Zdravko Čolić: Nisam strog roditelj i to mi je jedini problem

-Najvažniji deo karijere nisu ni harizma, ni energija, ni glas, ni imidž, već pesme.-
Ovo, za "Novosti", poručuje megastar Zdravko Čolić, koji će za dan-dva u čitavom regionu predstaviti novu pesmu "Šljive su rodile". Posle hita "Mala", autora Momčila Bajagića, "Šljive su rodile", na tekst Sarajlije Zlatana Fazlića, drugi je singl koji najavljuje Čolin 15. studijski album, čiji se izlazak očekuje sredinom decembra. Gost u pesmi je trubač Dejan Petrović, a producent Nikša Bratoš i Čola su na tu ideju došli dok su radili demo.

- Refren je bio kao hit "Paloma blanka" Holanđana "Džordž Bejker selekšen", evropska dvojka - kaže Čolić za Novosti. - Kao kad rokenrol stvar prebaci na retro refren "Boni M". Nikša je rekao kako bi tu dobro legli trubači, što je meni bio signal za Dekija, najboljeg trubača na ovim prostorima, sa svetskim bendom. Prihvatio je i smislio deonice koje su meni rokenrol. Refren je dvojka, za nekog vatrogasna, a za nekog rokenrol. "Šljive su rodile" je zvanično duet Zdravka Čolića i Dejana Petrovića koji je koaranžer, mada ga u spotu nema. Ideja režisera Kekija je da budu samo žene i Čola. Jedna vozi kamion, druga avion, tu su devojke u bavarskim haljinama, sa slamom i senom, i sve je nadrealno.

Zašto ste refren "Male" otpevali sa trilerom?

- To je prirodan ukras u latino melodiji koja traje takt i po. Bila bi suvoparna bez njega. Ukras je zahtevan za onog ko zna da ga otpeva. On prirodno pripada tu, ništa nije bilo namerno. Naravno, Bajaga bi to drugačije otpevao. Volim Bakija kao tekstopisca, njegovi tekstovi mi odgovaraju. Mnogi i ne znaju da je on napisao "Ti možeš sve al' jedno ne" na muziku Kornelija Kovača, koja je jedan od mojih najvećih hitova. Doduše, nisam ni ja znao da li je tekst za "Miljacku" Halida Bešlića napisao Željko Joksimović ili Fahrudin Pecikoza, dok nisam proverio. Mnogo volim i kako piše Bora Čorba.

Je li teško snimati album i opravdati poverenje?

- S jedne strane je veliko opterećenje, a sa druge, napraviš ga od onog što imaš u tom momentu. Problem je napraviti ploču, jer svi ljudi koji imaju ideje drže ih za sebe. Ja nisam od onih koji idu od kompozitora do kompozitora, sve više komponujem sam. Imam odlične ideje za tekstove, ali ih ne pišem. Držao sam se Marine, Bajage, Pece, Arsena, koji su pisali tekstove na moje melodije. Sada sam zatečen, jer imam dvadesetak ideja koje bi mogle da završe na ploči, kada bih imao dobrog tekstopisca koji bi me pratio. A zamor od ploča postoji, lakše je baviti se singlovima. Najveći problem je producent.

Šta je najvažniji deo karijere?

- Pesme su najvažnije, pa tek onda harizma i energija. Testirao sam to milion puta na svakom koncertu. Tačno vidiš kako pesme koje su rađene kao hitovi funkcionišu na jedan način. Neke su namenjene da te malo uzbude, druge su ritmički, tekstualno ili melodijski sadržajnije, pa ih pratiš i preživljavaš. Ni imidž, ni glas nisu najvažniji deo karijere, nego pesme. Neke su kratkofitiljne, a one druge, velike, drže karijeru. U mojim pesmama ljudi se prepoznaju kroz tekst, priču i emociju.

Počinje koncert, aplauzi i vrisak oduševljenja, a šta vama prolazi kroz glavu?

- Prvo radost, najlepša hrišćanska stvar koja nas spaja i kojoj teži svaki čovek. Radost što sam tu među ljudima, među publikom koja je došla na koncert. A onda, posle radosti, javlja se tehnički strah. Moj problem je što ne pevam sa slušalicama, iako je čistiji zvuk i manje se naprežeš. Pevao sam tri puta sa slušalicama, na Koševu, "Marakani" i na Ušću, ali sam ih na Ušću skinuo posle četvrte pesme, jer moja energija nije mogla da pokulja. Moram da "napadnem" ljude direktno, da ih čujem kako pevaju, a ne preko slušalica. Ponekad je problem sa ozvučenjem, a ne možeš uvek da imaš tonsku probu. Ali i ta mala nervoza sa kojom se suočavam nestane kad me energija publike povuče.

Zašto ne pevate kraće od tri sata?

- To je normalno ako si profesionalac i voliš svoju publiku koja ti sve više dolazi na koncerte. Danas imam više publike nego 1978. Nekad se živelo od ploča, a sada se živi od koncerata i publike. Ako ljudi dolaze, u obavezi si da koncert otpevaš kako valja, a ne da samo mazneš lovu. Jedna od mojih obožavateljki svima priča da će, ako dođu na Čolin koncert, biti izlečeni. Sa mnom se svi dobro osećaju.

Vi ste "smrt za žene", ali kako ćete reagovati kada vam se pojavi mladić na vratima koji hoće da izvede vašu ćerku Unu?

- Una ima 16 godina i potpuno je na mene. Ali ambicija koja je mene držala - da budem najbolji đak, najbolji u skoku udalj, najbolji na sto metara i na kraju jedan od najboljih studenata sa prosekom 8,6, veća je nego njena i cele njene generacije. Una je sjajna i pametna, baš kao i mlađa devojčica Lara. Nisam strog roditelj i to mi je jedini problem. Danas sredina više utiče na decu i omladinu nego kuća. Škola je jedan edukator, grad drugi, tu su sportski klubovi, kafići... Una je ista kao ja, ima moju genetiku i energiju, ne drži je mesto. Supruga to ne može da razume, ona ima tu strogoću, a ja se nalazim između dve vatre. Kaže mi jedan čovek koji ima dva sina: "Joj, Čola, imam dva sina, ti dve ćerke, ali tebi je teže." To jeste malo problem, pogotovo tati koji se bavi ovim poslom.

Koliko vam znači Zlatna medalja za zasluge kojom ste odlikovani u aprilu?

- Znači mi svaka nagrada mnogo. Zlatni beočug, nagrada grada Beograda mi je bitna i draga. Profesor Darko Tanasković koji je bio u žiriju mi je tada rekao: "Samo da si otpevao 'April u Beogradu', zaslužio si nagradu." Pokojni Davorin Popović i ja smo čitav život maštali o Šestoaprilskoj nagradi, a on ju je sa "Indeksima" i dobio. Onda je ustanovljena nagrada grada Sarajeva "Isa-beg Isaković" koju sam prihvatio, a na dodeli u Narodnom pozorištu su je obrazložili rečima da će "još mnogo vode proteći Miljackom, ali takvog pevača sa velikim glasom i čoveka sa velikim srcem u Sarajevu neće biti". Zlatna medalja za zasluge mi je takođe draga, jer sam pevao po Srbiji i na koncerte privukao više ljudi nego političari ili sportisti. Bez obzira na to da li je neko narodnjak, zabavnjak ili turbo folker, treba ceniti svakog ko je pesmama nametnuo svoj lik i delo i širio radost svojom muzikom. Posla nema i nikad ga neće biti dovoljno, ali će biti dovoljno meraka.