Milica i Željko Mitrović: U našem braku sve je savršeno osim jedne stvari

Najveći medijski mag ovih prostora izaziva različite reakcije i malo koga ostavlja ravnodušnim. Uporno i strpljivo gradi svoju imperiju, a ružičasti gigant zvani „Pink“ neprestano raste, uz nove ambiciozne projekte koji osvajaju gledaoce. Željko Mitrović i njegova supruga Milica već dve decenije dele poslovnu i porodičnu svakodnevicu, dokazujući da ta dva najvažnija životna polja mogu savršeno da funkcionišu zajedno ako se mudro uklope. Čelni ljudi „Pinka“ otkrili su nam koliko traje njihov radni dan, kako izgleda vreme koje provode sa ćerkama Kristinom i Andreom, ali i o kojoj temi nikako ne mogu da nađu zajednički jezik.

Jedan od vaših uspeha, o kojem će se svakako tek pričati, jeste poziv da 16. oktobra u Kanu globalnoj televizijskoj industriji predstavite projekat „Zadruga“. 

Željko: Na „MIPCOMU-u“ u Kanu ove godine predstavićemo rijaliti projekat nove generacije, koji je po svemu sudeći dovoljno poseban i različit od prethodnih da je vrlo brzo privukao pažnju velikih globalnih medija-grupa koje u ovoj oblasti imaju izuzetan uticaj i značaj. U Beogradu su već bili predstavnici nemačkog „RTL-a“, da se upoznaju sa projektom „Zadruga“, a naredne nedelje dolaze predstavnici „Frimentala“. U Kanu će i ostale velike globalne televizije, ali i producentske kuće, imati priliku da pogledaju internacionalnu prezentaciju projekta koji već beleži rekordnu gledanost u tri zemlje regiona.

Početak svake nove sezone „Farme“, sada i rijalitija „Zadruga“, po pravilu prate ogromno interesovanje javnosti i visoki rejtinzi, ali mogu se čuti i negativni komentari na račun postojanja takvih televizijskih formata. Možete li nam iz prve ruke objasniti zbog čega su rijalitiji toliko osporavani, a zapravo obaraju sve rekorde gledanosti?

Željko: Dimenzija uspeha svakog projekta komercijalnih televizija meri se isključivo brojem onih kojima je taj projekat privukao pažnju. U ovoj industriji, prema mojim saznanjima, ne postoje drugi parametri za određivanje uspeha nekog projekta. To nisu pravila koja važe isključivo u Srbiji, već u celom savremenom svetu, tako da psihopate i zaludne mudrace ne mogu namirivati i opsluživati kad god je to njima potrebno zbog ponekog lajka na društvenim mrežama. Nivo zrelosti i pameti pojedinih, u skladu sa nekim njihovim kriterijumima, meri se upravo tim sporadičnim lajkom na „Instagramu“ ili „Fejsu“.

Da li je za poslovni uspeh svetskog renomea bitan preduslov provesti veći deo dana na radnom mestu?

Željko: Apsolutno, s tim što radno mesto nije geografska i prostorna odrednica, već vremenska, u kojoj ste svoje misli posvetili određenom projektu ili kreativnoj ideji.

Koliko traje vaš radni dan?

Željko: Onoliko koliko sam budan. To, ipak, ne znači da ne sanjam velike stvari.

Isključujete li nekad mobilni telefon?

Željko: Sada više ne. Ne znam kako bih uopšte organizovao svoj život bez gedžeta Stiva Džobsa, a to je zapravo „najbolesnija“ stvar koju nam je ispostavila epoha čiji smo savremenici. Moj deda je živeo devedeset godina i nisam siguran da je bio tužan i nesrećan što mu mozak nije „obrijan“ savremenim telekomunikacijama i dostignućima interneta. Mislim da nije imao ni fiksni telefon i život mu nije bio lošijeg kvaliteta. Mi smo morali da pređemo dug put, da savladamo mnoga znanja i da pribavimo mnoge informacije preko interneta da bismo saznali da je organska hrana najzdravija. Moj deda je, verovatno kao i vaš, bez svih tih čuda jeo samo organsku hranu, jer druga nije ni postojala.

Da li danas radite manje nego na početku karijere? Ima li prostora za opuštanje?

Željko: Biznis kojim se ja bavim, nažalost, ima veštačku inteligenciju koja je u nekom trenutku postala nezavisna i pametnija od svog tvorca, tako da danas moj biznis kontroliše mene, a ne ja njega. Na početku sam imao vremena koliko god sam hteo, a sad je vreme najskuplja stvar u mom životu i merim ga minutima, a ne danima ili mesecima. Već sam rekao da glavni životni deficit imam sa vremenom, ali to je logično. Da li vam se nekad učinilo da su godine sve kraće? Jeste, i to je lako objašnjivo. Vi sada, recimo, imate trideset, i vaša godina je danas jedna tridesetina ili oko tri posto onoga što vaš mozak spoznaje kao ukupnu vremensku relativnu kategoriju, a kada ste imali deset godina, jedna godina je predstavljala deset posto onoga što vi doživljavate kao ukupno vreme. U prevodu, vaša lična percepcija kaže da vam je godina danas tri puta kraća od godine kada ste imali deset. Svest o ovom daje vam mogućnost da uspostavite ravnotežu sa komplikovanim usložnjavanjem poslovnih obaveza, sa onim što objektivno predstavljaju vaši raspoloživi vremenski kapaciteti.

 

Budući da Milica i vi delite profesionalna interesovanja, da radite u istoj zgradi, idete li zajedno na posao i s posla?

Željko: Naravno. Osim što mi je supruga, Milica je u svakom smislu moj najbliži saradnik, ali i najverniji prijatelj. Nekada smo samo išli na posao i vraćali se kući zajedno, a danas se ne odvajamo ni kada idemo u toalet.

Uspevate li da poslovne teme ne unosite u dom, da kod kuće budete tek običan bračni par, posvećen deci i nekim vašim privatnim interesovanjima i obavezama?

Željko: Osim što Milica prezire muziku koju ja volim, u svemu ostalom se fenomenalno slažemo. Ipak, lagao bih kada bih rekao da nam televizijske teme nisu dominante i u kući. Ovo je opasan biznis koji čoveku otme dušu a da on to i ne primeti.

Nepisano pravilo kaže da supružnici koji su duže u braku počnu da dele iste životne vrednosti i poglede na svet. Koje osobine ili navike ste naučili da tolerišete jedno drugom tokom skoro dve decenije zajedničkog života?

Željko: Osim moje muzike i činjenice da ona gleda „Pink“, a ja „Pinkove“ filmske kanale, svi ostali afiniteti, pa čak i senzibiliteti, su nam se stopili i postali identični. Sada prvi put učestvujemo zajedno u jednom projektu i, ako ništa drugo, izbegao sam zvučnu šizofreniju koju proizvode dva televizora u našoj spavaćoj sobi. Milica je savršena žena i supruga, u svakom smislu predstavlja osovinu i stub naše porodice.

Postoji li tema u kojoj Milica i vi nikako ne možete da nađete zajednički jezik?

Željko: Muzika.

Koliko su česti trenuci kada je najuža porodica na okupu, kada, recimo, možete da uživate u porodičnom ručku?

Željko: Poslednjih godina smo non-stop na okupu: doručkujemo i ručamo zajedno, večeru nemamo osim kad nas neko „maltretira“. Ćerke obično, posle škole, provode vreme sa nama na poslu. Uveče uglavnom one poslednje dolaze kući, što nikako ne razumem kako se desilo.

Da li je ovog leta bilo prilike da zajedno negde otputujete?

Milica: Bili smo deset dana u Kanu, pa deset dana u Monaku i na kraju deset dana u Londonu. To je manje-više standardni letnji porodični „set- up“ koji ponavljamao godinama.

Milice, pre nekoliko godina izjavili ste da ste sa ćerkama veoma bliski, kao da ste najbolje drugarice. Da li vam se Kristina i Andrea i danas poveravaju, budući da su već na pragu punoletstva?

Milica: Koliko god da imaju godina, one će za mene uvek biti mamine bebe. Normalno je da mi se poveravaju i čvrsto verujem da sam im ja najbolja drugarica, mada u poslednje vreme primećujem da je tata zbog toga malo ljubomoran.

Dešava li se da „pozajmljuju“ stvari iz vašeg ormana?

Milica: To se ne može nazvati pozajmljivanjem, vodimo pravi mali rat oko jutarnjeg oblačenja, jer ih redovno zatičem u mom garderoberu. Bez obzira što su porasle i što svaka ide u šoping za sebe, nekako uvek na njima završi nešto mamimo.

Da li ste strogi roditelji? Postoje li pravila koja moraju da se poštuju?

Milica: Da ih tata ponekad ne kvari sa vanrednim dozvolama za večernje izlaske, zaista ne bih imala šta da im zamerim. Na kraju krajeva, zbog toga bi trebalo da se ljutim na Željka, a ne na njih. One su moje dve predivne bebice kod kojih sve češće primećujem visok stepen zrelosti i ozbiljnosti, čime me podsete da su možda već postale devojke.

Koje svoje osobine Željko i vi najviše prepoznajete kod dece?

Milica: Kod obe su primetne kako Željkove, tako i moje osobine. Rekla bih da su pokupile najbolje od oba roditelja. Od mene su nasledili izuzetnu privrženost porodici.

U kom pravcu idu njihova interesovanja?

Milica: Kristina bi da studira prava na „Oksfordu“, dok Andrea ima želju da postane lekar. Iako se ni Željku ni meni ne sviđaju te ideje, poštovaćemo svaku njihovu odluku kada bude došlo vreme da se profesionalno opredele.

Željko, oni koji su bili u prilici da vide vašu mamu na proslavi rođendana televizije „Pink“ kažu da veoma ličite na nju. Izgleda da vam je majka bila i ostala veliki oslonac.

Željko: Budući da oca odavno nemam, logično je da brinem o majci, ali i ona o meni. Ja sam jedinac, otac i majka su ceo život posvetili meni. Čini mi se da toplinu i ljubav koju su mi pružili ne bih mogao da uzvratim za četiri života, ali mogu da se trudim da takvu brižnu energiju bar delimično uputim svojoj deci. No, već sad sam siguran da sam kao roditelj, u poređenju sa mojim roditeljima, samo bedni amater.

Kada bismo vašu majku pitali kakav je Željko bio kao dečak, šta bi nam odgovorila?

Željko: Znam šta bi vam rekla, ali ipak je to pitanje za nju. U stvari, reći ću vam. Ispričala bi vam kako sam bio divno dete, a sve nestašluke i đavolske tinejdžerske „glavobolje“ koje sam im pravio verovatno bi prećutala.

U senci vaših poslovnih uspeha ostaje podatak da se intenzivno bavite humanitarnim radom. Između ostalog, redovno šaljete na more decu iz „Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine“ iz Zvečanske.

Željko: Trudimo se da svake godine te divne mališane pošaljemo bar desetak dana na more kako bi i oni, makar na trenutak, osetili čaroliju bezbrižnog detinjstva koje sam i sam imao. Slobodno mogu da kažem da su njihove zahvalnice, koje mi svake godine sami naslikaju, nešto najvrednije što posedujem.

Ove godine napunili ste pedeset. Da li „okrugla“ cifra neminovno podstakne čoveka da napravi retrospektivu godina koje su za njim i donese neke krucijalne odluke vezane za budućnost?

Željko: Pošto sam, kao što sam vam otkrio na početku razgovora, prestao da brojim godine, nisam baš siguran u te „sumanute“ podatke koje iznosite. U svakom slučaju, nisam čovek bez iskustva, a i ako bih morao da na osnovu prethodnih decenija definišem šta je jedino sigurno u budućnosti, to je da ću se truditi da sebi i svojoj porodici obezbedim sve što je neophodno da bismo bili zdravi i veseli.