Slavko Beleslin: Brak me je doveo u red

Slavko Beleslin, od kada je pre više od dve decenije ušao u medijsko kolo, nikada nije pomislio da prestane da igra u tom ritmu. Premda novinarstvo zahteva ozbiljnu kondiciju, četrdesettrogodišnji Dorćolac ide u korak sa vremenom, namećući sopstveni stil dobro poznatog plesa. Stavom i integritetom vrhunskog profesionalca i požrtvovanog radnika budi poštovanje gledalaca, kolega i budućih žurnalista, među kojima je mnogo onih koji bi jednog dana voleli da sednu u njegovu stolicu. Ponosan na dugogodišnje iskustvo na televiziji, koja ga danas jednako fascinira kao onda kada je prošao audiciju za “BK” i pravio prve priloge za jutarnji program, rado se seća početaka i priča koje je svojevremeno radio i za crnu hroniku.

Strast prema životnom pozivu deli sa suprugom Ivom, koja je nedavno doktorirala na “Fakultetu tehničkih nauka” u Novom Sadu, gde predaje na Odseku za medijske studije. Činjenica da im se interesovanja prepliću i na profesionalnom i na privatnom planu dodatno učvršćuje brak u koji su stupili pre pet godina.

Iako elegantna odela strogih linija i stegnuta kravata oslikavaju perfekcionizam i visoki profesionalizam, Beleslin je privatno daleko ležerniji, ne samo u izboru odevnih kombinacija već i u komunikaciji. Uz neizbežan osmeh i duhovite opaske, nesuđeni pesnik i doživotni zaljubljenik u pisanu reč između ostalog otkriva koliko ga je brak promenio, kako se dobija bitka sa sujetom i zbog čega su četrdesete najbolje godine u životu muškarca.

Jeste li bili na letovanju ili tek planirate godišnji odmor?

- Ovog leta prvi put mi nije cilj da odem udalj, nego uvis. Upravo krećem na kraći odmor, a kako sada stvari stoje, ovaj tekst ću čitati na nekom senovitom i prohladnom mestu koje se nalazi na preko dva kilometra nadmorske visine. Zaista je malo čudno što čekamo vrućine da bismo otišli negde gde je toplije, a zatim po minusu putujemo u hladnije krajeve. Što više razmišljam o tome, smatram da tradicionalne turističke seobe imaju sve manje smisla. Dakle, za početak primite puno svežih pozdrava sa vrha planine.

Šta za vas predstavlja istinski odmor i regeneraciju?

- Sloboda. Trenuci kada dokolicu ne shvatamo kao gubitak nečega. Moj posao me, srećom, ne umara, ali tempo i rokovi znaju da iscrpe čoveka. Odmaram se od vremenskih makaza u kojima novinari provode veći deo života, a ne od onoga što radim. Regeneracija uvek znači povratak sebi, pre period „moranja“. I onda je potpuno normalno što svi ljudi u takvim trenucima, pa i ja, taj povratak sebi vide kao kontakt sa zemljom, peskom, travom, vodom, kamenom. Priroda ima isceljujuću vibraciju koja obnavlja život u nama.

Jeste li skloni morskim avanturama, kao što su pecanje, jedrenje, pravljenje roštilja na divljim plažama?

- More je život, u biologiji postoji lekcija o tome. Plivanje i ronjenje su moji sportovi. Na letovanju ne prođe dan a da ne preplivam nekoliko kilometara. Nekada sam se ozbiljno bavio ronjenjem, i danas imam razne dozvole i sertifikate. To je nešto najbliže letenju, kretanje u sve tri ravni bez okova gravitacije, hobi kome ću se vratiti. Od pecanja me deli jedno tridesetak godina.

Volite li da se osamite, na kraćem putovanju ili u svom domu, i koliko vaša supruga Iva ima razumevanja za te "samačke" trenutke?

- Svaka osoba mora da ima „svoje vreme“. Pola sata dnevno apsolutni je minimum duhovne nadgradnje, oslobađanje od trivijalnosti koje su smrtonosne po duh. To malo ulaganje daje garanciju da nećete voditi tuđi, nego sopstveni život. Slažemo se u tome.

U septembru obeležavate pet godina braka. Kako biste opisali vaš odnos?

- Jing i jang harmonija.

Kažu da se većina muškaraca u braku opusti i nabaci koji kilogram. Koliko vi vodite računa o tome, imate li strategijski pristup ili vam je genetika prirodni saveznik?

- Ispostaviće se da sam se, izgleda, tokom samačkog života mnogo lošije hranio, manje mislio na zdravlje i kasnije odlazio na spavanje, i da mi je baš to donelo prednost u nastavku priče. Jer brak je uredio moje navike do tog nivoa da nekada deluje kao da sam na pripremama, a ne u nekoj prosečnoj sredini. Moj organizam je to prepoznao kao dobru promenu.

Zbog čega su četrdesete najbolje godine u životu muškarca?

- Zbog toga što prestaje nadmetanje i počinje stvaranje. Sva poređenja izblede i postaju obesmišljena. Zaustavi se ona luda trka u koju, i ne znajući, praćkom obrazovnog sistema budemo ispaljeni sa šest godina, kada krenemo u prvi razred. Vaspitači, nastavnici, profesori, roditelji, treneri, desetari, svi su već zadovoljeni i svi su ostavili blagotvoran ili bled pečat. I odjednom nema više nikoga iznad tebe osim neba. Možeš da radiš ono što želiš i da pratiš svoj san. Ako znaš šta je to.

Slavko Beleslin: U istu ženu sam se dva puta zaljubio na prvi pogled

Prijaju li vam epiteti poput "najbolji frajer među muškim TV licima" i slični?

- Upravo rekoh da poređenja ostaju pomalo bez smisla. Naravno da laskanja prijaju, ali već u sledećem trenutku zamenjuje ih neprijatnost zbog nikada naučene veštine da primim kompliment. Zato su moja osećanja u tim situacijama uvek podeljena, drago mi je, ali bih sve dao da se promeni tema. Verovatno znate o čemu pričam.

Malo ko danas može da vas poveže sa pričama iz crne hronike, koje ste radili u jednom periodu vaše karijere. Kako vas je to oblikovalo kao novinara i čoveka?

- Na početku sam, kao što je i red, bio novinar u „Jutarnjem programu“. Crna hronika došla je kao noćni nastavak reporterskog posla u informativi. Dao sam tom pozivu svaki budni trenutak. Kada to uradite, uvek vas pogleda i sreća, pa sam za učitelja dobio utemeljivača crne hronike Igora Spasova. Naslutio sam, a kasnije i potvrdio, da vesti osim saznajne imaju i emotivnu vrednost koja se, istina, najviše prelama u tom žanru. To je, u stvari, ta privlačna magija hronike. Kasnije sam lekciju koristio, i nastavio da je koristim, u informativnom programu i ostalim formatima koje sam radio.

Zbog čega je, uprkos svemu, sjajno biti novinar i voditelj u Srbiji?

- Zato što te, uprkos svemu, taj posao stavlja u poziciju iz koje možeš da pomogneš ljudima.

Kakve su danas vaše profesionalne ambicije?

- Da budem najbolji u svom poslu. Mislim da je to normalno i da bi svih šest miliona i sedamsto hiljada građana Srbije sa pravom glasa trebalo da se budi sa istom idejom. U nastavku profesionalnog života više ću se baviti televizijskim formatima.

https://www.hellomagazin.rs/domace-vesti/pola-sata-sa-slavko-beleslin-2/

Jeste li, kao mnoge javne ličnosti, ikada vodili bitku sa sopstvenom sujetom i čime se ona pobeđuje?

- Klasično vaspitanje, strog pogled sa ikone, biografije velikana, sve to učinilo je da nikada ne postanem naročito pogodno tlo za sujetu. Na tome nikad ne mogu dovoljno da zahvalim svojim roditeljima. Kasnije sam primetio da je sujeta gotovo uvek odraz neznanja. Postoji savršen recept za njeno uklanjanje, a sastoji se u tome da pokušate da postanete stručnjak za oblast kojom se bavite. Sudar sa količinom znanja koje još ne posedujete veoma brzo vas vrati na mesto na kome nije moguće kreirati iluzije daleko od realnosti.

Imate li neki hobi, na šta najradije "trošite" slobodno vreme?

- Čitanje i sport. Uvek sam upražnjavao i jedno i drugo, ali sada postoji nešto zbog čega me filozofske knjige privlače. I odgovor na ovo pitanje pišem iz gradske biblioteke. Pretražujem svoju arhivu starih vesti za emisiju na kojoj radim. U pauzama tražim literaturu u kojoj nauka i teologija nisu suprotstavljene discipline.

Šta u ovom trenutku najviše želite?

- Da dam smisao tim starim vestima. Nekada mi se čini da je nemoguće da se sve to desilo tek tako, da lanac vesti i događaja dolazi slučajno i bez ikakvog reda. Sve  o čemu smo mi, novinari, godinama pisali i pričali, a vi pažljivo čitali i slušali, ućutkivali decu i pojačavali zvuk na televizoru, žurili kući da biste videli neki intervju, tražili određene novine na nekoliko trafika, sva ta utrošena energija mora da ima neki rezultat. Ako sam u pravu, propustili smo da naučimo lekciju. Skoro svaki put.

Da niste postali novinar, čime biste se bavili?

- Zaista ne mogu to da zamislim. Od kada sam poželeo da radim ovaj posao, nikada nisam ni pomislio na neki plan B. Ipak, da ste me pitali pre nego što sam se posvetio ovoj karijeri, verovatno bi odgovor bio - profesionalni ronilac ili tekstopisac.

Markantnim izgledom i dubokim glasom personifikujete muževnost. Kriju li se iza takve pojave i neki strahovi?

- Možda nećete verovati, ali odgovor je ne. Osim sitnih dnevnih sekiracija zbog apsolutne nepredvidivosti naših sudbina, nemam drugih fobija. Samo želje.

U okviru humanitarne akcije "Oglasi za život", koju sprovodi organizacija "NURDOR", na prodaju ste stavili vašu omiljenu igračku iz detinjstva, kaleidoskop. Kakvu priču govori taj predmet i zbog čega vam je baš on toliko bitan?

- Zato što krije jednu veliku tajnu života. Svako od nas može da ima svoju zamisao o tome šta predstavljaju kristali kaleidoskopa. U njima ćemo videti ono što mislimo. Isti proces odvija se i u našim mislima.

Šta je obeležilo vaše odrastanje u Beogradu?

- Uglavnom skakanje po mestima koja su kasnije postala turističke atrakcije Srbije. Kupanje u Savamali, „žmurke“ u zidinama srušene biblioteke na Kosančićevom vencu... Imao sam iglo u porti „Saborne crkve“, igrao tenis u dvorištu kneginje Milice, istraživao katakombe Kalemegdana i nervirao se kad izgubim partiju stonog tenisa u sada čuvenom kafiću “Pastis”, jer je tu nekada bio moj odred izviđača.

Koja je vaša životna misija?

- Da ispunim svoj san.

Šta je vaš san?

- Odgovor na to pitanje naslućuje se na nekoliko mesta u ovom intervjuu, ali, na žalost po moje manire i profesionalnu kolegijalnost, svi znamo šta se dešava sa snovima kada se izgovore glasno. Ipak, to ne znači da ga nećete saznati. Kada izađe na videlo, to će svakako svi saznati. Zato je i sanjan.