Nenad Pagonis pobedio nokautom u prvoj rundi: Žurio sam, Karleušu sam trebao da pevam! (video)

Tridesetogodišnji Nenad Pagonis, rodom iz Novog Sada, zvanično je najbolji kik-bokser na svetu. Ne samo da je najbolji u ovom sportu, Nenad je rešio da osvoji svetsku titulu i u klasičnom boksu, on se od pre par godina bori na MFN-u u Nemačkoj. On je za sada neporažen i u svojoj boks karijeri i ima skor od 6 pobeda bez poraza.

On ima i svoj bend i opasno dobro peva obrade AC/DC što retko ko ima hrabrosti i da pokuša, a on kida. Kako je sve u životu postigao i koji su njegovi motivi, sve je otkrio u sjajnom razgovoru za Espreso.

Da li si se zbog okršaja koje si imao kao klinac, ili zbog nezgodnog detinjstva, kraja u kom si odrastao opredelio za kik boks i sport uopšte?

- Ja sam zaista odrastao u jednom socijalnom kraju, "Stara Detelinara", svi to znaju u Novom Sadu, baš je bilo teško vreme i bilo je dosta okršaja na ulici, ali ja se nisam tukao zbog nekih interesa, ja sam uvek branio nekoga. Uvek sam imao taj neki osećaj za tuču, bio sam kao Vitez Koja. Onda sam počeo da treniram boks, moj brat stariji Miroslav je trenirao boks, ja sam išao sa njim. Sećam se da sam tamo kao učio neki gard, ali uvek sam imao neku intuiciju za tu borbu. Još kad sam bio klinac imao sam te neke pokrete pa su me dečaci uvek pitali: "Jao kako si ovo uradio, kako si ono uradio?" Kada sam napunio 17 godina, posle prekida sa košarkom sasvim slučajno otišao na kik boks i krenuo sam rekreativno u to. Oni me pitaju jel hoćeš da sparinguješ, mene bilo sramota da kažem "ne", da se bojim, i prebijem tamo nekoga. Hoćeš da ideš na prvenstvo države, mene opet bilo sramota da kažem da se bojim, rekoh "hoću", prebijem tamo nekoga i tako je sve krenulo.

Slučajnost dakle?

- Da, 10 puta svetski šampion iz slučajnosti!

 

Posle samo dve godine treninga si postao evropski amaterski prvak u kik-boksu, a onda si vrlo brzo postao profi svetski šampion i čak 7 puta uspevao da odbraniš tu titulu? Koliko je potrebno odricanja da bu uspeo u bilo kom sportu?

- Prvo da definišemo boks i kik boks, ja to ne gledam kao sport. To stalno ponavljam i opet ću ponoviti, to je za mene moderno gladijatorstvo. Vi možete da kažete igrao sam fudbal ili košarku ili igrao sam tenis ili vaterpolo, ali ne možete da kažete "E jel si igrao boks?". Znači, boks se ne igra, boks je jedna ozbiljna veština i ako kažu da je plemenita, ali je jako surova i destruktivna. To svrstavam u moderno gladijatorstvo, koliko je ipornosti i rada i truda potrebno da bi se nešto tako ostvarilo jer ja sam uradio mnogo. Potrebno je jako puno odricanja, krvi, znoja. Samo kada pomenete nekom krv, on se zaledi. Meni se dešava da nakon nekih jakih priprema, posle treninga mokrim krv i sad kad me neko pita zašto to sebi radim, ne znam, imam neki cilj zacrtan i pomeram neke svoje granice i izlazim iz svoje zone komfora. Iskreno da vam kažem, i ja u poslednje vreme razmišljam, napravio sam sve u životu mogu da idem da jašem konja i da uživam u životu, imam kuću i porodicu, ali i dalje se borim. I kad me neko pita zašto izlaziš iz te zone komfora, ja razmišljam, čekaj imam još jedan cilj da postanem svetski šampion u boksu i sam sebi hoću da lupim šamar što sam to zacrtao i znam da ću morati da idem ka tome dok ga ne ostvarim. Teško je, jako je teško i svojoj deci neću preporučiti da se bave profesionalnim sportom jer to jako puno oduzima. Sad da me pitate kakav ću biti sa 70 godina - ja ne znam, ono što kažu pitaće te starost gde ti je bila mladost.

Ono što uglavnom mnoge zanima jeste kako se borci osećaju kada dožive poraz u ringu, kada dobiju batine. Koliko je teško izboriti se pre svega sa psihičkim stanjem, više nego sa zadobijenim povredama?

- Da, to ste dobro rekli, mnogo je teže to psihičko stanje posle poraza, ali to je jedan začaran krug i posle poraza svaki borac mora da se vrati u ring. Bilo to 20 poraza za redom, on će se vratiti i 21. put dok ne pobedi. To je jednostavno začarani krug da vi morate da se vratite kao pobednik. Ja stalno napominjem da taj apsolutni osećaj sreće koji borac doživi posle pobede, pogotovo neke bitne pobede, neko to ne doživi za ceo život, to ushićenje, jer vi ste pobedili samog sebe ne samo protivnika. Pobedili ste sve čega ste se bojali, što se gomilalo mesecima, vi ste pobedili , prešli preko toga, uradili ono što ste zacrtali. Ali kada čovek izgubi, kažem vam, ne može nijedan borac da ostane gubitnik, mora da se vrati...to je taj krug koji je jako težak.

Kada ulaziš u ring ponekad kažeš sebi "Šta mi je ovo trebalo", da li si to rekao sebi i kada si pristao da učestvuješ u šou programu "Tvoje Lice Zvuči Poznato"?

- Mogu ti reći da jesam, toliko je naporno i toliko se radi, a ja još i putujem iz Novog Sada, svaki dan sat vremena, tamo, sat vremena ovamo...ali zapitao sam se zato što su mi u isto vreme krenuli i mečevi u Nemačkoj. Jedan dan sam došao ovde u 7 ujutru, pardon ustao sam u 7 ujutru, deca me probudila, u 12 posle podne sam bio ovde, u 10 uveče smo počeli snimanje, snimali smo do 6 ujutru, u 7 sam bio kući, u 12 sam se probudio u 2 sam otišao na avion, u subotu sam boksovao, pobedio nokautom u prvoj rundi, sutra se vratio i ponovo došao ovde na snimanje. Raspad sistema, ali izdržaćemo, dosta je zanimljivo, da nemam taj pritisak oko mečeva, meni bi ovo bilo šala.

Ovaj nokaut u prvoj rundi nekako zvuči kao "moram da žurim"...

- Da, imam probu...Ali proslava, ne mogu ljudi, čekaju me tamo, Karleušu treba da pevam, treba s**e da mi stave...