Boban Marjanović: Kada su klinci srećni i nasmejani, nema veće radosti za mene || Hello Magazin!

Kada je imao 16 godina Boban Marjanović nije maštao da još poraste i da bude „Kengur”, kao u kultnom srpskom filmu, snimljenom pre više od deceniju. A kada je 1988. stigao na svet u zaječarskom porodilištu, nije mnogo „obećavao”.

- Bio sam samo krupna beba, ali ništa mnogo preko standarda. 54 santimetara dugačak i 4.300 kg težak. Roditelji su uobičajene visine, kao i četiri godine starija sestra, koja čak pre spada u niže osobe.

Ipak, da krv nije voda, dokaz se nađe u nešto daljoj prošlosti.
- Čuo sam priču o pradedi, sa tatine strane, koji je bio izuzetno krupan, ne toliko visok, čovek. U boljevačkom kraju, gde sam odrastao, i dan danas pričaju da nisu mogli da mu pronađu opanak, koji bi mu bio taman.

Bilo mu je sasvim dovoljno dobro i sa nešto manje od „dva i po metra” u njegovom drugom rodnom gradu, kako naziva Vršac. Boban Marjanović, istini za volju, nije ni tada, a još manje u vreme sadašnje, imao barem nekog košarkaškog idola, s obzirom na to da je već uveliko raskrstio sa dilemama kojom će sportskom stazom poći.

- Nikada nisam tako razmišljao, sviđa mi se ovaj ili onaj... Ako je baš potrebno, mogu da izmislim - rekao je Bobi u razgovoru za Novosti i prisetio se svog košarkaškog početka:.

- Počeo sam u boljevačkom Rtnju, a već sa 13 i po godina, Hemofarm me kaparisao. Bilo je drugova i trenera, ali, bolje da nikog ne spominjem, jer ću nekog slučajno da zaboravim. Nigde nisam duže ostao nego u Hemofarmu i nigde me nisu tako mazili. Bio sam klinac, pa i kada ne odigram, usledilo bi: „Bobi, biće bolje, nemoj da se sekiraš...”

Večeras se igra finalna utakmica Evrobasketa između Srbije i Slovenije, a Bobi je pred početak sezone u razgovoru za Mozzartsport rekao kakva su njegova očekivanja:

Koja su tvoja minimalna očekivanja za Evrobasket?

- Minimalna? Kod mene ne postoji minimum, već samo maksimum, tako da imam najviša očekivanja za Evrobasket. To vam je kao kada idete na more - tamo putujete da biste se proveli vrhunski, ne da biste se osećali loše na kraju - bio je sasvim jasan Boban Marjanović.

Sve ranije nesuglasice oko tvog nastupa u reprezentaciji ostavljene su po strani i ponovo si deo ekipe na koju selektor Aleksandar Đorđević može da računa. Pretpostavljamo da ste pre okupljanja obavili razgovor kako bi se sve izgladilo?

- Tim je iznad svakog i iznad svake priče! Prvo tim i svaki član tima mora da bude srećan, zato svi i radimo da hemija u timu bude dobra. Nije ovo pojedinačni sport, gde ti možeš da kažeš: 'Ja sam sada raspoložen' ili 'Ja nisam raspoložen'. Ne. Ovde se radi svakodnevno na tome da svi budu zadovoljni i da timski duh bude pravi. Svaki deo ovog tima je šraf za sebe i ako samo jedan nije zategnut kako treba, padaš dole. Zato stalno razgovaramo međusobno, pomažemo jedni drugima kada je nekom teško, da li u nekoj životnoj situaciji ili u igri, kada te protivnik probije driblingom. Tada dolazi strana pomoći da ti pomogne da se izvučeš iz te situacije. Zato smo mi tim, a tim je iznad svega - bio je odlučan Bobi pred početak Evrobasketa i naglasio da je sa Saletom Đorđevićem u dobrim odnosima, kao i da ceni i poštuje njegov rad i trud.

- On i ja smo veliki profesionalci, ali tek sada imamo priliku da se zaista upoznamo. Da se naviknemo jedan na drugog. Sve je jako dobro što se našeg odnosa tiče, sve ide u pravom smeru. Sviđa mi se rad, kako razmišlja, kako postavlja stvari i tako treba da ostane.

Popularni Bobi je imao i nimalo laku sezonu iza sebe ove godine, ali sve je stoički izdržao i dao svoj maksimum iako je veći deo vremena proveo na klupi. Strpljenje, lepo ponašanje... sve to nosi, kako sam kaže, iz porodičnog doma.

- Da, upravo tako može da se kaže i to je takođe jedna od ključnih stvari. Nosim pomalo toga iz kuće, porodice, familije, pa iz Hemofarma, gde sam odrastao i imao fantastične saigrače i neverovatnu školu košarke. Šteta što Hemofarm više ne postoji u onom obliku kakav je nekad bio. Da ne pričam dalje, gde god sam bio, nešto sam pokupio... Od mame, tate, babe, sestre, rođaka, prijatelja... Imam sreću da su svi oni neverovatni ljudi i da su mi svi pomogli mnogo u životu. Dakle, to nije samo profesionalizam, već je takav osećaj u meni. Ja želim da bodrim druge kada ne igram, da im dajem mentalnu snagu, da ih guram napred. Ako nisam na terenu, gledam kako god mogu da pomognem onima koji jesu.

Postoji li moto kojim se vodiš kroz život i dosadašnju košarkašku karijeru?
- Uživam u momentu, to je moj moto. Evo, sada mi dok pričamo... Neko bi možda bio u fazonu: 'E, ajde da završavamo ovo što pre', ali ja gledam da uživam i u našem razgovoru. To je kao kada jedeš, pa uživaš u svakom zalogaju. Ne jedeš samo da bi sve pojeo ili strpao sve u sebe što pre. To je nešto što svi radimo, moramo da jedemo. Neko to radi s uživanjem, neko ne. Ja uživam u svemu, da provodim vreme s porodicom, ženom, decom, prijateljima, saigračima... To je ono čime se vodim u životu. Sve ono što me čini srećnim, ja to radim.

A šta te čini srećnim?

- Sada, kada imam decu i kada su tako mala, volim mnogo da provodim vreme s njima. Svako dete to mora da ima - kvalitetno vreme sa svojim roditeljima. Znam koliko sam se ja lepo osećao kada sam bio sa svojim roditeljima, pamtim te trenutke. Svi mi starimo, prilagođavamo se životu, rastemo, napuštamo kuću u kojoj smo rođeni, idemo dalje. Odlazimo u srednje škole, na fakultete... Gradimo svoj život. To radi svako dete. Zato gledam da svaki slobodni trenutak provedem s njima. To me čini jačim, srećnim.

Možemo da konstatujemo da su tvoja deca srećna što imaju takvog oca...
- Kada postaneš roditelj, tek shvatiš koliko treba da brineš o njima. Sigurno znaš onaj osećaj, kada kažeš sebi: 'Ma, šta ovi roditelji brinu toliko za mene?' Ponekad imaš utisak da su dosadni. A onda ti oni odgovore s onom čuvenom rečenicom: 'Videćeš ti kada dobiješ decu'. I onda se to dogodi i shvatiš koliko su u pravu. Kada im temperatura bude malo povišena, ti se rastužiš kao da ti imaš problem. Pa ih onda moliš da jedu, da ne budu gladni, da se oblače da im ne bude hladno... Shvatiš da radiš sve ono što su tvoji radili oko tebe. Kada su klinci srećni i nasmejani, nema veće radosti za mene.

Postoji li nešto što voliš da radiš kada si slobodan, da li imaš neki hobi?

- Volim da crtam i slikam. Ne crtam sjajno, ali to me stvarno opušta.

Stvarno?

- Da, ali to je sada zbog obaveza svedeno na to da crtam kada sam s decom. I onda ja nađem neku sliku i pokušam da je nacrtam da bude identično, pa se tako zanimam.

Kako izgleda konačni proizvod?

- Za divno čudo - sasvim korektno. Osim toga voleo bih da naučim da sviram neki muzički instrument. To mi je oduvek bila želja.

Hoćeš da počneš da uzimaš časove?

- Ne znam, iskreno. Možda je sada već i kasno, ali pokušaću u budućnosti bar nešto da naučim da sviram. Nemam ništa određeno. Ali imam dvojicu drugara koji sviraju, jedan je odličan na sintisajzeru, drugi na klaviru. Oni me oduševe svaki put. Možda se i dogodi da nekad zasviram, pa ljudi opletu kolce - ispričao je svoju želju Marjanović za Mozzart.

Centra Detroit Pistonsa svi zanju, ali njegovu suprugu Milicu, koja mu je najveća podrška malo ko zna. Par se venčao 2014. godine posle dugogodišnje veze, a pre braka su dobili sina Vuka.

A ubrzo posle toga postali su roditelji i dečaka Petra.

Happy anniversary to the best hubby ever @bobimarjanovic13 ? The best is yet to come ?⚓️? #3yearanniversary #acmve ??
Објава коју дели Milica Marjanovic (@mrsbobi) дана 13. Јул 2017. у 3:28 PDT