Andrija Kuzmanović: Ako čovek želi da ima sliku društva u kojem živi, mora da uđe u gradski prevoz

Jedan od omiljenih glumaca mlađe generacije Andrija Kuzmanović put do srca publike pronašao je zahvaljujući ulozi golmana Milovana Jakšića Jakše, a budući da se u intervjuima vodi parolom “što na um to na drum” brzo je zadobio simpatije “sedme sile”. Dok iščekuje početak sezone u „Beogradskom dramskom pozorištu“, koju započinje premijerom predstave “Zojkin stan”, s nestrpljenjem broji dane do početka emitovanja serije “Senke nad Balkanom”, za koju tvrdi da je jedna od najboljih ikada snimljenih na ovim prostorima.

Ovih dana teško vas je naći i dogovoriti intervju. Izgleda da imate previše obaveza.

- Mnogo radim i srećan sam zbog toga. Na „Radio-televiziji Srboje“ počela je da se prikazuje druga sezona serije “Sumnjiva lica”, a za nekoliko dana krenuće i “Senke nad Balkanom”. Igram u predstavi “Hotel 88”, koja je kod gradske publike stekla lepu reputaciju. Za dva dana, 11. oktobra, očekuje me premijera na sceni „Beogradskog dramskog pozorišta“. Reč je o komadu “Zojkin stan” Bulgakova, u kome tumačim jedan interesantan lik. U podelu sam uleteo slučajno, uloga prvobitno nije bila namenjena meni, ali dobro sam se uklopio. Uživao sam radeći ovu predstavu, tim pre što je ekipa savršena.

Proslavila vas je uloga u serijalu “Montevideo”, ali izgleda da vam je pozorište ljubav od koje ne odustajete.

- Nikada nisam pravio podelu između pozorišta i filma, mada znam kolege koje otvoreno govore da više vole jednu ili drugu vrstu glumačkog angažmana. Kao klinac obožavao sam da gledam filmove. S nestrpljenjem sam čekao da holivudski spektakli dođu u bioskop, a VHS kasete sam “vrteo” kod kuće dok se ne izližu. Film je za mene uvek bio magija. S druge strane, pozorište obožavam. Smatram ga velikim treningom za glumca. Uživam u razmeni energije sa publikom, a veliki plus je i to što odmah imate povratnu reakciju, znate šta ste uradili.

Koliko su mladom glumcu danas važni stalni angažman i redovna plata?

- U pozorištu na Crvenom krstu sam već osam godina. Nisam u stalnom angažmanu, ali sam na paušalu. Svako vreme nosi nešto svoje. Glumci starije garde nastojali su da budu “slobodnjaci”. Mislim da su u svakoj branši, pa i u glumačkoj, stalni radni odnos i siguran prihod bitni. Opet, pitam se da li se glumac koji radi za platu opusti, ponekad odbije da prihvati neku ulogu.

Mnogo se očekuje od serije “Senke nad Balkanom”, u kojoj igrate glavnu ulogu.

- Uveren sam, bez preterivanja, da je to najbolja serija ikada snimljena kod nas. Dugo je pripremana, pošteno je urađena. Svaka čast Bjelogrliću, koji je i glumio, i režirao, i bio producent, i koscenarista... Tumačim Stanka Pletikosića, jednog od dva glavna junaka. Drugi je lik koji igra Dragan Bjelogrlić. Mi smo policijski tandem, inspektori.

Dragan Bjelogrlić uživa veliki ugled i poštovanje među kolegama, posebno među glumcima mlađe generacije kojima je u “Montevideu” pružio profesionalnu šansu. Da li je tačno da svi do jednog volite da ga imitirate?

- Da. Beli je izuzetno inspirativan za glumačke imitacije, tim pre što ima šarmantan i nesvakidašnji pristup životu. Nenad Heraković, moj kum, u tome je bez konkurencije. Ja zauzimam visoko drugo mesto. Beli je uvek raspoložen za šalu, i na svoj račun. Naše doskočice viteški prima, uz smeh. Dugo radimo zajedno, u dosadašnjoj karijeri mi je bio dragocen, mnogo toga sam od njega naučio. Bilo kog kolegu iz moje generacije da pitate, reći će vam isto što i ja: Bjelogrlić je čovek koji zaslužuje veliki respekt.

Prva epizoda serije “Senke nad Balkanom” već je prikazana na nekoliko festivala u regionu. Kakve su reakcije stručne kritike, a šta kaže publika?

- Bez lažne skromnosti, nismo čuli nijednu lošu reč. Ne želim da zvučim pretenciozno, tim pre što igram glavnu ulogu, ali serija je drugačija od svega što je do sada rađeno kod nas: topla je, neobična, sa elementima trilera, drame, ali i komedije. Odgledao sam prve četiri epizode i nemam nijednu zamerku.

U vreme prikazivanja “Montevidea”, kada je stigao prvi nalet popularnosti, izjavljivali ste da ne hajete preterano za slavu i da živite povučeno. Da li se u međuvremenu nešto promenilo?

- Ko kaže da mu popularnost ne prija ne govori istinu. Međutim, biti poznat ne treba da bude prioritet. Važno je da posao radimo časno, čime god da se bavimo, s puno ljubavi, da budemo upućeni jedni na druge. Tako jedino možemo da egzistiramo u svojoj profesiji. Imao sam sreću da na vrata kinematografije uđem sa ulogom Jakše, koja je ljudima ostala u lepom sećanju. Jakša je bio pozitivac, pa ne čudi što se ljudima ozari lice kad me prepoznaju. I više mi se obraćaju sa Jakša, nego sa Andrija.

Neko vreme vozili ste se gradskim prevozom.

- Često kažem da ako čovek želi da ostane mentalno zdrav i da ima jasnu sliku društva u kojem živi, mora bar jednom mesečno da uđe u gradski prevoz. Pretprošle godine sam se, bogami, nekoliko meseci vozio autobusom. Prethodno sam prodao kola da bih otišao na more. Sestra me je pitala da li sam normalan, majka me je gledala bez reči. Uglavnom, ja sam bio na moru dva meseca i uživao. Kad sam se vratio, morao sam da se vozim gradskim prevozom, dok nisam zaradio da kupim drugi auto. I tako ja, s rančićem na leđima, ulazim u bus, kad čujem neku devojku kako dobacuje: “Opa, od kad se glumci voze autobusom?!” Nastane veseli žamor u autobusu, a ja njoj odgovorim: “Kad je mogao veliki patrijarh Pavle, mogu i ja.” Bilo je raznih anegdota.

Stiče se utisak da ste, iako imate trideset tri godine, zadržali dete u sebi.

- U pravu ste. Čovek nikad ne sme da izgubi dete u sebi, to je ono što ga pokreće. Mislim da se, u tom smislu, neću promeniti ni kada budem imao sedamdeset godina. Inače, imao sam mnogo lepo detinjstvo. Živeo sam sa bakom i dekom, žao mi je što nisu dočekali da me vide kao glumca.

Imajući u vidu da ste se bavili fudbalom, životni put je mogao da vas odvede i na neku drugu stranu.

- Nedavno su me pitali šta bih radio da mogu da vratim vreme, a ja sam rekao da bih prvo igrao u “Juventusu”, a onda kupio sebi pozorište i uživao. Ne bih imao ništa protiv da sam do ovih godina, poput nekih fudbalera, stekao milione, ali meni je i ovako dobro. U glumačkom svetu mora dosta da se radi, ali ne žalim se. Vodim se onom narodnom izrekom: “Nisam đavo da mi je malo”. Iskreno, nisam siguran da bih uspeo u sportu. Ne volim da ustajem rano, a redovni treninzi to zahtevaju. Ljubav prema fudbalu negujem igrajući za našu “ArtSrbija” reprezentaciju.

U vreme kada ste snimali “Jagodiće” nosili ste brkove kao junaci iz serije. Šta ste zadržali posle snimanja “Senki nad Balkanom”?

- Zadržao sam frizuru, mada možda ne deluje tako. Doduše, i zulufi su mi delovali primamljivo.

Koliko vam je kao glumcu bitan utisak koji ostavljate u javnosti?

- Na šta ja ličim kad izađem iz kuće. Ne volim da sam rob odeće, smeta mi sve što me steže i sputava. U ormanu imam i skupe i markirane stvari, kupovao sam ih kada je dres-kod zahtevao da se doteram za neke premijere, ali ne znam da li sam ih obukao više od dva ili tri puta. Važno mi je pre svega da mi je udobno. Svojevremeno sam kupio papuče, koje sam obožavao. Kada sam u njima došao na probu, Jelisaveta Orašanin me je kao prava drugarica koja mi misli dobro pokudila: “Sram te bilo, ja tako ne bih izašla ni smeće da bacim.” Pokušao sam da joj objasnim da su mi udobne, ali nije htela ni da čuje. Sticajem okolnosti nisam ih dugo nosio, ukrali su mi ih prvi dan na moru.

Uvek pričate tako otvoreno, bez “uvijanja”?

- Moja baka je govorila: “Reci istinu, pa pogini.” Što sam stariji, kako život prolazi kroz mene, a ja upoznajem ljude i kroz njih sebe, sve manje sam spreman da okolišam. Idem na prvu, pa šta mi Bog da.

U intervjuu koji ste dali pre tri godine izjavili ste da nemate devojku, ali da imate simpatiju. Kakav je danas vaš emotivni status?

- Nemam stalnu devojku, ali uvek imam neku simpatiju. Čovek mora da ima nekoga kome će upućivati lepe misli, makar to bila i komšinica koju sreće na parkingu. Zaljubljenost je pokretač svega što radite u životu. Svakako da bih želeo da jednog dana osnujem porodicu, da imam decu. Sada je tako kako je.

Koliko ste dobri u flertovanju?

- Nikad nisam razumeo „uputstva”: kako prići devojci, kako je “smuvati”. Postoji bonton, kodeks ponašanja koji nas razlikuje od ostalih bića na planeti, čini da nismo primitivni. Ali taktike su mi besmislene. Smešna mi je i sama pomisao na muškarca koji svakoj devojci prilazi sa istom forom. Spontanost, pre svega.