Nataša Vukoje: Sada sam senjora De Mendes

Ljubavna priča Nataše Vukoje, praktičara Rekonekcije i učitelja Kundalini joge, i njenog supruga, Španca Horhea Mendesa, sportskog agenta, koja je ovih dana krunisana brakom, najbolji je dokaz da ljubav zna da pokuca na vrata kad joj se najmanje nadamo, ali i da nas srodna duša uvek negde čeka, makar to bilo “iza sedam mora i sedam gora”.

- Moja sestra bliznakinja Jovana, koja igra košarku, i ja prošlog leta smo bile u Beču, u poseti našem bratu. Tom prilikom dogovorila je sastanak sa svojim agentom Horheom, na koji je povela i mene. Tako je sve počelo - priseća se Nataša prvog susreta sa čovekom koji će joj godinu dana kasnije postati muž i priznaje da je već posle dve rečenice znala da je pred njom muškarac sa kojim želi da provede život.

- Slobodno mogu da kažem da je to bilo prepoznavanje na nivou duše; kad instinktivno znate da pripadate nekome i da taj neko pripada vama. Svako naredno viđanje bila je nova potvrda tog osećaja.

Veze na daljinu uvek su dinamične, neizvesne i često osuđene na brz kraj. Za Natašu i Horhea kilometri koji dele Srbiju i Španiju nisu predstavljali problem.

- Oboje smo dosta putovali zbog posla, a u skladu s tim planirali i viđanja. Imali smo samo jedno pravilo: čim se nađemo, kupujemo karte za grad u kojem ćemo se sledeći put sresti. Obostrana želja da veza uspe i trud da sačuvamo skladan odnos doveli su nas do ovoga gde smo sada.

Romansa koja je započela kao scena iz romantičnih filmova uoči veridbe neočekivano je dobila trilerski zaplet.

- Na Majorku sam doputovala iz Austrije i umorna od puta i treninga joge, koje sam prethodnog dana imala, momentalno sam zaspala. U tri sata posle ponoći Horhe je počeo da me budi: “Požuri, pakuj se, putujemo na tri dana.” Tek kad sam ušla u avion, saznala sam da idemo u Maroko, što mi je bila životna želja. Međutim, na aerodromu nas je čekala prava drama. Agencija koja je pravila aranžman mislila je da nama sa srpskim pasošem nije potrebna viza za Maroko. Pogledali su u moj pasoš i već narednog trenutka su nas fizički razdvojili, zabranili nam komunikaciju, a mene odlučili da po kratkom postupku deportuju u Madrid. Dok su me tri policajca sprovodila na drugi izlaz Horhe je mogao samo bespomoćno da gleda, nisu mu dozvolili ni da kupi kartu za moj let. Ponovo smo bili zajedno posle sedam sati. To je bio najemotivniji trenutak u mom životu. Veridba je bila planirana u Maroku, ali se desila u Madridu.

Venčanje su organizovali u Soleru, na Majorki, gde žive.

- Najvažnije nam je bilo da taj dan budemo sa našom decom, Horheova dva sina i mojom ćerkom Đurđom. U romantičnom restoranu na plaži, o kakvom sam oduvek sanjala kao o idealnom mestu za venčanje, pridružili su nam se moj brat i Horheov najbolji prijatelj. U novembru sledi proslava sa porodicama - kaže Nataša koja je sama osmislila kako će izgledati.

- Čim sam videla pink suknju u jednom izlogu u Madridu, znala sam da je moram imati, iako nisam imala ideju kad ću je obući. U startu sam imala pola venčanice, a gornji deo sam lako izabrala. Sama sam napravila bidermajer, sama se našminkala... I bila sam najsrećnija mlada na svetu.

Sedmogodišnja Đurđa, koja će u školu krenuti u Španiji, za svaki slučaj pitala je mamu da li je sigurna da mlade mogu da nose pink suknju.

- Rekla sam joj da mlada može da nosi šta god poželi, najvažnije je da bude srećna. Insistirala je da ona bude u belom. Dok nam je ponosno donosila prstenje izgledala je kao mala princeza - priča nam Nataša i za kraj pojašnjava da se u Španiji ne uzima suprugovo prezime, već svako nosi prezime oca i majke.

- Znači, ostajem Vukoje, ali kaže se senjora De Mendes.