oslonac mu pružaju njegove tri dame, supruga Gordana i ćerke Isidora i Aleksandra.

Kako izgleda vaša svakodnevica od kada radite seriju „Istine i laži“? Stiče se utisak da su glumci po ceo dan na snimanju?

- Mnogo se radi, zaista. Snimanje počinje od osam ujutru i traje do uveče. Naporno je, ali ujedno i lepo iskustvo. Dobar je osećaj biti deo ove serije, pogotovo što mislim da je podela odlična. Više sam neke ljude upoznao tokom snimanja, nego što istinski znam one koje poznajem godinama. Drago mi je što kao predstavnik jedne, sada već zrele generacije, mogu da radim sa mladim glumcima.

A post shared by JOCA Istine I Lazi (@joca_istine_i_lazi) on Nov 8, 2017 at 3:37am PST

Po čemu se glumačke generacije koje dolaze razlikuju od vaše, za koju kažu da je bila „zlatna“?

- Možda je vreme u kojem smo mi radili bilo drugačije, sve ostalo je isto. Ovi mladi ljudi su puni  entuzijazma koji smo i mi imali. I nama su sijale oči kada smo počinjali da radimo. Želim im da ostvare svoje snove, a na nama starijima je da im pomognemo dok ne stanu na svoje noge. U svakom slučaju, energije im ne nedostaje.

A talenta?

- Ne manjka im ni talenat. Uvek smo imali talentovane glumce, imamo ih i danas. Uostalom, pogledajte samo serije koje se trenutno prikazuju. Radujem se kad vidim ove naraštaje koji dolaze, kroz njih na neki način prepoznajem i sebe. Možda je u ovoj profesiji selekcija malo stroža, ali za svaki posao treba biti nadaren.

Kad pogledate unazad, da li ste – što kao generacija, što vi lično, ispunili očekivanja koja su pred vas postavljana? Mislite li da je moglo više ili bolje?

- Ko sa sigurnošću može odgovoriti na pitanje „šta bi bilo kad bi bilo?“. Živeli smo u okolnostima koje su nas svrstavale pod okrilje istočne Evrope i težili ka nečem boljem. Ono što jeste konstanta, nevezano za okolnosti, svakako su kreativnost i talenat koje je teško sputati. Nikad nisam mislio da sam nešto propustio ili da je nešto trebalo da uradim bolje. Nisam čak bio sklon ni da pravim tu vrstu računice. Radio sam taman onoliko koliko je moj intelektualni kapacitet dozvoljavao i koliko sam prostora imao. Možda sam imao i sreće, tim pre što glumci obično nisu ti koji biraju, već biraju njih. Ne znam šta bih mogao da poželim više. I što bih, na kraju krajeva, žalio za nečim što nisam ni imao?

Ako generalizujemo stvari, generaciju pre vas pratio je glas da voli da provodi vreme po pozorišnim bifeima, smatrali su ih boemima. Koliko su vama bila bliska takva druženja?

- Okolnosti u kojima radite često određuju i vaš način života. U mlađim danima mnogo vremena sam provodio uz scenu i pozorište, ali već dvadeset pet godina ne živim na taj način. Život me je odveo u drugom smeru od svega što se smatra boemskim.

Iako ste proteklih godina dosta radili, publika vas i dalje najviše pamti kao mađioničara Čarlija iz “Srećnih ljudi”. Posle dve decenije ponovo ste svake večeri na malim ekranima. Imate li vremena da čujete reakcije na račun uloge?

- Ljudi vole da sa akterima neke serije komentarišu likove i zaplete. Tako je bilo ranije, tako je i danas. Ništa se nije promenilo. I dobro je kada gledaoci imaju potrebu da komuniciraju sa glumcima, jer to znači da ih zanima ono što rade. Iz razgovora sa kolegama saznajem da imamo ista iskustva, u smislu da nas i znani i neznani zapitkuju ko će biti s kim u nastavku, kakva je dalja sudbina nekog lika... Komunikacija sa publikom i kontakt sa realnim životom jeste jedan aspekt glumačkog posla, ujedno dobar i tačan pokazatelj usepšnosti određenog projekta.

Na čelu ste Ustanove kulture „Vuk Karadžić“. Ne bežite od te vrste odgovornosti?

- Svako od nas bi, za početak, mogao da se zapita o svojoj svakodnevnoj odgovornosti. Da li je na čelu svoje porodice, pa i svog života? To je ključno pitanje. Ne vidim neku bitnu razliku. Suština je u tome da čovek, u racionalnom smislu, bude obučen i svestan onoga što radi. Za mene kultura nije samo pozorište. To je jedan ozbiljan, širok pojam. U kratkim crtama, ustanova na čijem sam čelu trudi se da mladim ljudima pruži šansu. Već smo otkupili dvanaest tekstova mladih pisaca. To je naše tematsko opredeljenje.

Imate li utisak da se menja kulturna slika prestonice?

- Estetika jednog vremena odlazi u istoriju i sada, na tom pepelu, treba da se pojavi potpuno novi koncept. Primetan je strah od nepoznatog, nakon dužeg perioda uljuljkanosti u jedan sistem. Neminovno je i razumljivo da se ljudi plaše nečega što ne poznaju. Neću reći ništa novo ako kažem da je budućnost u mladima koji bez straha hrle u život, bukvalno „grlom u jagode“. Ako deca mogu bez bojazni da idu u budućnost, ne rizikujući da ugroze svoju kreativnost, onda je red da mi odrasli priznamo da je ovo ozbiljan trenutak kada se stvari postavljene pre šezdeset godina strukturalno menjaju, ne samo po površini.

Plašite li se za profesionalnu budućnost svoje dece, posebno imajući u vidu da je starija ćerka diplomirala pozorišnu režiju?

- Mi smo sa našom decom često i mnogo razgovarali, ali ih nismo usmeravali. Isidora je krenula svojim putem.

U intervjuima često govorite kako ste ćerkama uvek pružali slobodu izbora. Ne čini se da ste tipičan balkanski strog otac, u maniru “moja reč je zakon”.

- Kad to tako kažete, nisam baš siguran da nisam takav. Šalu na stranu, deca su kao ogledala. Ono što im pružite u periodu dok formiraju svoje ličnosti, to će vam i vratiti. Roditelji su ti koji svojim primerom treba da usmere decu. Dovesti ih do toga da sami prepoznaju atribute koji će im pomoći u određenom izboru, pustiti ih da ličnim autoritetom postave odluke i da stoje iza njih – najlepše je od svega. Važno je dati im šansu, pa i ako pogreše to je deo životne škole.

Jeste li bili strogi prema ćerkama kad bi pogrešile?

- Jesam, u određenim situacijama. Što sam stariji, sve ređe. Valjda je to neminovnost koja ide s godinama.

Koliko ste bili strogi prema sebi?

- Bio sam strog, definitivno. Bez te vrste ozbiljnosti ne može se postići disciplina koja je potrebna da bi se bilo kakav organizovani sistem sproveo. Bez ozbiljnog pristupa ništa se ne može raditi. Ta vrsta razmišljnja je i danas prisutna.

Često pominjete godine i ono što određena dob sa sobom nosi. Imate li, u svojoj pedeset sedmoj, strah od starosti?

- Nemam. To je deo postojanja. Sve ide svojim tokom. Ušao sam jednom u voz iz kojeg ću jednog dana izaći, ali taj voz ne kontrolišem ja, već vertikala vremena. Kada si mlad ne vidiš kraj, pred tobom je otvoren pogled. Kad se pređu određene godine, ta slika se menja, nazire se kraj. Ali, u tome ne vidim ništa loše. Sve je to normalno i sve je to život. Nemam neku dramu ili patetiku u tom pogledu.

U skladu sa nazivom serije koju snimate, koliko vam je bitna istina? Da li ste podjednako spremni da je čujete, kao i da je izgovorite?

- Istina ume da bude surova, pa i bolna. Nije je prijatno ni čuti, ni reći. Ko je veći od istine, koja ume da bude neumoljiva? Nisam siguran ni da umem da prepoznam kada me lažu. Iskreno, prevazišao sam fazu kada me je to zanimalo. Čak i ako shvatim da me neko laže, ne reagujem. Na kraju, svako će u zrelim godinama ostati sa onim delom svoje ličnosti koju je najviše gajio, pa neka se prema tome odnosi na način za koji misli da je najbolji.

Kažu da vam je najdraža izreka: “Bog je stvorio čoveka da vozi motor”.

- Tu misao sam čuo od starijih motociklista i rado je citiram. Motor vozim od 1975. godine, tada se otvorila mala kružna staza na Košutnjaku. Danas mi je to ultimativno sredstvo za vožnju po gradu. Nisam neki specijalan vozač, ali sam ponosan što sam deo veliko moto-zajednice. To su divni ljudi na čiju pomoć možete računati u kojem god gradu da se zadesite. Motorom sam obišao pola Evrope, a kad god imam vremena sa drugarima obilazim Srbiju, koja je divna.

Deli li vaša supruga tu strast?

- Naprotiv, to je apsolutno ne zanima. Iako se plaši vožnje motorom, neki put je prevezem – uz dosta njenih muka.

U čemu je tajna braka koji traje duže od tri decenije?

- Čista sreća. Nije lako izabrati saputnika u mladim danima, kad misliš da sve znaš, a ne znaš ništa.

U startu se prepozna neka kompatibilnost, a onda zajedno idete napred, sazrevate, delite dobro i loše.

“Istine i laži” je i priča o porodičnim odnosima. Da li ste spremni za ulogu tasta u svakodnevnom životu?

- Zanimljivo pitanje. Nisam preterano razmišljao o tome. Ova serija je kvalitetna utoliko što pruža odgovore na razna pitanja, možda i sam nešto naučim na tu temu.

Izvodite li još uvek gimanstičke bravure, po kojima su ostale upamćene neke scene iz predstave „Neki to vole vruće“?

- Dvostruki salto iz zaleta, bez problema.