Mira Furlan: Čovek može da proba da radi najbolje što zna, za ishod nismo odgovorni

 

Angažmanom u drami “Kasandra”, Narodnog kazališta „Ivan Zajc”, Mira Furlan ponovo se vratila glumi na ovim prostorima, gde je ostavila neizbrisiv trag. Ovom predstavom, riječki teatar najavio je kako će slavna glumica naredne dve sezone učestvovati u još nekim projektima, dok je upravnik Oliver Frljić istakao kako činjenica da Mira Furlan radi u Rijeci za njega predstavlja neku vrstu pozorišnog praznika. Šta je njoj značio profesionalni povratak u pozorište na ovim prostorima, na kraju i igranje na maternjem jeziku, Mira je ekskluzivno govorila iz svog kalifornijskog doma, gde živi poslednje dve i po decenije.

- Bilo je dobro vratiti se na neki način svojoj mladosti, pozorištu, igranju na svom jeziku... Ali, sve je to prošlost. Sa riječkim “Hrvatskim narodnim kazalištem” imam dogovor o mogućim budućim projektima. Nemam takozvani stalni angažman u tom niti u bilo kom drugom pozorištu, niti u bilo kojoj drugoj instituciji. Sloboda, kao što znamo, nema cenu. Trudiću se da održim takvu poziciju, ona mi je vrlo važna.

Nedavno ste završili snimanje filma “Burning at Both Ends”.

- Priča je smeštena u Pariz u vreme nemačke okupacije 1943. Scenario me je potresao, jer govori o ljudskoj solidarnosti koja prevazilazi etničke i klasne granice, kao i o potrebi pobune protiv nepravde, makar cena te pobune bila i smrt. Naoko već davno i često ispričana priča. Ali, u ovo vreme, kad nepravda, glupost i nasilje stalno i uvek iznova pobeđuju, svaka takva priča i te kako je potrebna. Nažalost. Bizmark je o tome vrlo lepo rekao: “Od istorije učimo to da od nje ništa ne možemo da naučimo”.

Dolazite u Ameriku, s koferom uspomena i glumačkim statusom u tadašnjoj Jugoslaviji, kakav u gradu u kojem danas živite s porodicom, na primer, uživaju imena kao što su Meril Strip, Mišel Fajfer, Dajana Kiton... Međutim, na američkim kastinzima velika karijera koju ste ostvarili gotovo se ne računa. Šta je bio prelomni trenutak u vašoj američkoj karijeri?

- Sjedinjene Američke Države su, kao što znamo, vrlo zatvorena zemlja, koju ne zanima ništa osim nje same. Mislim da većina Amerikanaca ne zna gde je tačno bila zemlja zvana Jugoslavija. Kao što ne znaju ni gde su nove zemlje nastale na tom prostoru. Sve je to za većinu ovdašnjeg stanovništva nepoznanica. Ne znam statistiku, ali znam da ogroman broj Amerikanaca nema pasoš, jer im, naprosto, nikad nije palo na pamet da putuju izvan svoje ogromne zemlje, izvan svog velikog ostrva. Tako da je za njih priča o nekom, navodno, visokom statusu u nekoj opskurnoj zemlji za koju nisu čuli ni dok je postojala, a kamoli kad je prestala da postoji, jedna potpuno neuverljiva i mutna priča.

Da li je uvek samo gluma bila prostor u kojem ste se osećali srećno i ispunjeno, onako do kraja?

- Ne, apsolutno ne. Ima mnogo drugih prostora u kojima sam se povremeno osećala “srećno i ispunjeno”, kao što kažete. Gluma je bila prostor najvećeg ushićenja, ali i najvećeg nezadovoljstva i nesreće. To je, valjda, zato što sam u mladosti bila maksimalno “investirana” u tu profesiju. Što je i dobro i loše. U životu sam, ipak, nešto naučila, ili se bar nadam da jesam. Glavna lekcija za tip ljudi kao što sam ja je nauk o odmicanju od doživljaja. Odmak, rezerva, promatranje umesto učestvovanja. Teška, ali neophodna disciplina za život.

Napisali ste dramski tekst za predstavu “Dok nas smrt ne razdvoji”, koji govori o Zagrebu i sedamdesetim godinama prošlog veka, objavili ste knjigu eseja, kolumni, koje ste svojevremeno pisali za “Feral”, dugo ste posvećeni i pisanju autobiografije.

- Moja knjiga je, zapravo, napisana i sad je u fazi montaže i redukcije ogromne količine materijala. Napisala sam je na engleskom i pokušaću da je ovde objavim. U bivšoj domovini ima toliko otežavajućih okolnosti za mene, da mi je u ovom trenutku teško da mislim o izdavanju knjige na tom prostoru, upravo zato što me tamo svi znaju. Tokom nedavnih boravaka u Hrvatskoj shvatila sam da je čitav prostor toliko zagađen senzacionalizmom, vulgarnošću i primitivnim nacionalističkim diskursom koji se nije promenio od devedesetih kad sam otišla, da sam zaključila kako tu, zapravo, više nemam šta da tražim. To je tužna pomisao. Ali, nažalost, istinita. A istinu treba prihvatiti. Nemamo drugog izbora.

U kojoj fazi života ste se pomirili s prošlošću, oprostili joj i prihvatili sadašnjost sa svim što ona nosi?

- Pravo je pitanje jesam li se zaista pomirila s prošlošću, jesam li joj “oprostila” i jesam li uspela da prihvatim sadašnjost. Odgovor je da radim na tome.

U braku ste s rediteljem Goranom Gajićem, koji je u Sjedinjenim Državama izgradio zavidnu karijeru. Kako izgleda svakodnevica dvoje umetnika?

- Ovih dana bavimo se svojim vrtom. To ovog puta ne mislim metaforički, u smislu Volterovog saveta na kraju “Kandide” da čoveku ne preostaje drugo nego da se okrene obrađivanju svog vrta, da, drugim rečima, gleda svoja posla, nego konkretno: čupamo bršljan i borimo se protiv podivljalih bambusa. To je glavna akcija ovih dana.

Iskusili ste i evropsku i američku produkciju. Kakva je pozicija umetnika danas?

- U predlogu Trampovog budžeta ukidaju se sve subvencije za umetnike i umetnost. One su u Americi i pre Trampa bile gotovo nepostojeće. Izgleda da su umetnici potpuno nepotrebni u društvu u kojem živimo, tu ne mislim samo na Ameriku, i u vremenu u kojem živimo. Ne samo nepotrebni, nego i štetni i opasni. Oni bi stalno nešto propitivali, nešto prigovarali, nešto kritikovali. Kako nema drugog boga na Planeti osim novca, što je izbor Trampa kristalno jasno pokazao, umetnike možda treba proterati na neku drugu planetu, da ne smetaju. Možda na Mars?

Svaka osoba greške može da pravi u poslu, prijateljstvu... No, roditeljska uloga traži što manje grešaka. Kojom činjenicom se naročito ponosite kada je reč o odgajanju sina i odnosa koji ste izgradili?

- Zanimljiv stav. Ali neodrživ u stvarnom životu. Naravno da grešimo i da ćemo uvek grešiti. To nam je u prirodi. Krive procene, krive odluke, krivi smerovi. Roditeljstvo mi se ne čini kao izuzetak u tom smislu. Uostalom, nikad ne znaš da li je nešto što ti se čini da je bilo “pogrešno” zaista to i bilo. To će tek vreme pokazati. Drugim rečima, znaćeš onda kad već bude prekasno. Kako da išta znamo? Niko nas nikada nije učio kako biti roditelj. Niko nas nikada nije učio kako biti čovek, uostalom. Jedino što čovek može je da proba da radi najbolje što zna i može u datom trenutku. Za ishod stvari ionako nismo odgovorni. To je u domeni viših sila, koje ne možemo da kontrolišemo.

S decom se, uostalom, sve ionako menja. U trenutku kad pomisliš “Hvala Bogu, sad je dobro”, stvar se naglo promeni i tebi opet ništa nije jasno. Odgoj dece je dobra škola za koristan nauk o tome da stvari nisu pod našom kontrolom. Ako čak ni stvari nisu pod našom kontrolom, šta onda tek reći o deci, odnosno ljudima.

U čemu, izuzev posla, pronalazite naročito zadovoljstvo i sreću?

- Gnezdo kolibrija u vrtu u kojem su se pre neki dan izlegla tri minijaturna bića. Pogled na rascvetale makove. Ovde su zimus padale velike kiše pa je posle toga usledio “super bloom”, odnosno cveće je poludelo i taj “supercvat” u Kaliforniji bio je vidljiv i iz svemira. Joga. Šetnja po šumi. Šetnje uz more. Čitanje, čitanje, čitanje. Dobre i pametne knjige. Muzika, naravno. Muzika, muzika, muzika. Čaša dobrog crnog vina u predvečerje. Moji retki, ali zato još dragoceniji i još draži prijatelji. I na kraju: činjenica da još postojim i da mogu da mičem rukama i nogama. Tu činjenicu trebalo bi slaviti svakog dana. Barem sam to uspela da naučim.