Svetlana Ceca Bojković: Od Pavla Vuisića ste sve mogli da naučite i čujete, sem o glumi

Svetlana - Ceca Bojković nije glumila u mnogo filmova, ali je za ulogu Mike u filmu „Pas koji je voleo vozove“ 1978. godine nagrađena Zlatnom arenom u Puli, a na Filmskim susretima je za tu rolu dobila Povelju za izuzetnu žensku ulogu. Na ovogodišnjim Filmskim susretima u Nišu primila je prestižnu glumačku nagradu za celokupni doprinos glumi - "Pavle Vuisić".

- Nagrada koja nosi ime diva srpskog glumišta je za mene dodatni impuls da nastavim da radim. Ta nagrada kad se dobije u ovim godina je priznanje za dugotrajni rad. Meni će iduće godine biti 50 godina kako glumim. Onda to znači da je što radim stvarno imalo smisla. Bio je veliki doživljaj, koji se ne dešava često. Zaslužna je niška publika. Potpuno vas ponesu, kao da vas odvoje od zemlje. To je tako izgledalo. Taj njihov odnos prema meni i sceni na kojoj sam stajala je nešto veličanstveno. Zaista nezaboravno. Niška publika je fanstastična i ona je zaslužna što su opstali Filmski susreti. Niš je obavezan da neguje festival upravo zbog Nišlija.

Kako pamtite Paju Vuisića?

- Mi smo radili zajedno samo u filmu "Pas koji je voleo vozove“. Paja i ja čak ni u tom filmu nismo imali zajedničku scenu. Sretali smo se na setu. Ali smo se privatno družili. Bio je potpuno autentična osoba, poseban čovek. Na neki način jeste bio mrgud. Govorio je kako glumu prezire. Kod njega se gluma nikad nije videla, a to je vrhunska gluma. Glumci, čak više od 95 odsto nas, utroše godine i godine da bi došli do tog stepena prirodnosti i jednostavnosti, koju je on imao od Boga. On je sa lakoćom glumio, ali ga je mrzelo da o tome priča. Interesantno, Paja je bio obrazovan čovek i pesnik. Mogli ste s njim da pričate o vrlo ozbiljnim temama iz istorije i književnosti, poeziji. To je mene fasciniralo jer je bio robustan i mrgudni čovek. Prosto je to bilo vrlo prijatno iznenađenje. Od njega ste sve mogli da naučite i čujete, sem o glumi. Niste mogli ništa da naučite o njegovoj glumi, sem da joj se divite.

Zašto posle 1978. godine niste snimali nijedan film u kome ste ostvarili neku izuzetnu glumačku rolu?

- Ne znam, nisam mnogo o tome razmišljala. Ali i na početku srpske kinematografije, i u moje vreme a i danas, što se filma tiče potpuno su zatvoreni krugovi. Uvek se viđaju jedna te ista lica, jedan reditelj okuplja iste glumce. Retko ko upadne u taj krug. To je prosto tako. Ali ja nisam mnogo patila zbog toga. Nije bilo neke čežnje jer sam ja uvek bila sto odsto okupirana glumom. Uvek sam imala puno posla. Nisam imala to nezadovoljstvo i tu nervozu. Imala sam tu sreću. U karijeri sam snimila petnaestak filmova. Ali, nijedan nije bio tako značajan zadatak. Možda sam neki veći zadatak imala u filmu Mikija Stamenkovića "Neka druga žena". To je krimi-film u kome sam igrala ubicu.

 

Ipak, uspeli ste da dobijete i Zlatnu arenu za žensku ulogu u Puli?

- Uloga Mike u filmu "Pas koji je voleo vozove“ je moja najdraža i prva filmska uloga. Pre toga sam bila glumica 10 godina i u pozorištu i na TV, ali me niko nije zvao da glumim na filmu. Za mene je bio izazov jer je ta uloga potpuno nešto drugo od repertoara koji sam igrala do tada. Meni je to bilo provokativno pa sam htela da vidim da li ja to mogu. Jer Mika je devojka sa margine. I scena koje sam najviše plašila ispala je antologijska. Sad svi ponavljaju taj insert: "Rodeo, rodeo, veliki rodeo." Bojala sam se te scene i pitala sam reditelja Gorana Paskaljeviča kako to da rešim. On mi je rekao da sačekam dok ne uđemo u film. Prevrtala sam po glavi i setila sam se jedino nekih vašara u Sokobanji i Kjaževcu, pošto je moja mama iz Knjaževca. Baka i deka su mi tamo sahranjeni i taj kraj dosta znam iz detinjstva i mladosti. To mi je bila inspiracija za tu scenu. Kad smo napravili probni snimak, Irfan (Mensur) i ja smo pogledali u monitor. Videla sam da ja to mogu i rekla sam sebi da više nije važno da li ću dobiti ulogu. Proverila sam da to mogu. Inače je bio veliki kasting. Tako se Paskaljević opredelio za mene. Posle više ni s njim nisam nikad radila.

 

Obeležile su vas uloge u poznatim TV serijama?

- Najveću popularnost su mi donele te uloge. I nekad se govorilo ona ili on nisu baš filmski glumci. Ama, gluma je gluma. Nema tu razlike. Ako je gluma dobra, ona je dobra i u filmu i u pozorištu i na televiziji. U svetu se snima mnogo odličnih serija. Kevin Spejsi snima seriju "Kuća od karata". Ima sjajnih danskih serija. Ima ozbiljnih, divnih glumaca koji rade serije, sa dobrim scenarijima i odličnim režijama.

 

Vašu karijeru je obeležila i uloga glumice Žanke Stokić?

- To je bilo nešto više od glume. Na neki način to je bio misionarski posao tumačiti takav lik. Tada se o Žanki prvi put progovorilo javno. U komunističko vreme nije bilo moguće da se priča o glumici koja je izgubila nacionalnu čast i penziju. Neki glumci su streljani, poput Ljubiša Cvetkovića, jer su optuženi za saradnju sa okupatorom. Ona nije jer je bila suviše popularna. To ju je spaslo. Tragična priča. Bila sam jako uzbuđena. I još sam rekla režiseru Savi Mrmaku da ne znam kako ću da je odigram jer sam ja nekako urbanog izgleda. Žanka je bila ruralni tip. Ali on mi je objasnio da mi pratimo poslednju fazu njenog života, kad je već bila bolesna i mršava. To nije priča samo o Žanki, to je univerzalna priča o umetnicima.