Mirjana Samardžić: I dalje mislim da sam ga ispratila na neki put, i da će se vratiti

 

Iako je Mirjana Samardžić uvek bila vrlo zatvorena prema medijima, i Ljubišin život u javnosti decenijama je pratila iz senke, neposredno po završetku komemoracije prihvatila je da kaže kako se oseća u trenucima dok se Srbija i prostor nekadašnje Jugoslavije opraštaju od njenog muža.

- Oni odaju počast izuzetnom filmskom stvaracu, ali sve to ja uopšte ne doživljavam tako. Ljubiša za mene nije ni glumac, ni reditelj, ni producent. On je moj Beka. Sve što sam radila u životu bilo je zbog toga da bi nas dvoje sproveli neku svoju ideju, privatnu ili profesionalnu, ali nikada nisam volela da se eksponiram. Mom biću je prijalo da budem u senci, tako da i sve ovo što su ovih dana, i sada u Kinoteci govorile njegove kolege i prijatelji, ja osećam kroz jednu drugačiju prizmu. Naravno, cenim to što su rekli, i vrlo sam im zahvalna na tome, ali za mene je moj Ljubiša, moj Beka, neko ko je meni ujutru kuvao kaficu. Mi smo iz nekih javnih gužvi uvek bežali da sami popijemo kafu, i ta je uvek bila najbolja. Decenijama, više od pedeset godina! Ja sam bila jako mlada kad smo se upoznali na Bledu, imala sam 17 godina, a Ljubiša 25, oženio me kad sam skoro još bila u školskoj klupi. I nikada se ni za trenutak nismo odvajali, osim kada je snimao. On nije bio boem, nije sedeo po kafanama, voleo je kuću, porodicu, miris domaćeg ognjišta u svakom pogledu, u zajedničkom ručku, večeri, bliskim razgovorima...

Mirjana Samardžić za "Novosti" kaže da je njen Ljubiša skoro do samog kraja maštao o stvarima koje su irealne, o snimanju jednog kapitalnog filmskog dela, iako to podrazumeva ogromnu materijalnu podlogu i natčovečanski napor, a on je govorio da snovi produžavaju život. Hteo je, kaže, da snima film po najlepšem romanu Ive Andrića, "Travničku hroniku", ali mu se to, nažalost, nikada nije ostvarilo.

- Kad je radio svoj poslednji film, autobiografski dokumentarac "Panta rei", već je bio bolestan, i nije bio zadovoljan kako je to napravio. Planirao je da ga popravi, da ispravi neke stvari, jer je uvek bio svestan kada nešto može bolje da uradi. Planirao je i da napiše knjigu. Nije uspeo. Poslednjih meseci bolest je jako napredovala. Ljubiša više nije mogao da hoda, da gleda, da govori. Mogao je samo da me čuje, a ja sam neprestano bila pored njega. Ne znam šta da kažem, nekako mislim da on nije otišao. Rekla sam našoj ćerki maločas, posle svih ovih govora ovde: Zamisli, sada nemam s kim da odem da popijem kafu. To je bila suština našeg života - neke male, obične, tople, bliske stvari - kaže Mirjana, ističući da je uvek osećala koliko je važna u njegovom životu, i šta ona znači svom Beki.

- Svaka Ljubišina priča u javnosti počinjala je sa "moja Mira i ja". Tako mi je stvorio, uslovno rečeno, i dosta "neprijatelja". Ne vole svi to da čuju. Uvek sam mu govorila, nemoj ljudima stajati na muku, mnogi nisu ostvarili neku svoju pravu ljubav, ni brak, ni sreću. Ono što mi privatno živimo je samo naše, tvoje i moje, i zašto time opterećuješ ljude. A on bi mi na to odgovorio: Bože, ženo, o čemu ti razmišljaš! Ali, Ljubiša je bio i vrlo tvrdoglav. Sada još uvek ne mogu da poverujem da je otišao zauvek. I dalje mislim da sam ga ispratila na neki put, i da će se vratiti - ističe Mira.

 

- Ljubiša je obožavao svoje unuke, voleo je da ih šeta, da se igra sa njima, razgovara, uvek je bio spreman da se sa njima vraća u detinjstvo, ali i da ih uči nekim važnim stvarima. Tešila sam našu malu unuku, koja se spremala da na Ljubišinom ispraćaju govori Kiplingovu pesmu, koju je njen deda obožavao. Pitala me je: Pa, kako ću ja to, baba, da uradim. Uradićeš lako, rekla sam joj, zato što je deda otišao na put, i mi smo i dalje svi tu zajedno. On će doći jednog dana. - ispričala je Mira za Novosti.