Nikola Jakšić i Sava Ranđelović: Uspeh traži veliku žrtvu

Koji god turnir da igra, na kojoj god tački Zemljine kugle, „Vaterpolo reprezentacija Srbije“ može da računa na bezuslovnu podršku publike u domovini. Tako je bilo i proteklih nedelja, kada su nas omiljeni “delfini” predstavljali na "Svetskom prvenstvu" u Budimpešti, a mi za njih navijali uz “male ekrane”. Na poslednjih deset velikih takmičanja naši vaterpolisti su, u manje-više istom sastavu, osvojili deset medalja, od čega devet zlatnih. Pomalo razmaženo očekivali smo da najsjajnije odličje stigne i iz Budimpešte, pa je u prvom trenutku bronzana medalja okarakterisana kao “samo bronza”.

Zahvaljujući "Uniqa osiguranju", na čiju podršku je vaterpolo tim takođe mogao da računa, predstavnici brojnih medijskih kuća iz Srbije otputovali su u Budimpeštu, kako bi sa tribina bodrili naše momke u borbi za treće mesto, verujući da im pobednički duh neće dopustiti da olako pređu preko poraza u polufinalu. Tu pretpostavku su nam, dva dana kasnije, u razgovoru za magazin “Hello!” potvrdili Sava Ranđelović i Nikola Jakšić, ali i napomenuli da su zadovoljni bronzanim odličjem. Priča o vaterpolu i njima dvojici u svetu sporta protekla je u veseloj atmosferi, uz mnogo šale i smeha, a njihovo drugarstvo na najbolji način oslikava pozitivan duh koji vlada u reprezentaciji, koji je, bez ikakve dileme, bitan faktor na putu do trona.

Da li ste prethodnih četrdeset osam časova, koliko je prošlo od povratka iz Budimpešte, iskoristili da se naspavate i odmorite ili je sve podređeno slavlju?

Sava: Po dolasku u Beograd imali smo tek toliko vremena da se istuširamo i presvučemo, a zatim smo u društvu porodice i prijatelja proslavili novi uspeh „Vaterpolo reprezentacije“. Još nismo stigli da se odmorimo i sumiramo utiske.

Nikola: Čestitke stižu sa svih strana, možda ne u tolikoj meri u kojoj bi stizale da smo osvojili zlatnu medalju. Iskreno, ostaje mali žal za prvim mestom, ali mislim da je velika stvar što smo se sa „Svetskog prvenstva“ vratili sa medaljom. Zasluženom, dodao bih.

U sportu često odlučuju finese, a vas je od odlaska u finale delio samo jedan gol u meču protiv Hrvatske.

Sava: Pretpostavljali smo da će ta utakmica biti teška, ali ne toliko. Prethodne tri smo dobili sa velikom gol-razlikom, a u polufinale smo ušli nešto blaže od protivnika. Mislim da su presudili njihova velika želja i borbenost.

Kako se nosite sa porazima? Ima li na turnirima vremena za razmišljanje „eh, da smo“ ili se odmah okrećete onom što vas očekuje?

Nikola: Moram da priznam da smo posle poraza od Hrvatske svi bili deprimirani. Lično, imao sam osećaj da nismo pokazali koliko smo zapravo jaki, da smo i drugačije mogli da završimo tu utakmicu. Pred susret sa Grčkom održali smo sastanak na kojem smo se dogovorili da prošlu utakmicu ostavimo po strani i da maksimalno skoncentrisano uđemo u bazen, jer nam je cilj da se kući vratimo sa medaljom.

Sportski novinari uz vaša imena obično dodaju „borbeni bekovi“. Jeste li podjednako borbeni i van bazena?

Sava: Kad zacrtam sebi neki cilj, idem do kraja. Nikada ne odustajem. To je nešto čemu me je sport naučio. Uvek sam znao čemu težim u vaterpolu: ulasku u reprezentaciju, nastupu na „Svetskom prvenstvu“, osvajanju olimpijskog zlata. Vredno sam radio, mnogo čega se odrekao, ali vredelo je.

Kad se osvrnete, mislite li da ste nešto propusitili?

Sava: Ni za čim ne žalim, ali činjenica je da nisam imao vremena za druženje koliko i moji vršnjaci. Osim toga, rano sam otišao od kuće, od sedamnaeste godine živim sam.

Nikola, koliko ste vi privatno borbeni i uporni?

Nikola: Slažem se sa Savom da vas sport nauči da gledate isključivo napred, ali i roditelji su me uvek podsticali da se borim za ono u šta verujem. Dobro, možda sam po prirodi malo i tvrdoglav.

Sećate li se kad ste bili najuporniji, dali sve od sebe da nešto postignete i niste uspeli?

Nikola: Silno sam želeo da odem na ekskurziju, ali mi trener nije dozvolio. Malo je reći da sam bio uporan, ali nije upalilo. Još to nisam zaboravio.

Sava: To je, inače, bilo baš davno kad si išao u školu.

Nikola: Prošle su tri godine. Tada nisam otišao u Budimpeštu, ali jesam ove godine i vratio sam se sa medaljom.

 

Nikola, da li to što ste najmlađi član reprezentacije starijim kolegama ostavlja malo mogućnosti da vas zadirkuju ili se prema vama ponašaju zaštitnički?

Nikola: Slobodno mogu da kažem da od prvog dana ostali reprezentativci prema meni imaju ravnopravan tretman. Šta god bih drugo rekao bila bi laž. Prezadovoljan sam njihovim odnosom prema meni.

 

Koliko se vas dvojica poznajete?

Sava: Mislim da smo se prvi put sreli na pripremama juniorske reprezentacije, 2012. godine. S obzirom na to da je Nikola mlađi od mene četiri godine, tada nismo previše komunicirali, ali kako je vreme prolazilo sve više smo se zbližavali.

Sećate li se prvog utiska koji ste imali jedan o drugom?

Nikola: Naravno, i ne bih ga javno iznosio.

Sava: Upravo sam to zaustio da kažem.

Da li ste nekad bili cimeri?

Nikola: Mogu li ja da kažem: “Ne, hvala bogu”?

Sava: Slobodno, slažem se u potpunosti. Nisi se još kvalifikovao da budeš moj cimer.

Nikola: Na „Olimpijskim igrama“ u Riju naše sobe su bile jedna pored druge. Bili smo, takoreći, prve komšije. Meni je, inače, Dušan Mandić sobni kolega još iz dana kada smo zajedno igrali u „Partizanu“.

Sava: Viktor Rašović i ja od malih nogu smo bili klupski cimeri, skoro deset godina. Često smo se pitali da li ćemo nekada, i kao reprezentativci, putovati zajedno na turnire. Kad, dođe i to vreme.

U Budimpešti ste bili nekoliko nedelja. Kako ste provodili slobodno vreme?

Nikola: Iskoristili smo priliku da bolje upoznamo grad u kojem ćemo živeti od septembra. Obojica se selimo u Budimpeštu, ali nećemo igrati za iste klubove.

Hoćete li napokon postati cimeri?

Sava i Nikola: Nećemoooo!

Sava: Šalu na stranu, posle dve godine boravka u Italiji, srećan sam što ću biti bliže kući. Osim toga, u Mađarskoj igraju brojni vaterpolisti iz Srbije i to nam svima mnogo znači. Mislim da ćemo se super družiti van bazena, a kad se sastanemo u bazenu, biće druga priča.

Po čemu pamtite život u Breši?

Sava: Po uživanju! Breša je divan grad, ušuškan između Verone i Milana. Idealan je za život, čak mi se čini da je u velikoj meri okrenut mladim ljudima. Nije urban kao Beograd, ali daleko od toga da mu nedostaju mesta za izlaske. Od Italijana, koji se savršeno oblače, usvojio sam najvažnija modna pravila, a mogu da se pohvalim i da sam odlično savladao recepte za paste i soseve. Dugo živim sam, prinuđen sam da se snalazim.

Koliko ste vi, Nikola, vešti u kuvanju? U Mađarskoj prvi put započinjete solo život.

Nikola: Mama i tata me polako uvode u tajne kuvanja i zasad mi dobro ide. Zanimljivo mi je, ali verujem da će me posle nekog vremena mrzeti da se time bavim. Srećom, Budimpešta ne oskudeva u restoranima.

Savo, dvadeset četvrti rođendan proslavili ste sa saigračima, 17. jula. Šta ste poželeli dok ste gasili svećice?

Sava: U tom trenutku jedina želja mi je bila da osvojimo „Svetsko prvenstvo“. Nije se ostvarila, nažalost. Ipak, moram da kažem da sam srećan zbog uspeha koji smo postigli.

Imate li neostvarenih želja?

Nikola: Trenutno ne mogu da se setim nijedne, ali će mi, verovatno kada se rastanemo, pasti na pamet bar deset stvari koje sam mogao da navedem.

Sava: Jedina, za sada, neostvarena želja mi je da zasnujem porodicu. Na sportskom planu ostvario sam sve snove, i više od toga. Verujem da i Nikola, u svoje ime, može to da kaže. Iza nas su četiri fantastične godine, ovekovečene sa deset medalja, devet zlatnih i jednom bronzanom. Radovali bismo se kada bismo mogli da ponovimo još jedan podjednako uspešan četvorogodišnji ciklus. Potom, možda još jedan.

Ministar sporta i omladine je, govoreći o vaterpolo reprezentativcima, istakao da ste „oličenje pobede, viteštva i nečega što bi trebalo da krasi i ostale sportiste“. Po čemu je ova, prilično mlada selekcija, tako posebna?

Sava: Lepo je čuti takve reči, a verujem da smo ponašanjem i zalaganjem na utakmicama zaslužili da budemo primer drugima. Ako govorimo o poslednje četiri godine, koliko sam ja u reprezentaciji, stalno je prisutan zdrav i kvalitatan kolektivni duh. Držimo se parole - svi za jednog, jedan za sve. Ne samo što smo dobri prijatelji već su mnogi saigrači međusobno kumovi.

Pred nama je više od mesec dana leta. Gde ćete na odmor?

Nikola: Mislim da tri slobodna dana, koliko nam je preostalo, ne ostavlja puno mogućnosti za odlazak na more.

Sava: Predstoji nam učešće na „Univerzijadi“, koja će se u drugoj polovini meseca održati na Tajvanu. Sa selektorom Savićem krećemo na put već 14. avgusta, a neposredno po povratku selimo se u Mađarsku i započinjemo sezonu u našim novim klubovima.

Stiče se utisak da ste puni elana i spremni za nove izazove iako se još niste oporavili od učešća na „Svetskom prvenstvu“.

Nikola: Potrudićemo se da se naspavamo u narednih nekoliko dana, a onda u nove pobede. Za vaterpolo živimo, naravno da nam ništa nije teško.