Branka Veselinović: Prošlost ne mogu da vratim, ali zato svaki novi dan dočekam sa osmehom

Na devedeset deveti rođendan Branke Veselinović, glumice i humaniste sa višedecenijskim uglednim stažom, istini za volju, pozvali smo se sami. Ona nam to nije zamerila, naprotiv.

- Samo vi, deco, dođite. Volim ja i društvo i razgovor, a imam još štošta da ispričam.

Sačekala nas je u svom domu u centru Beograda, okružena brojnim uspomenama. U prvom planu su fotografije njenog supruga Mlađe Veselinovića, koji je preminuo 2012. U braku su proveli šezdeset četiri godine.

Branka predlaže da se prvo fotografiše, pa da sednemo i ispričamo se. Uredna frizura, karmin, omiljeni komad nakita...

- Uvek sam vodila računa da pristojno izgledam - priča nam dok pažljivo prati instrukcije fotografa.

- Toliko puta sam se slikala, nikad ovakvu rasvetu videla nisam - komentariše. - Ovih dana neprekidno mi zvoni telefon. Zovu i znani i neznani. Neki da mi čestitaju rođendan, neki da pitaju kako sam. Ni sama ne znam odakle im moj broj telefona. Lepo je sve to. Možda je ovo previše uzbuđenja odjednom, ali izdržaću.

Poslednjih godina koristi samo prizemlje kuće. Stepenice koje vode na sprat predstavljaju joj problem, mada to nerado priznaje.

- Potpomažem se štapom, ali mogu i bez njega. I ne koristim ga zbog starosti, već zato što sam pre desetak godina pala u pozorištu i povredila kuk. Dobro sam ostala živa. Neki radnik koji je nameštao dekor, kažu da je bio honorarac, nikada ga nisam videla ni pre ni posle toga, nije dobro pričvrstio kulisu. Neoprezno sam se naslonila i pala u rupu duboku skoro tri metra. Na sebi sam imala kostim iz predstave, kaput i neke debele pantalone, pa je to delimično ublažilo pad. Svašta je moglo da bude. Lečila sam se, bila neko vreme u banji. Sad sam dobro. Najvažnije je da mogu da hodam.

Dan joj, bez izuzetka, počinje gimnastikom. Ustaje oko osam i odmah uključuje televizor da čuje šta ima novo. Redovno je obilazi gospođa Zorica, za koju kaže:

- Divna dama, grad mi ju je poslao da mi se nađe pri ruci. Mnogo mi znači. Inače, uvek sam bila vitalna i aktivna. Vozila sam kola i kad sam ušla u osmu deceniju. U mlađim danima bila sam pravi akrobata na biciklu. Ni danas me ne drži mesto. Volim da šetam, odem do pozorišta. Moram da vam ispričam i ovo. Pre nekoliko meseci jedna mlada koleginica me je, baš u pozorištu, pitala ko sam. Nisam ni sujetna, ni surevnjiva. Dolaze mlade generacije, ne moraju ni da znaju za nas starije. Što se mene tiče, ponosna sam na karijeru koju sam ostvarila. Niko ne može da ospori da sam bila prvakinja pozorišta, da sam igrala neke divne uloge. Počela sam u “Narodnom”, a onda su me, po direktivi, sa još nekoliko kolega prebacili u novoosnovano “Jugoslovensko dramsko”. “

Pozorištu je ostala verna i posle penzionisanja. Poslednju ulogu imala je u predstavi “Tri sestre”, koja je dugo bila na repertoaru.

- Pitate me da izdvojim najdražu ulogu. To je svakako Gina iz “Ožalošćene porodice”, za koju sam dobila jednu od dve Sterijine nagrade. Sa tom predstavom obišli smo celu Jugoslaviju, a gostovali smo i u Poljskoj, Rusiji, Nemačkoj...  Zahvaljujući glumačkom poslu obišla sam pola sveta. Volela sam da pevam, imitirala sam brojne pevače, Gabi Novak, Đorđa Marjanovića... Znala sam da se “bacakam” po sceni, oponašajući njegove karakteristične pokrete. Ni sama ne znam koliko besplatnih nastupa sam održala: za penzionere, invalide, dečicu... Sa mojim Mlađom sam pet meseci boravila u Americi. Igrali smo “Majku hrabrost” na engleskom jeziku, uvek pred punom salom. To je nešto čime mali broj naših glumaca, čak i danas, može da se pohvali.

Olakšavajuću okolnost, kako u glumačkom poslu, tako i u brojnim diplomatskim aktivnostima u koje je bila uključena, predstavljalo joj je znanje nekoliko jezika.

- Govorim engleski, ruski, nemački, mađarski i francuski - nabraja nam gospođa Veselinović i na svakom od pomenutih jezika izgovara poneku rečenicu.

- Često mi se dešavalo da na prijemima u ambasadama sretnem neke naše žene, lepe i doterane, koje osim maternjeg srpskog nisu govorile nijedan drugi jezik. Šta ćete vi na prijemu -i danas se čudi Branka koja je za svoj humanitarni rad dobila brojna priznanja. Bila je ambasador “Unicefa”, počasni je građanin Novog Sada.

- U mladosti sam mnogo volela da igram. Doček Nove godine nije mogao da se zamisli bez svečane proslave sa prijateljima. Jedne godine, na Petrovaradinu, bila sam na dočeku kojem je prisustvovao i Tito. “Drugarice Branka, mogao sam da pretpostavim da ću vas ovde sresti,” rekao mi je, a ja sam mu odgovorila: “Naravno, ja sam Novosađanka.” Kod Tita sam više puta pozivana na lovačke prijeme koje je pravio iako nikada nisam bila član partije. Bila sam i ostala pre svega hrišćanka. U to vreme bilo je izuzetno popularno “Veselo veče” u kojem su, osim mene, učestvovali Čkalja, Mija Aleksić i Perica Slovenski. Kada bi Tito okupljao društvo sa kojim je odlazio u lov, pozivani smo i mi. Obično smo izvodili naš program pre večere, a posle bismo još neko vreme proveli u priči i druženju.

Prijateljica joj je bila i Desanka Maksimović. Zanimljivo je da ju je prvi put srela kao desetogodišnja devojčica, kada je velika pesnikinja posetila njenu školu u Novom Sadu. Kasnije su im se putevi ukrstili u Beogradu i do kraja Desankinog života ostale su bliske.

- Bila mi je velika prijateljica. Kad god sam mogla, pratila sam je na gostovanjima, kako u zemlji, tako i u Evropi. Na moj nagovor je prvi put otputovala u Ameriku. Jedva sam je ubedila da krene, nije htela da leti avionom. I mnogi drugi pesnici bili su važan deo mog života. Znate da i sama pišem, a i danas se rado izražavam u stihovima. To je navika koju sam ponela iz roditeljskog doma, svi smo se “gađali” rimama.

Svakodnevno i crta, to je relaksira. Pri ruci uvek ima papir i olovke.

- Ne znam koliko vam je poznato, ali ja sam se školovala i za slikara. Imam diplomu. Većinu ovih slika koje vidite na zidovima uradila sam sama.

Brankin otac Aleksandar bio je učen čovek, imao je prvi stepen profesure koji mu je omogućio da radi u „Matici srpskoj“. U kući su imali veliku biblioteku, pa je ljubav prema knjigama sticala od malih nogu. Čitanju je i danas verna.

- Upravo čitam knjigu o novosadskim glumcima starije garde, da se malo prisetim kolega kojih više nema - otkriva nam.

Mama Jovanka, rodom od Monaševića, amaterski se bavila glumom. Lepo je i pevala. Od nje je, smatra, nasledila talenat za scenu.

- U školi sam redovno “glumatala”. Pevala sam i u horu. Sa šesnaest i po godina upisala sam Glumačku školu pri „Narodnom pozorištu“. Danas se to zove fakultet, ali kakav je to fakultet kada studenti igraju već na prvoj godini - pita se.

Baka učiteljica živela je preko devedeset godina. Od nje je, pretpostavlja, nasledila gen dugovečnosti.

- Ne znam šta da vam kažem na tu temu. Znam samo da nije mala stvar imati devedeset devet godina i moći da hodaš, čitaš, misliš, dišeš. Zdravlje me dobro služi. Mada, malo sam promukla, čujete i sami, iako ne pijem ništa hladno, čuvam se. Verovatno zbog toga što ovih dana pričam više nego obično.

U razgovoru se često priseti venčane kume Mire Stupice. Dobro je poznata priča da je slavna glumica provodadžisala da se Branka, u to vreme Ćosić, uda za kolegu Mlađu Veselinovića. Gledala ih je kao momka i devojku u predstavi “Ribarske svađe” i nagovarala ih da se venčaju. “Mnogo ste lep par”, govorila im je.

- Divna moja Mira. Ona nas je prva videla kao par, posle su i ostali glumci počeli da navijaju za našu ljubav. Nisam imala momka, ali nisam mogla ni tek tako da se “vrckam”, bila sam lepo vaspitana, vojvođanski. Počeli smo da se zabavljamo, ubrzo smo se venčali. Imali smo stan koji smo menjali za kuću u kojoj sada živim. Mlađa je bio divan čovek i izuzetan intelektualac. Bio je vojno lice, potpukovnik, četiri godine je proveo u zarobljeništvu, posle čega se vratio ovde. Diplomirao je na Filozofskom i Filološkom fakultetu, školovao se i na „Kembridžu“. Govorio je nekoliko jezika, a bavio se i prevođenjem. Bio je ugledna ličnost. Putovali smo po svetu jer je Mlađa bio generalni sekretar međunarodne organizacije pozorišta, a ja član diplomatskog kora žena Srbije. Zaista smo se lepo slagali. Imali smo divan brak, nažalost bez dece, iako smo ih oboje želeli. Zajedno smo proveli šezdeset četiri godine. Otišao je tako tiho. Mnogo mi nedostaje moj Mlađica. Ne prođe dan a da ne uzmem njegovu sliku i sita se sa njim izrazgovaram.

- Imala sam zaista lep, ispunjen život. Mog Mlađe, nažalost, više nema. Nema ni mnogih koje sam u životu volela, ali oni su sa mnom stalno u mislima - priča nam Branka Veselinović dok nas prati iz stana i usput pokazuje kutak u hodniku gde se nalaze fotografije njene porodice: oca, majke, bake, sestara, supruga...

- To je moj mali oltar sećanja. Svako veče pre spavanja pogledam slike mojih najdražih, prisetim se nekih lepih dana. Prošlost ne mogu da vratim, ali zato svaki novi dan dočekam sa osmehom.