Suzana Mančić: U životu sam morala da budem i muškarac i žena, otud tolika želja za muškim detetom

Malo ko bi mogao da nasluti da Suzana Mančić nije hodala samo stazom uspeha i slave, već i po trnju, često preoštrom. O borbama koje je vodila naznake je davala u knjigama koje je napisala, želeći da razotkrije svoju ne samo borbenu već i ranjivu prirodu. Pet godina po objavljivanju biografskog romana “Neukrotivo srce”, koji je kasnije upotpunila nastavkom “Kao da sam sanjala”, pristala je da progovori o bolnim iskustvima koje je proživela, o borbi za potomstvo koju je godinama vodila. Sa željom da ženama bude primer hrabrosti i odlučnosti u nastojanju da se ostvare u najlepšoj životnoj ulozi, pod izričitim uslovom da priča ne skrene u patetiku, harizmatična voditeljka prepoznatljivog osmeha ugostila nas je u svom domu u srcu Beograda i uz kafu počela iskren razgovor, pun emocija.

- Kada sam pisala knjige, nisam želela niti da se pravdam, niti da od sebe pravim sveticu. Jer, ako želite da vam ljudi veruju, morate da budete iskreni. Ja jesam, uvek. U vreme kada sam vodila borbu za potomstvo o tome se nije pričalo javno. Zato sam to godinama kasnije napisala. Razlog zbog kojeg nisam iznosila previše detalja je ta odstupnica koju imaš kada pišeš o sebi, da ne bi zapao u melodramatiku. Ljudi ne vole patetiku, odnosno ja je ne volim, a ona lako može da vam se desi kada pričate o ovakvoj temi. Međutim, mnoge moje prijateljice i poznanice doživele su slično iskustvo i svima njima govorila sam da budu hrabre i uporne. Zbog tog stava mislim da mogu da budem dobar primer ženama koje žele da se ostvare kao majke.

Potresna ispovest Suzane Mančić za Hello!: Izgubila sam tri sina

Imate dve odrasle ćerke Nataliju i Teodoru, ali malo je poznato da ste pre njihovog rođenja čak tri puta ostajali u drugom stanju.

- Ja sam jaka žena i sve što mi se dešavalo prihvatala sam kao nužnost. Uporno sam išla prema svom cilju da jednog dana dobijem dete, a to se nije desilo sve do trenutka kada sam shvatila da moram da se smirim, da napravim raspored u životu, odgodim sve obaveze i legnem u krevet kako bih “čuvala” trudnoću. To je za mene bilo nešto nepojmljivo, da ja, koja sam oduvek bila zdrava mlada žena, bez ikakvih tegoba, izgubim bebu prvi, pa drugi, a onda i treći put.

U knjizi ste otkrili da su sve tri bebe bili sinovi.

- Iako su mi doktori svaki put rekli da sam nosila dečaka, ne mogu sto posto da verujem u to da su sve bili sinovi, jer je u našoj tradiciji da želimo da rađamo mušku decu. Mislim da možda takvim odgovorom žele da vas stimulišu da nastavite sa pokušajima. Ali, ja sam želela da imam sina Aleksandra, po mom ocu, i sina Stojana. Uvek sam volela ta stara, arhaična imena. Nisam poznavala nijednog Stojana, ali sam svaki dan išla u školu Ulicom Stojana Novakovića i nekako mi je to ime uvek zvučalo čvrsto, stameno. Na prvom ultrazvuku sa Teodorom, bila sam ubeđena da ponovo nosim dečaka. Kada mi je lekar saopštio da je devojčica, rekla sam da je to nemoguće i zaplakala kao poslednja seljanka. Ali, tolika moja želja za muškim detetom nastala je iz vrlo sebičnog razloga. Ja sam jedinica i u životu sam morala da budem i muškarac i žena, da se sama izborim protiv svih zabrana, roditeljskih, školskih, društvenih, čaršijskih. Morala sam sama da obezbedim i zaštitu i opravdanje, sve ono što sam idealizovala da bih bila u ulozi starijeg brata kojeg nikada nisam imala. Želala sam da ga moja ćerka ima.

Kako je, zapravo, izgledala vaša borba za potomstvo?

- Prvu bebu izgubila sam odmah na početku, u trećem mesecu trudnoće. Tada se ispostavilo da imam dvorogu matericu, kao mnoge žene, koja je preduslov za probleme i prekide trudnoće. Kada sam zatrudnela drugi put, u drugom mesecu doživela sam komplikacije i doktor je izvršio kiretažu, posle čega sam dobila jake medikamente. Brzo sam se oporavila i ubrzo sa Biljanom Jeftić i Aleksandrom Ilićem otišla na muzički festival u Južnoafričku Republiku. Treće večeri boravka u Johanesburgu probudila sam se u lokvi krvi. Taj strah i tu bespomoćnost ne mogu da opišem. Uhvatila me je panika hoću li umreti, pitala sam se šta da radim, nisam znala ko je u kojoj sobi u hotelu u kojem su radili Filipinci, čiji je engleski bio izuzetno loš. To je bila agonija. Međutim, u svoj toj nesreći imala sam i sreće, jer mi se prethodnog dana javila mamina prijateljica koja je sa mužem živela u tom gradu. Oni su me odveli u jevrejsku ginekološku kliniku, gde mi je doktor uradio ultrazvuk i pitao me da li su mi prekinuli trudnoću. Rekla sam da jesu, a on me je pitao gde sam to uradila. Rekla sam: “U Evropi”, na šta me je ponovo pitao: “Ali gde?” Odgovorila sam: “U bolnici”. Tada je okrenuo ekran prema meni i pokazao intaktni plod. Odskočila sam od stola, suze su mi išle i od straha i od sreće, a najviše od neverice zbog svega što je prethodilo. Shvatila sam da sam imala blizanačku trudnoću i da je drugi plod preživeo kiretažu. Nažalost, dete sam izgubila u četvrtom mesecu u Beogradu, u strašnim bolovima i mukama. Fizički mi je to bilo najbolnije iskustvo u životu. Taj put od kuće na Bežanijskoj kosi do „Gradske bolnice“ na Zvezdari trajao je duže nego ijedan. Mislila sam da ću umreti. Poslednju bebu izgubila sam u šestom mesecu trudnoće. Tada sam se zapravo i porodila, mada mi je lekarka odmah posle porođaja rekla: “Nemojte se nadati”. Dete nije preživelo, nije imalo dovoljno razvijena pluća. Najstrašnije je bilo kada su mi doneli da potpišem umrlicu. To je bilo surovo.

Kako vam iz ove perspektive izgleda sve kroz šta ste tada prolazili?

- To je bio istinski hod po mukama. Ali, činjenica je da je žena satkana da bude jaka, da rađa i da gubi. Ja sam u sebi izgradila takvu filozofiju i vodila sam se njome.

Da li vas je nekada mučio osećaj krivice da niste dovoljno štitili sebe i bebe?

- Ne, nikada, iako je moj doktor Zlatko Bešlagić učinio sve da u meni probudi grižu savesti. Umesto toga, probudio je osećaj odgovornosti. Kada si zdrav i fizički možeš sve, nemaš osećaj da bi trebalo da sputavaš sebe u bilo čemu. Osećala sam se toliko moćno i jako da sam mislila da mogu brda da pomerim, a kamoli da rodim dete. Osim toga, moje koleginice su sa stomacima do zuba pevale, nastupale, išle na turneje do pred porođaj, i meni uopšte nije bilo jasno da ja to ne mogu. Očigledno mi je trebalo da se više puta uverim da u mom slučaju nije tako. Na kraju sam stala i zapitala se dokle ću udarati glavom o zid i stavljati svoj život na nemoguće probe. U to vreme spremala sam ploču koja je u međuvremenu završena, a trudnoće su se prekidale jedna za drugom. To je se odražava i na psihu, i na fiziku, i na karijeru. Na sreću, uvek sam posedovala čvrstinu, vrag bi ga znao odakle. Hrabrila sam sebe i verovala. I prijateljicama sam stalno govorila: “Polako, biće, važno je da si uporan”. Kada danas vidim da žene ne mogu ni da zatrudne, ovo kroz što sam ja prolazila u odnosu na njihove muke je “luk i voda”, prirodna stvar. Nisam bombardovala telo hormonima i ko zna čime, i strašno mi je žao što se žene toliko muče sa veštačkom oplodnjom. Rizikujete sopstveni život da biste podarili novi. Ali, nema veće sreće nego kada ostvarite taj cilj, samo je važno ne odustajati i ne klonuti duhom.

Ko je vama bio najveća podrška?

- Hrabrili su me tadašnji suprug i majka koja je govorila da će sledeći put sve biti dobro. U takvim životnim okolnostima moraš da imaš podršku najbližih, to je izuzetno važno.

Jeste li u nekom trenutku osećali dozu straha i sumnje u vašu roditeljsku misiju?

- Bila sam uverena da će se to desiti, jer sam bez problema ostajala u drugom stanju. Samo je trebalo smiriti se i ležati. Tako sam jednog aprila legla i do decembra nisam ustala. Lakirala sam nokte, čitala knjige i restriktivno gledala televiziju, jer smo već bili u velikim sukobima sa drugim republikama. Izbegavala sam sve što bi izazvalo bilo kakav stres. U decembru 1992. godine rodila sam Teodoru i to je bila moja prva pobeda. Drugu sam izvojevala dve godine kasnije, kada je na svet došla Natalija.

Majka ste dve ćerke, koje ste posle razvoda sami odgajali. Čime ste nadoknađivali nedostatak muške energije u porodičnom domu?

- Kada si čovek od karijere, a ja to jesam, život čvrsto držite u svojim rukama. I niko ne može da me ubedi da je to muška osobina. To je ljudska osobina. U tom smislu nema razlike između muškarca i žene. Citiraću Vanju Bulića, mog dragog prijatelja i kolegu: “Ova Mančićka ima psihologiju muškarca”. Ali, ne radi se o tome. Ja samo imam jak karakter. Naravno da nije uvek bilo lako. Najteže mi je bilo da vučem namirnice sa pijace, da nađem dobrog vodoinstalatera i automehaničara, što obično u porodici rade muškarci, ali snašla sam se.

Javnost vas poznaje po osmehu, retko ste dozvoljavali sebi da pokažete slabost. Plačete li iza zatvorenih vrata?

- Retko. Kada sam podizala ćerke, moja zatvorena vrata bila su ona od automobila. Kada bih pukla, parkirala bih se negde, isplakala i iskukala. Jer dok su deca mala, nemaš pravo da plačeš i da kukaš. Moraš da im pružiš model jake majke na koju mogu da se oslone.

Ne želi da je zovu bakom: Šta Suzana Mančić misli o unucima

Koliko vas je to u životu koštalo?

- Da nije blisko mojoj prirodi, verovatno bi me koštalo mnogo, ali nije. Kada je moj otac umro, Teodora je bila mala, pa sam plakala kada me nije videla. Kada mi je umrla majka, deca su bila veća, a i ja sam shvatila da imam prava na svoje suze i tugu, pa i na umor i bes. Na sve ono na šta imaju prava i sve ostale žene, pogotovo što smo mi praktično ostale same. Morala sam da im pokažem da je mama živo biće, da nije njanjava, da nije kukavica, ali da ima i trenutke kada joj treba pomoć ili samo da je ostave na miru. I da to kratko traje. Svesne su one i mojih mana i grešaka, jer nikada nisam želela da idealizujem sebe.

Upućujete li sebi često kritiku ili, pak, pohvalu na račun majčinstva?

- Retko sebi govorim bravo, ali mislim da sam dobra majka. Zadovoljna sam kada vidim da su moja deca spremna za život, da mogu da se uhvate u koštac sa svim što on nosi. Jer život vas ne mazi, on vam pre svega donosi spoticanja, greške i obaveze, i prema sebi i prema drugima.

Kako ste podneli Teodorin odlazak iz porodičnog doma?

- Kukala sam na sav glas. Jako je neobično bez nje. Hiljadu puta me je iznervirala i izluđivala do iznemoglosti, jer zahtevnijeg deteta od Teodore Kunić nije bilo. Zato joj sada kažem: “Dobro je, možeš da mučiš nekog drugog, da se ja malo odmorim”. Bez obzira na to baš mi nedostaje. Istina je kada kažu: “Daleko od očiju, daleko od srca”. Ona će uvek biti moje dete, moje prvenče, ali ona je otišla. To je ostavilo veliku prazninu. Srećom, imam Nataliju i sestričinu Nevenu, pa je lakše. Često pričamo o njoj, ogovaramo je kako nas je ostavila i otišla, prisećamo se različitih događaja i situacija iz prošlosti.

Koliko je Teodorin odlazak uticao na vaš odnos sa Natalijom?

- Naš odnos se promenio, ali mislim da bi se to u svakom slučaju desilo, jer ona ulazi u zrelije godine i postaje pametna, otresita, odgovorna devojka. To vidim i po njenom ponašanju prema meni, koliko je brižna u našem odnosu, toliko da se ponekad raznežim do suza. Kada imam težak dan, šalje mi poruke i pita kako sam ili mi poželi da sve dobro prođe. I sestričina Nevena, koja je kod nas, predivna je prema svojoj tetki, mada sam ja u stvari njena druga mama. Mi smo mali ženski kolektiv u kojem se zna ko šta radi. Ulazim u zrelo doba, svesna sam svojih godina i da moje mogućnosti nisu iste kao što su bile, tako da mi prija njihova pažnja.

Kakav god izazov da život stavi pred vas, vi mu se lako prilagodite. Sećate li se kada ste to učinili prvi put?

- Rano sam počela da radim i verovatno je to vezano za prvi zarađen novac, ali i za razvod mojih roditelja. Zbog toga sam morala da plivam i uzvodno i nizvodno, da ronim i na dah i na kiseonik. Da pomažem roditeljima i prilagođavam se njihovim izborima u životu.

Jeste li isto očekivali od svojih ćerki posle razvoda?

- Prilagodile su se silom prilika. Bile su male kada sam počela vezu sa Simeonom i one ga gledaju kao oca. On je njihov muški uzor. Naravno da imaju svog oca kojeg vole i poštuju, ali Simeon je zaslužio njihovu ljubav, pre svega zato što je vredan, odgovoran, drži reč i istrajan je. Imao je on sreće sa mnom, naravno, ali imala sam i ja sa njim.

Da li ste spremni za ulogu bake?

- Samo neka svi budu živi i zdravi, a nana će da se nađe ponekad, ali samo ponekad. Roditeljstvo je velika odgovornost, nije lako biti majka, i ako se odluče na tu ulogu, moraće da prihvate sve što ona nosi. Nadam se da sam u tome ćerkama dobar uzor. Pre nekoliko godina sa Natalijom sam putovala kolima u Grčku, nas dve same, i u jednom trenutku okrenula se ka meni i rekla: “Znaš, mama, kada porastem, volela bih da budem kao ti”. Veći kompliment nije mogla da mi da.