Svetlana Ceca Bojković i sećanja: Moja i Mucijeva ljubav bila je jača od svih pravnih normi

Dama srpskog glumišta Svetlana Ceca Bojković jedno je od najcenjenijih imena domaćeg pozorišta, ali i kinematografije. Njen specifičan izraz, otmenost i veliki broj nagrada koje je dobila tokom uspešne višedecenijske karijere samo su produkt profesionalnog rada.

Svetlana Bojković rođena je 14. decembra 1947. godine u Beogradu i kako voli da kaže odrasla je na Vračaru u Njegoševoj ulici.

- Tu sam završila gimnaziju, kao i nižu muzičku školu. Posle mature preselili smo se u Balkansku ulicu. Potom sam upisala Akademiju, koja je tada bila u Knez Mihailovoj ulici. Kao student počela sam da glumim u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde sam ostala šesnaest godina i stasala kao glumica. Potom sam otišla u Narodno pozorište i tamo provela devet godina, a onda je usledio rad u Ateljeu 212, gde radim i danas - rekla je ranije za "Stil" Svetlana Bojković.

 

Ona se prisetila za "B92" lepih momenata koji je vezuju za detinjstvo.

- Duša ne stari. Mirisi, smeh….ima još toga što me, iznutra, vezuje za detinjstvo koje, spolja gledano, pamtim i kao strahovit pritisak obaveza i ozbiljnosti. U stvari ta tortura se više odnosi na školski uzrast. Roditelji su me, jednostavno, zatrpavali obavezama. Išla sam paralelno u redovnu i u muzičku školu. Svirala sam klavir. Vremena za druženje i momke nisam uopšte imala. A i da jesam, moji me nisu puštali da idem na žurke. Mladići mi nisu ni prilazili, valjda niko nije stigao da dođe do mene, uvek sam bila u nekom trku od muzičke škole do kuće, od kuće do gimnazije. Pa ja sam tek posle trideset godina čula komentare kako sam bila lepa i slatka devojka. Glumu sam zavolela još u osnovnoj školi, u dramskim sekcijama. Imala sam neku potrebu... ma, prosto me je vuklo. Danas kad o tome razmislim, možda i zato što sam imala osećaj da se nikada nisam dovoljno naigrala, bila sam željna igranja a gluma je upravo to nudila. Naravno, kasnije sam se srela sa svom odgovornošću i ozbiljnošću te igre, ali iz one perspektive sam to videla kao mogućnost da igru ponesem sa sobom kroz život.

A post shared by @foto.nostalgija on Feb 19, 2017 at 1:30pm PST

Njen prvi suprug Miloš Žutić spremao ju je za Akademiju, a kako su mnogi pričali zano je da joj se udvara na sasvim nesvakidašnji način.

- Bila sam gimnazijalka kad su nam se ukrstili putevi. On je za mene označavao jedan nov put, ali put koji sam želela. Znači i put u glumu. Već na drugoj godini počela sam da igram, i mnogo sam igrala. Nakon završene Akademije kaže mi Bojan Stupica: „Slušaj ti mala, čujem da te zove Mira Trailović, koliko ti daje platu?“ Ja u čudu, jeste da me Mira zvala, ali o kakvoj plati uopšte da razmišljam? No, ja rekoh koliko. A on kaže: „Mogu da ti dam samo pet hiljada više.“ Idi, čoveče, mislila sam u sebi, ko još misli o parama, pa meni je samo važno da igram… Posle kad razmislim, dobro je što sam otišla u JDP, jer sam tamo prošla repertoar koji nikad ne bih prošla u Ateljeu, a koji je vrlo važan za formiranje glumca. Tamo sam igrala klasiku, stihove. A što se Miše i udvaranja tiče, bilo je toga dosta…(smeh) To su već antologijske anegdote - prisetila se za "B92" Svetlana Bojković.

A post shared by @foto.nostalgija on May 10, 2017 at 7:07am PDT

Igrala je po scenariju samo u pozorištu i na TV-u. Život nije osmišljavala, puštala je da sve ide svojim tokom.

- Pri kretanju u tom smeru sve mi se događalo brže nego što je to uobičajeno. Dve godine posle upisa na Akademiju bila sam, još kao student, po odluci Bojana Stupice, primljena za stalnog člana ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta! I te 1968. godine igrala sam u sedam premijera(!), a imala sam i osmu, ličnu: udala sam se za glumca Miloša Žutića. Potom sam, 1970, diplomirala, a vrlo brzo, krajem 1972, donela sam na svet Katarinu, moju Kaju - rekla je ranije za "Politiku" Svetlana i dodala:

A post shared by MPUS Beograd (@mpus_beograd) on Dec 14, 2016 at 12:41am PST

- Jako sam želela da rodim, a imala sam, pre toga, probleme sa trudnoćama. Zato sam ovu trudnoću prihvatila kao dar od Boga. Bila sam vrlo srećna. Tokom ove trudnoće imala sam samo pozitivne misli. A porođaj sam doživela kao kosmički doživljaj. Jer, ne postoji ništa na ovom svetu što može da se poredi sa trenom kad sam čula prvi plač moje Kaje...

Međutim, posle nekoliko godina zajedničkog života sa Milošem Žutićem, Svetlana je odlučila da stavi tačku.

- Udala sam se kad sam imala dvadeset jednu godinu, a Miloš osam više. Bili smo nedozreli za brak. I došlo je do erozije naše zajednice, ali ne i našeg ljudskog odnosa. Taj naš ljudski odnos nije izostao do kraja njegovog života, do 1993, do njegove pedeset četvrte godine, uprkos činjenici da smo oboje bili u novim brakovima. Ja sa rediteljem Ljubomirom Mucijem Draškićem, a on sa glumicom Ognjankom Ognjanović sa kojom je dobio sina Đorđa... A i nas dve smo bile i ostale jako bliske. Miloša je savladala najteža bolest - rekla je ona.

Da ljubav ne zna za granice, potrvridla je i sama Bojkovićeva.

- Moji brakovi su se preklopili 1983. godine. U zajednicu sa Mucijem ušla sam pre razvoda od Miloša. Moja i Mucijeva ljubav bila je jača od svih pravnih normi, a zvanično smo se venčali tek 1990. godine. Jer, i on je, iz svog prvog braka, izašao na isti način kao ja iz svog - rekla je ranije za "Politku" ona i dodala:

- On je krajem devedesetih počeo da tone u neku vrstu depresije, a pravi izraz je odustajanje od života. Nikad pre toga nije hteo da se "čekira" kod lekara. Posle bombardovanja drugari su ga odveli u bolnicu "Sveti Sava" i tada mu je konstatovan problem sa krvnim sudovima. Umro je 2004. od srčanog udara u šezdeset sedmoj godini.

I baš kada je pomislila da će staviti tačku na brak kao instituciju, desilo joj se neočekivana ljubav koja traje godinama unazad. Sreću je pronašla kraj Slavka Kruljevića, diplomate zaposlenim u Ministarstvu inostranih poslova.

- Prosto mi je mnogo lepše da živim ovako nego da živim sama. Zadovoljna sam što sam to uradila. Suprug me je osvojio svojim ljudskim kvalitetima i time što imamo sličan pogled na život i što se slažemo u estetskom smislu - rekla je ranije za "Blic puls" Bojkovićeva.

U životu je koračala uvek uzdignute glave, pa čak i kada joj je bilo najteže. Nikada nije posustajala.

- Što sam starija više ništa ne može toliko da utiče na mene da izgubim prisebnost, ili da me u nekoj velikoj meri povredi, ali postoji jedna druga stvar, a to je depresivnost, protiv koje čovek mora i treba da se bori. Neke stvari i dalje mogu da me povuku u depresiju i tu onda opet moram da iznalazim svoje mehanizme kako bi se odbranila i spasila. I uspevam, pre svega zato jer sam svesna kada se desi takva situacija - rekla je za "Hello" Svetlana Bojković.

Svetlana Bojković: Nedostajao mi je puls Beograda, pa neka je i prljav, ali to je živ grad

- Moj sadašnji suprug jako dobro oseća umetnost i veliki je esteta. Mi ne bismo mogli da budemo zajedno da on nema tu tananasot koju nosi, taj senzibilitet i estetiku koja se jako podudara sa mojom. Kada nešto zajedno gledamo, ili čitamo iste knjige kroz razgovor i reakcije vidimo koliko smo slični, koliko je moj način doživljavanja mnogih stvari blizak njemu i koliko je meni, s druge strane, blisko njegovo poimanje, i osećanje života, sveta, ljubavi, umetnosti i pripadnosti. Jako verujem u njegov ukus i sigurna sam da se naša ljubav ne bi ni ostvarila da on nije čovek koji duboko veruje u umetnost - kaže Svetlana.

 

Bojković se nedavno vratila iz Finske gde je provela četiri godine sa suprugom Slavkom Kruljevićem, ambasadorom Srbije u Helsinkiju, i kaže da nije ni pokušavala da poredi tu zemlju, gde je sve sređeno i uređeno, sa Srbijom.

- Ja volim svoj Beograd, pa kakav god da je. Volim svoju zemlju, tu toplinu i humor koji imamo. Mislim da nas to i vadi u našem opstajanju. Taj humor je jedinstven, retko ko to ima, severnjaci nemaju, tamo nema viceva. Helsinki je prelep, uredan, čist, ali u devet sati uveče nema ljudi. Meni je nedostajao puls Beograda, pa neka je i prljav, ali to je živ grad - istakla je ona.