Ivan Bekjarev: Sujeta je najveći neprijatelj čoveka koji želi nešto da uradi u životu

Na insistiranje Ivana Bekjareva, koga ljudi i danas, decenijama kasnije, poistovećuju sa Stevicom Kurčubićem i Boškom Despotovićem, kultnim likovima iz domaćih serija, razgovor sa poznatim glumcem zakazali smo u njegovom omiljenom lokalu na Novom Beogradu. U neposrednoj blizini porodičnog doma, u kojem živi sa suprugom Mikicom, otkrio nam je da na tom mestu svakodnevno uživa u jutarnjoj kafi koju ispija prelistavajući isključivo “Sportski žurnal”.

A post shared by Velimir Bata Živojinović (@batazivojinovic) on Apr 21, 2017 at 10:37pm PDT

Neposredan, srdačan i beskrajno iskren, dramski umetnik koji je za svoj rad dobio pregršt nagrada i priznanja, na sebi svojstven način demistifikuje glumačku profesiju i stanje u kojem se ona danas nalazi. U vreme kada sve u društvu radi protiv porodice, za magazin “Hello!”, između ostalog, otkriva kako je duže od četiri decenije sačuvao brak i zbog čega se u ulozi oca ostvario samo jednom.

Kako vam prolaze ovi jesenji dani, čime ste zaokupljeni?

- Trenutno sam između dva žiriranja. Posle „Filmskog festivala“ u Nišu, pozvan sam da na “Danima Zorana Radmilovića” u Zaječaru budem predsednik žirija. Reč je o zaista lepim priznanjima, ali i veoma nezahvalnim, jer je to najbolji način da se nekome zamerite. Niš sam “pregrmeo” bez problema, a kako će biti u Zaječaru, videćemo. Šalu na stranu, prijatna je to odgovornost. Osim toga, pravim rimejk čuvenog hita “Jugoslovenskog dramskog pozorišta”, koji mi je, na neki način, obezbedio profesionalni ugled. Reč je o predstavi “Zvrčak”. Inicijativa je potekla od divnih ljudi iz Krupnja, a u realizaciji će učestvovati dva mlada glumca, kao i Miša Janketić, sa kojim sam davnih dana igrao tu predstavu i za svoju ulogu dobio “Zlatnog ćurana”. Ono u čemu posebno uživam je pedagoški rad, kojem sam još posvećen. U beogradskom studiju “Charlie” predajem glumu, kao i javni nastup. Godinama sebi obećavam da ću napisati knjige o glumi i javnom nastupu, samo nikako ne nalazim dovoljno vremena da se tome posvetim.

Posle samo nekoliko minuta provedenih u vašem društvu jasno je da ste izuzetno energična osoba. Odakle tolika poletnost?

- Oduvek sam bio čovek sa viškom energije, koju sam pažljivo usmeravao. Jednom prilikom stručnjaci za te neke stvari radili su mi natalnu kartu i rekli da još nisu videli tako drastičnu situaciju, misleći na energiju koja se vidi u tim  simbolima. I to sa ovim životnim iskustvom mogu da potvrdim.

A post shared by MPUS Beograd (@mpus_beograd) on Apr 11, 2017 at 3:38am PDT

Da li je to isključivo prednost u profesiji koju ste izabrali za životni poziv?

- Energičnost je neophodna za bavljenje glumom, ali važno je pametno koristiti taj resurs. Profesor na prijemnom ispitu ne može da vidi mnogo, ali energija, strast i temperament, tri pojma za istu stvar, osnovno je što se gleda. Ja višak energije imam i na sceni i van nje, ali to nije presudno, dovoljno je da je glumac ima tamo gde mu je to neophodno.

“Još nije kasno da se predomislite”, rečenica je kojom ste se obraćali budućim studentima. Zbog čega im to govorite?

- Pre nego što se okušaju u glumi ukažem im na drugu stranu medalje našeg posla. Znate, svi vide samo ono lepo, ali pravo pitanje je znaju li koliko fantastičnih glumaca nikada nisu videli u novinama i na televiziji, jer ovaj posao rade iz čiste ljubavi.

I, da li se neko nekad predomislio?

- Ne, nikada.

Jeste li vi ikada od nečega odustali?

- Nisam tip koji odustaje. Ali takođe ne postavljam sebi nerealne ciljeve. Mislim da je važno da čovek bude svestan svojih mogućnosti, da ih na vreme uoči i prihvati. Naročito u glumi mnogi postanu nesrećni upravo zbog bolesne ambicije, jer misle da mogu više nego što je objektivno. To je izvor očaja koji često ima i ozbiljne psihološke posledice. U tome vidim razlog što se mnoge moje kolege s godinama odaju alkoholu, narkoticima, čak izvrše samoubistvo.

A post shared by ?Za one koji čitaju košarku !? (@kosmagazin) on Sep 20, 2016 at 11:14pm PDT

Umesto pozorišnog bifea, višak energije usmerili ste na sportske terene. Ko vas je zarazio tom ljubavlju?

- Mislim da je moj otac imao najvići uticaj, ali siguran sam da nije pretpostavio da ću biti ovakav manijak za sport. I dan-danas sam na svakoj utakmici “Crvene zvezde”, bilo da je reč o fudbalu ili košarki. Pomno pratim i ostale sportove, i ne ustručavam se da nekim igračima, pa i trenerima kažem svoje mišljenje. Na ovom mestu gde razgovaramo, u mom komšiluku, stan imaju Ana Ivanović, Janko Tipsarević i drugi sportski asovi, i iskreno se obradujem kad ih sretnem. Ne ustručavam se da im dam savet, jer sam iskreni navijač i zaljubljenik u sport.

Šta smatrate najvećom preprekom na putu ka uspehu? 

- Sujetu. Zato rad sa studentima počinjem tako što im kažem: “Prvo da vas operišem od sujete”. Ona je najveći neprijatelj čoveka koji želi nešto da uradi u životu. Mnogo je takvih primera.

Kako se sujeta “operiše”?

- Važno je neprestano se truditi da sa obe noge budete na zemlji, da budete realni u svojim željama i da ne posežete za ciljevima koje je nemoguće ostvariti. Iako to, s druge strane, ima i loše posledice, što znam iz ličnog iskustva, jer mi takav stav nije dozvolio da izazovem okolinu da me više vrednuje, da dižem sebi cenu, što bi se reklo. Nikada to nisam umeo, naprotiv, skoro da sam time što sam se ponašao normalno radio suprotno. Ali još smatram da je tako jedino ispravno.

Kako se nosite sa nepravdom?

- Nepravda je moj najveći probem. Ne umem da je trpim. Što je još gore, ne umem ni da je prećutim. Volim da isterujem pravdu. Vodio sam te neke donkihotovske borbe. Interesantno je da sam uvek svestan da time ne mogu ništa da postignem, ali to je naprosto jače od mene. Ni godine to nisu promenile. Još idem glavom kroz zid.

Da li je to razlog što duže od deset godina niste snimili nijedan televizijski projekat?

- Verovatno. Opšte je poznato da se tri, četiri porodice kod nas bave televizijom, a ona se ne bavi svojim poslom, jer je privatnim video-produkcijama prepustila da ga rade umesto njih. To je zatvoren krug. I nije to situacija samo sa televizijom, već i sa pozorištem. Nekada se znalo ko gde igra, dok danas u svim pozorištima glavne uloge igraju isti glumci. Dođete na premijeru filma, na velikom platnu jedni likovi. Vratite se kući, upalite televizor da gledate seriju, opet ti isti. Serija se prekine reklamom, u njoj opet ista lica. Hvalimo se kako imamo toliko talentovanih glumaca, što je tačno, pa kako je onda moguće da njih dvadesetak igra svugde i sve. Da me ne shvati neko pogrešno, ne kukam, ja se na to smejem. Samo se pitam hoće li to još neko primetiti. Svestan sam da me tek sada, kada ovako javno govorim o tome, niko neće pozvati, ali to je samo konstatacija stanja u kojem smo.

Pedagoškim radom bavite se već tri decenije, zbog čega ste svojevrstan hroničar glumačkog podmlatka.

- Talenta ima koliko hoćete, ali se stvari menjaju nagore. Osnovni problem je u školstvu, jer mi na prijemni ispit dolaze kandidati koji ne znaju ko su Nušić i Sterija. Problem osnovnog obrazovanja glavni je razlog što sve u društvu ide naniže. Tu počinje sve naše propadanje.

Šta ste vi naučili od svojih studenata?

- Da budem što praktičniji.

Zamerate li nešto današnjoj omladini?

- Prema svojim studentima i učenicima sam strog u smislu da budu odgovorni prema onome što rade. Mislim da tokom školovanja nisu stekli radne navike i to je jedino na čemu sam insistirao do kraja. I to ličnim primerom. Nikada nisam otkazao čas, niti sam zakasnio. Dolazio sam i bolestan. Desilo se jednom da smo ostali u provodu do osam ujutru, a čas je bio u tri po podne. Dođem na čas, a oni počnu da se vade na taj izlazak. Ja im kažem da sam ja došao spreman, a ko nije neka napusti predavanje. I stvarno ih izbacim. Mi smo se super družili, pili i šalili, ali obaveze su obaveze. I to mora da bude tako.

U svoj pedagoški rad mogli biste da uključite i “školu trajanja braka”, s obzirom na to da je vaš dug više od četiri decenije.

- To vam nije loša ideja. Za nekoliko dana slavimo četrdeset tri godine braka. Nema tu mnogo filozofije, ili nađete pravog partnera ili ne. Ja sam svog našao. Ali recimo da sam u tom smislu konzervativan. Reći ću onu otrcanu frazu koju svi odlično znamo, porodica je osnova društva. I to je tačno, samo što sve u društvu radi protiv porodice. Naročito danas. Ja sam taj koji će za inat svima svoju da održi.

Vaš sin nije krenuo očevim profesionalnim stopama. Da li vam je zbog toga žao?

- Moj sin je, na moju sreću, praktičniji od mene. Zadovoljan sam kako rezonuje život, nemam nikakvih primedbi i presrećan sam što nije u mom poslu.

Priželjkujete li da “zaigrate” ulogu dede?

- Voleo bih da se to desi, ali to zavisi isključivo od njih.

Traži li od vas savete?

- U poslu ne mogu da mu pomognem, a držim se devize da se kod kuće ne priča o poslu. Ni sa ženom, ni sa sinom. Vanja je tu na mene. Za život je vrlo spreman, tako da ni tu nema nekih naročitih lekcija, a ono što je usvojio tokom odrastanja mislim da mu služi.

Žalite li što ste se samo jednom ostvarili kao otac?

- Kako da ne. Mi smo želeli da ponovo budemo roditelji, dete je bilo na putu, ali je u to vreme vladala neka epidemija i to se, nažalost, nije ostvarilo. Što se mene tiče, voleo bih da sam ih imao petoro. I danas umem da se našalim i kažem ženi: “Ima vremena, napraviću ja još jedno dete nekad negde”, pa se oboje slatko smejemo.

Ušli ste u osmu deceniju, ali ste i dalje izuzetno aktivni. Odakle ta poletnost?

- Pravo da vam kažem, osećam se kao da istovremeno živim sto života i oduvek sam bio takav. To je taj višak energije o kome smo pričali. Sada se ponašam kao kada sam imao dvadeset i kusur, valjda zbog druženja sa studentima. Imam jednog prijatelja koji stalno nešto mrljavi, te ne sme ovo da pije, te ne sme ono da jede, a ja ga samo presečem: “Ti ćeš u najboljem slučaju živeti godinu, dve duže od mene, a nisi proživeo ni taj jedan život, dok sam ja tih tvojih proživeo nekoliko”. To je tako, ali svako je gospodar svoje sudbine.

Znači li to da svakodnevicu niste podredili zdravom načinu života?

- Bože sačuvaj. Ne pada mi na pamet da se ograničavam. Dijetu nikada nisam držao, jedem sve što poželim. Kada biste videli moj doručak, prenerazili biste se. Pravi sam žderonja, mnogo volim da jedem, zbog čega imam visok pritisak, ali to je jedina zdravstvena tegoba. Jedino u čemu sam redovan je da ujutru i uveče popijem lekove za pritisak. To je sva moja disciplina. Najnormalnije jedem, pardon - jedem nenormalno, sve što mi se jede. Jednostavno, maksimalno uživam u životu.

Kako se nosite sa prolaznošću?

- Sećam se jedne prilike kada sam u „Jugoslovenskom dramskom pozorištu“ igrao sa čuvenom Olgom Spiridonović. Bio sam mlad glumac, a ona nam je tada rekla: “Znate, vi ste mene podmladili i učinili da puno naučim od vas”. Tada sam bio ponosam, a danas isto to kažem za svoje studente. Definitivno mislim da je pedagoški rad taj koji me podmlađuje. Poslednjih godina isključivo sam se družio sa svojim studentima, bilo tadašnjim, bilo bivšim. Zvali su me na svoje žurke, išao sam sa njima i u diskoteke, i u kafane, i na proslave rođendana, i mislim da sam upravo zahvaljujući tome i dalje vitalan. Ne plaši me prolaznost, jer živim u sadašnjosti i samo pokušavam da se udenem u svakodnevni život. Jednostavno, ne plašim se da živim život.