Katarina Marković i Marko Živić: Jedno drugom poveravamo najveće tajne

Katarinu Marković i Marka Živića veže nežno i iskreno prijateljstvo koje već deset godina brižljivo neguju, ali i brojne uloge, kako u pozorištu, tako i pred kamerama. Povod za zajednički intervju sa dvoje talentovanih i šarmantnih glumaca, rođenih Kruševljana, jeste nova humoristička serija u produkciji „Prve“ televizije, “Prva tarifa”, koja će početi da se emituje. Posle razvoda nisu ostali u najboljim odnosima, ali i te kako ih zanima šta se dešava u životu onog drugog. Glavni akteri podelili su s nama najzanimljivije momente sa snimanja, ali i neke “scene” iz njihovog dugogodišnjeg druženja.

Ako se ima u vidu da ste zajedno glumili u seriji “Kuku, Vasa”, sarađivali u šou-programu “Audicija” i da sada igrate u seriji “Prva tarifa”, možemo li da zaključimo da ste na putu da oformite “kruševački klan”?

Katarina: Da ste uzeli u obzir i zajedničke pozorišne predstave, shvatili biste da je “kruševački klan” već formiran. Osim toga, u martu počinjemo da radimo još jednu seriju, za koju smo već snimili pilot-epizodu. Gospodin Živić je reditelj i producent, a vi upravo razgovarate sa glavnom glumicom.

Marko: Kad god mogu, predložim Kaću od srca i duše. Prvo, zato što verujem u njene kvalitete, a drugo, ko će kome, ako ne svoj svome? Inače, ta serija zvaće se “Enter”, biće posvećena Kruševcu i okupljaće kruševačke glumce. Znači, klan se širi.

Kruševac je dao mnoga velika glumačka imena i uglavnom su svi bili okrenuti komediji.

Marko: To je sredina u kojoj svako svakome hoće da napravi zvrčku, ali ne i da ga prevari. Kruševljani nisu zli ljudi, samo im je cilj da budu zabavni u društvu. Možda bi u tome trebalo tražiti koren duha kruševačkih glumaca.

Marko Živić: Ako nema emotivnosti, nema ni umetnosti

Da li vaše poznanstvo datira još iz rodnog grada ili vas je posao spojio?

Katarina: Marko se mene uopšte ne seća iz Kruševca, a ja i danas pamtim kada sam ga prvi put videla na sceni kruševačkog „Doma omladine“. Mislim da sam tada još išla u osnovnu školu. Bila sam fascinirana njegovom glumom. Kasnije su nam se putevi ukrstili u Beogradu. Kada sam stigla na studije, on je već “žario i palio”. Odmah je rekao: “ Ovo je moje malečko”. Tako je počelo naše prijateljstvo.

Marko: Prema Kaćici sam uvek imao zaštitnički odnos. Divan je čovek i veliki prijatelj, volim sa njom da pričam o poslu, jer mislim da odlično procenjuje kako svoje, tako i tuđe uloge. Poštujem je i zato što je jedna od retkih koja se ne ustručava da pohvali kolegu kad za to ima razloga.

Da bi glumci kvalitetno odradili zajednički posao, da li je bitan preduslov da su privatno u dobrim odnosima?

Marko: Nije nužno, s tim što sam ja imao sreću da sarađujem sa glumcima za koje mogu da kažem i da su divni ljudi. Ako govorimo o bliskim prijateljima, tu su Kaća i Miša Samolov.

Kako biste opisali vaše prijateljstvo? Šta cenite jedno kod drugog?

Marko: Velika je stvar kada imate prijatelja koji zna kad treba da “odćuti”. U životu sam se našao u nekoliko teških situacija kada bi bilo koja reč, ma koliko dobronamerna, učinila da sve bude teže. Kaća je to umela da prepozna.

Katarina: Potičem iz porodice u kojoj je sasvim normalno pokazati emocije i brigu za one do kojih vam je stalo, pa se tako ponašam i prema prijateljima. Makica ima tako divnu i plemenitu dušu da ga prosto morate voleti, a budući da je reč o čoveku koji mi na telefonski poziv odgovara: “Je l' to moja princezica?”, nema sumnje da sam prema njemu i prebrižna. Ponekad imam utisak da sam mu starija sestra.

Uskoro vas očekuje premijera prve veb-serije u Srbiji, koja će biti emitovana na portalu prva.rs. Mnogi kažu da je reč o revolucionarnom poduhvatu.

Marko: Ne znam kako, ali više puta mi se desilo da budem predvodnik. Uostalom, i tok-šou koji sam svojevremeno radio bio je novina na našim programima. Ovo je prva veb-serija kod nas, a u moć društvenih mreža ne bi trebalo sumnjati. I Donald Tramp je pobedio u kampanji zahvaljujući „Tviteru“. Kuriozitet je da se snimalo tako da se stvara utisak da ste neprekidno u rijalitiju.

Marko Živić o bivšoj supruzi: S Natašom nisam blizak, ali smo ostali prijatelji!

Katarina: Za mene je reditelj Filip Čolović pravo otkriće: čovek koji poštuje kolege, beskrajno talentovan, sa osećajem za meru i, što je najvažnije u komediji, ima iste aršine za humor kao i glumci sa kojima radi. Marko i ja igramo bivše supružnike koji se ne podnose, prilično negativno govore jedno o drugom, a budući da ih je nekada spajala velika ljubav, ni danas im nije svejedno pri pomisli da bi on ili ona mogli da upoznaju nekog novog.

Marko: U kakvim su odnosima najbolje ilustruje to što glavni junak, koji je taksista, ne želi da prolazi ulicom u kojoj se nalazi frizerski salon njegove bivše žene, jer je ubeđen da mu je ona maler.

Katarina: Interesantno je da naši likovi nemaju imena. Oni su, jednostavno, ljudi koje srećemo svakodnevno. Žive neke male živote i brinu uobičajene brige: kako da plate račune, kako da podele starateljstvo nad detetom...

Marko: Moj taksista je čovek koji je spreman da “zavrne” putnika za pare, ali takođe i da pusti skitnicu u automobil da se rashladi jer je napolju pretoplo.

Po čemu ćete pamtiti snimanje?

Marko: Radili smo dvanaest sati dnevno u nedelji kada su u Beogradu vladale tropske vrućine. Auto u kojem smo snimali pokazivao je četrdeset osam stepeni, pa ne čudi što su kolege koje su igrale putnike skoro padale u nesvest na zadnjem sedištu, a kamere bi svaki čas “zabagovale”. Kaća je, s druge strane, snimala u frizerskom salonu gde nije postojao klima-uređaj. Stvarno su bili teški uslovi, a povrh svega toga trebalo je voditi računa o tekstu i zanatskom delu posla.

I frizeri i taksisti važe za ljude koji su uvek dobro obavešteni, a vole i da podele tračeve. Koliko ste vi tome skloni?

Katarina: Meni tračevi na jedno uvo uđu, a na drugo izađu. Ionako baratam sa previše informacija, što u poslu, što u životu, da mi stvarno nije potrebno da se opterećujem banalnostima.

Marko: Ako mi verujete na reč, mene čak ni tračevi u kojima se pominjalo moje ime nisu nikada zanimali, još manje doticali. Kada bi neko i pokušao da mi prenese neke glasine, uvek sam se branio: “Ljudi, toliko briga imam, ne mogu još i time da se bavim.” Izbegavam da čujem bilo šta “u poverenju”. Po prirodi sam iskren i, što je najgore, svestan sam da ću da se “izlanem”. Najbolje da ništa ne znam.

Katarina: Kad neko hoće da mu kaže tajnu, kao dete zapuši uši i krene da peva “la- la-la”.

Glumite bračni par koji nije baš u dobrim odnosima. Šta je, po vašem mišljenju, presudno za dobar brak?

Katarina: Iskrenost. Želja da nekome bude bolje u tvom prisustvu, da ga veseliš.

Marko: I da se desi prava osoba. Svako od nas je bar jednom bio u situaciji da pored sebe ima osobu koja pokušava da mu udovolji, a da njemu to smeta. Takve veze ne mogu da opstanu.

Katarina: Svaki čovek traži razumevanje, a umetnici su specifični iz više razloga. Mi, pre svega, svoj posao nosimo kući, stalno je sa nama. Svakodnevno povređujemo celovitost bića, tragajući za suštinom lika na kojem radimo, dotiču nas razne stvari, nekad i sitnice.

Marko: Lepota našeg posla je u tome što nam pruža priliku da radimo na sebi, da se menjamo. Gluma je svojevrstan oblik psihoterapije, a ko je dovoljno pametan iskoristiće to na najbolji način.

Katarina je, u kontekstu te teme, svojevremeno izjavila: “Dvojica bivših momaka su mi rekli: “Ti si najsavršenija žena za prijatelja, ali i najjezivija za vezu.”

Katarina: Sa bivšim momcima sam ostala u dobrim odnosima, a pomenutu izjavu bih mogla da dopunim čuvenim citatom: “Sa mnom se može, mada je neobično”. U vezi je nužno praviti sitne kompromise, ali kada se dvoje ljudi suštinski prepoznaju, nema potrebe da jedno drugom objašnjavaju šta znači neki njihov postupak. Čak i kada ćute, mogu da se razumeju.

Marko, vi ste pokazali da supružnici i posle razvoda mogu da ostanu u dobrim odnosima. Verovatno je potrebno da vreme učini svoje?

Marko: Nije bitno vreme, koliko je bitno da osobe koje su bile u braku budu svesne da život svakako oboma teče dalje, i da pamte lepe stvari iz prethodnog zajedničkog perioda. U tom slučaju ostaju prijatelji.

Jeste li izgubili veru u brak?

Marko: Verujem u srećan zajednički život, bio on potpisan ili ne.

Kada biste danas popunjavali onaj čuveni tinejdžerski leksikon, šta biste napisali kod stavke emotivno stanje?

Katarina: Srećno.

Marko: Nemam primedbi.

Važite za izuzetno zabavne i duhovite ljude, ne samo u poslu. Šta može da vas zasmeje?

Katarina: Družim se sa duhovitim ljudima kao što su Marko i Goran Jevtić. Ne umem da vam prepričam naše razgovore, ali zajedno se siti ismejemo. Obožavam Markove imitacije.

Marko: Loš sam u imitacijama, ali volim da imitiram Bjelu, kao i mnogi mladi glumci iz ekipe “Montevidea”, koji to rade perfektno. Bjela je ne samo odličan glumac, već i divan čovek koga ovi klinci obožavaju, a ja bih dodao i da je trenutno naš najbolji reditelj.

Katarina: Ljudima iz našeg okruženja je smešno kad se Marko i ja “posvađamo” na kruševačkom dijalektu. To se najčešće dešava kada krenemo na gostovanje, pa se smorimo u putu.

Marko: Ne znam da li sam spomenuo, ali Kaća toliko mnogo jede da sam do sada na zajedničkim putovanjima na nju potrošio tri “golfa”. Moram da je udam, pa neka je neko drugi hrani.

Katarina: Marko se, naravno, šali. Koliko jedem vidi se i po mojoj liniji.

Katarina, da li će vam Marko biti kum kad se budete udavali?

Katarina: Bliski jesmo, ali pošto se još ne udajem o kumstvu ću razmisliti. Zavisi u kakvoj finansijskoj situaciji će Marko biti kad dođe vreme za svadbu.

Marko: Kako god da odluči, znam da neću izbeći da nešto platim, restoran ili muziku. Ali, znam i ko će da pregovara sa restoranom. Meni se više puta desilo da me saradnici pređu za honorare, dok je Kaća realan pregovarač. Kad god zajedno radimo, ja kažem: “O novcu ćete se dogovoriti sa Katarinom.” Posle me redovno zovu da me zamole kako da utičem na nju da malo popusti.