Sofija Milošević: Neukusno mi je da pričam o zaradi zbog cele situacije u Srbiji

Manekenka i model, Sofija Milošević, živi i radi u Americi, uživa u hrani i ne haje na opaske da je premršava, o ljubavnom životu mudro ćuti, radi vredno i zarađuje, ali o tome ne želi da priča, jer smatra da nije fer prema ljudia koji žive u Srbiji...

Da li se izgladnjuješ, ideš na dijete, piješ samo vodu i tome slično ili ne?

- Moj prijatelj ne može da veruje koliko jedem. Veoma puno jedem, ali isto tako jako puno treniram. Tako da ono što pojedem, kad otrčim u teretanu i istrčim dva sata, sve skinem. Obožavam da jedem i obožavam našu hranu, koja je teška. Normalno, trudim se da se hranim zdravo više zbog zdravlja, a ne zbog toga da ne bih dobila celulit, ali sam ozbiljan radnik u teretani.

Je l’ ti prilaze muškarci uveče kada izađeš u klub?

- Ljudi za mene, ne znam zašto, misle da sam arogantna. Možda je to i dobra stvar, ali oni hrabri priđu. Umeju da budu originalni kada prilaze. Kod nas mi se dešavalo da me prepoznaju i dobace, ali više se šale i uvek bude nešto smešno. Zanimljivo je to.

Mnogi kada te vide komentarišu: „Ona je anoreksična“. Da li si zaista na ivici anoreksije?

- Ne mogu da budem na ivici anoreksije - jedem pljeskavice svaki dan. U mojoj porodici su svi takvi. Moja sestra, koja je rodila troje dece, mršavija je od mene. Bukvalno jeste i meni je takva genetska predispozicija i hvala bogu, nemam problema sa kilogramima, što se još dobro odražava na moj posao. Biće prilike da se ugojim pa će biti „šokantno, Sofija se ugojila“, ne brinite ništa. Sada dok je dobro, ja se ne žalim, zadovoljna sam svojom kilažom.

Zbog čega si plakala kao devojčica i šta te danas pogodi toliko da bi zaplakala?

- Veoma sam emotivna i ne volim da gledam tužne filmove, ne volim da čitam tužne knjige, eto dokle ide moja osetljivost. Kada sam bila mala, pričala sam o tome, upravo zbog toga što su me zadirkivali što sam mršava, ja sam mislila da je to strašna stvar i jako me je pogađalo, dok nisam odrasla i shvatila da nemam problema sa težinom jer sam upravo neko ko mnogo voli da jede i ne znam kako bih, da se bavim ovim poslom a da se gojim napravila balans.

Kako izgleda bekstejdž i sve pre nego što izađeš na pistu? Da li taj dan ne jedeš?

- Zavisi šta, ako je revija donjeg veša ili kupaćih kostima, tad bi već bila neka salata u pitanju i ne bih pila puno vode da ne bih bila naduta. Na primer, pre nego što izađem na pistu, slušam muziku i opustim se jer ja imam veliku tremu pre nego što treba da izađem. Kada izađem, onda je prelep osećaj i potpuno sam opuštena.

Često si u Americi, kako izgleda život tamo?

- Veoma brzo i naporno. U Njuroku ima puno dešavanja i različitih ljudi. Dosta je stresno, skroz je drugačije nego u Srbiji ili Italiji.

Šta je najstresnije što si doživela tamo?

- Više je to neki moj način života. Ja sam tamo od šest ujutru budna, izađem iz kuće i dođem u devet uveče, jer u velikom gradu dok obavim sve obaveze, ni ne stignem da uđem u kuću. Tamo je stalno neka frka i panika, svi rade i svi su u nekim projektima i jedini način da tamo opstaneš je da budeš vredan.

Je l’ ti nedostaje Srbija u nekim trenucima?

- Stalno. Obožavam Srbiju, obožavam i Beograd koji je moj omiljeni grad. Kad bih mogla, stalno bih bila u Beogradu, ali ne mogu zbog posla. Amerika je tržište koje je najbolje za mene i zato sam stalno tamo.

Koliko zarađuješ mesečno ako nije tajna?

- Jeste, tajna je. Meni je neukusno da pričam o tim stvarima, zbog cele situacije u Srbiji i s obzirom na to da dosta ljudi, pre svega moji prijatelji iz srednje škole koji su završili teške fakultete, ne mogu da nađu posao. Ja sam išla u Treću gimnaziju i jako sam zahvalna Bogu što sam imala tu priliku da mogu da zarađujem ovako i zbog toga što sam se rodila ovakva, ali stvarno ne bih volela da pričam o tim stvarima.

Neki kažu da si radila svašta nešto na telu. Šta si zapravo radila?

- Koja god agencija kaže da manekenka treba nešto da uradi nije prava profesionalna modna agencija. U mom poslu se baš traži da mi budemo prirodne. Nisam radila ništa. Zanimljivo mi je kada me ljudi pitaju, i to masovno, kod kog sam doktora zatezala oči, što je potpuni apsurd. Imam malo kose oči, a ja sam zapravo jako asimetrična i znam svoju dobru stranu. Svako ima svoj dobar ugao i moj posao je da se dobro slikam. Mnogo mi je smešno kad izbace neku moju staru sliku sa revije gde ja samu sebe ne prepoznajem. Normalno je da smo svi u pubertetu manje lepi nego kasnije. Generalno ljudi kod nas vole uvek da govore „lepa je, ali radila je sigurno nešto“ ali ja sam ok sa tim. Takvi smo, meni je to u redu, ali to znači očigledno da im negde zapadamo za oko, što i nije loše, zar ne?