Ivica Iliev: Nije se desilo da me deca pozovu da se igramo, a da se ja ne odazovem

 

 

Iako je nastupao za brojne internacionalne klubove, u Italiji, Grčkoj, Nemačkoj, Izraelu i Poljskoj, nekadašnji fudbaler Ivica Iliev bio je i ostao dete “crno-belih”. Prvi profesionalni ugovor potpisao je sa nepunih osamnaest godina sa Fudbalskim klubom “Partizan”, a u matični klub vratio se i po završetku igračke karijere, ovaj put kao sportski direktor. Navikao da u crno-belom dresu niže uspehe, podrazumevalo se da će velike ambicije imati i kao sportski funkcioner, pa se uspeh u vidu duple krune, iza koje stoji timski rad igrača i rukovodstva, skoro podrazumevao.

Iako mu poslovne obaveze oduzimaju dobar deo dana, Ivica Iliev je pre svega porodični čovek, kome su na prvom mestu supruga Ivana i njihovo troje dece Leon, Lara i Luka. Mada su ga mnogi ubeđivali da to ne čini, na vrhuncu igračke karijere, sa samo trideset četiri godine, stavio je tačku na taj segment života, ne želeći da propusti nijedan važan trenutak u odrastanju svoje dece. Nikada se nije pokajao zbog te odluke.

Da li u “Partizanu” još traje euforija zbog osvajanja “duple krune” ili ste se okrenuli planovima za budućnost?

- Još primamo čestitke, naravno. Ponosni smo na rezultate koje smo ostvarili. S druge strane, veličina kluba kao što je Fudbalski klub “Partizan” ogleda se i u tome što se uspeh slavi nekoliko dana, nema vremena za duže opuštanje. Okrećemo se novim obavezama, planovima, željama. Ambicije su ogromne, najveće moguće. Uspeh se podrazumeva, s tim što se lestvica podiže svake godine. Uvek može bolje.

Kako ste se u životu nosili sa uspesima, a kako sa porazima? Bilo je i uspona i padova, zar ne?

- Bilo je teških momenata i dok sam igrao, ali i od kada sam na poziciji sportskog direktora. Nikada u životu nisam odustao pred preprekom, takav mi je karakter. Već dvadeset dve godine sam deo Fudbalskog kluba “Partizan” koji mi je doneo mnogo radosti, naučio me da uživam u pobedama i da dostojanstveno podnesem poraz. Sport vas priprema za život tako što vas stalno podseća da sve što je lepo kratko traje i da se ne bi trebalo uljuljkivati na lovorikama, ali i da je sutra novi dan i prilika da se ispravi greška.

Koje obaveze ste ostavili postrani da bismo uradili ovaj intervju?

- Funkcija sportskog direktora zahteva kontinuirani rad trista šezdeset pet dana u godini, s tim što su letnji meseci izuzetno turbulentni jer su rezervisani za pregovore vezane za eventualna pojačanja. Na meni je velika odgovornost, pa i pritisak, ali slobodno mogu da kažem da više uživam sada nego kada sam bio igrač. Telefon ne isključujem čak ni kada odem na godišnji odmor, a ovog leta mislim da ću u Grčkoj, gde uskoro putujem sa porodicom, ostati nepunih deset dana.

Izgleda da ste kao profesionalni fudbaler imali više vremena za privatni život nego sada kada ste u upravi.

- Život fudbalera podrazumeva određenu rutinu; posle treninga ide se kući na ručak, a zna se da karantin traje dve nedelje. Ritam se lako uhvati. Po završetku igračke karijere imao sam dve godine lufta, tokom kojih smo moja porodica i ja živeli relativno opušteno, mogli smo da idemo na odmor kad hoćemo, da ostajemo na moru koliko želimo... Na ovu treću fazu navikli smo se malo teže, ali čini mi se da stvari dolaze na svoje mesto. Činjenica je da oskudevamo u vremenu, ali kad smo zajedno, usmereni smo jedni na druge i vreme nam je ispunjeno samo smehom.

Tokom dvadeset godina zajedničkog života koliko puta ste pomislili da ste pravi srećnik što kraj sebe imate ženu kao što je Ivana?

- Svestan sam da bez njene ljubavi i podrške ne bih uspeo. Znajući svoj karakter, temperament, nekad i ludu glavu pitanje je gde bih i kako završio da nisam imao bazu. Moji roditelji, koji su i danas kao jedno, dali su bratu i meni prave smernice za život. I Iva potiče iz porodice u kojoj su se negovale slične vrednosti. Sve čemu su nas naučili roditelji utkali smo u naš dom.

Često ste bili odsutni, na udaru javnosti, izloženi raznim “iskušenjima”. Opstali ste uprkos svemu.

- Sve je do karaktera, a kažu da je u današnje vreme karakter luksuz. Ja sam dete velikog grada, sve sam video i prošao na vreme i ničega nisam ostao željan. Ponosan sam što sam bio i ostao svoj, sa obe noge na zemlji.

Ostavljate utisak čoveka koji živi kao sav normalan svet.

- Hvala na tim rečima. Bez lažne skromnosti, niste prvi od kojih sam ih čuo. Nažalost, došlo je vreme kada “biti normalan” ima posebnu težinu i značaj. Iva i ja smo iz Beograda, ovde smo se školovali i odrastali, moje najuže okruženje čine ljudi iz ulice u kojoj sam proveo detinjstvo. Supruga i ja zajedno idemo u kupovinu, sa decom se opušteno šetamo gradom. Ni u zenitu karijere, a ni danas, nisam želeo da se medijski eksponiram. Lako je poleteti, umisliti da ste se uzdigli iznad drugih, ali pad je neminovan i nimalo prijatan.

Vaša deca pohađaju državnu školu.

- Naravno. I ja sam završio državnu školu i ništa mi ne fali. Ne bih nikog da uvredim, svako ima pravo na svoje mišljenje, a naš izbor je da nam deca žive u realnom okruženju.

To, verovatno, podrazumeva da im ne ispunjavate sve želje.

- Taman posla. Moraju da znaju šta je skromnost, da budu svesni kako živi većina ljudi i da se ništa ne podrazumeva već mora da se zasluži.

Koje su glavne stavke u vaspitavanju Leona, Lare i Luke na kojima supruga i vi insistirate?

- Ljubav i poštovanje. Ako ličnim primerom ne pokažete ono o čemu im govorite, sve se svodi na praznu priču. Ne znam da li ćete mi poverovati na reč, ali nije se desilo da me deca pozovu da se igramo a da se ja ne odazovem. Upravo su deca bila glavni razlog što sam se u trideset četvrtoj oprostio od aktivne sportske karijere. Svi su se čudili zašto tako rano prestajem da igram, govorili su mi da sačekam još tri-četiri godine pre nego što se “penzionišem”, ali ja sam želeo da budem uz Leona kad krene u prvi razred.

Ne krijete da ste zbog profesionalnih obaveza mnogo toga propustili u prvim godinama života vaše starije dece, Leona i Lare. No, sve ste nadoknadili kada se rodio Luka.

- U periodu kada su Leon i Lara došli na svet zaista sam bio prilično zauzet. Istini za volju, bio sam pošteđen svih obaveza oko kuće i dece. Članovi najuže familije trudili su se da mi obezbede mir kako bih mogao da se posvetim karijeri. Luka je, na moju sreću, stigao kada sam završio s profesionalnim igranjem. Bio sam uz njega i kad je izgovorio prvu reč, i kada je napravio prvi korak, i kada je skinuo pelene... Tek zahvaljujući trećem detetu, koje sam dobio u zrelim godinama, osetio sam šta znači biti roditelj dvadeset četiri časa dnevno, ali i šta bih nepovratno propustio.

Da li je danas teško “stvoriti” dobro i lepo vaspitano dete?

- Nije jednostavno, ali nije ni neizvodljivo, pod uslovom da pratite potrebe svog deteta. Postali smo sebični kao ljudi. Važno nam je da ispunimo neka lična zadovoljstva, i po cenu da deca ispaštaju.

Nema tog deteta koje se, kad oseti potrebu da se igra ili razgovara, neće prvo obratiti mami ili tati.

- Ivana i ja zavetovali smo se da ćemo u tom smislu uvek biti uz njih. Sve kreće iz kuće. To je velika istina.

Bili ste u porođajnoj sali kada su se rađala vaša deca.

- Jesam, sva tri puta. Čuo sam različita mišljenja o tome da li suprug treba da prisustvuje porođaju, mahom negativna. Na osnovu ličnog iskustva mogu da kažem da je to nešto najlepše što muškarac može da doživi. Posle svakog porođaja Ivanin i moj odnos bio je dublji, kvalitetniji i lepši.

Da li ste danas više angažovani u kućnim poslovima?

- Umem da pomognem, ali to su sitnice. Pošteđen sam kućnih obaveza, priznajem. Moja razmaženost u tom pogledu datira još iz vremena kada sam bio “mamin sin”. Iako su mama i tata razmazili i mog brata, moram da primetim da je u tom smislu ipak malo vredniji od mene.

Jeste li insistirali na tome da se vaša deca bave sportom?

- Nisam uslovljavao čime će se baviti, ali sam insistirao da krenu na sport. Uostalom, mislim da bi bilo licemerno od mene, kao sportskog radnika, da ih ne usmerim na taj put. Na kraju krajeva, druga su vremena. U vreme mog odrastanja podrazumevalo se da se deca igraju ispred zgrade, a mame ih nadgledaju sa terase. Danas toga nema. Sve se ubrzalo i mališane, prosto, moramo da usmeriti na neku konkretnu aktivnost. Kada je reč o našoj deci, supruga i ja nismo forsirali nijednu opciju, pustili smo ih da se pronađu. Leon se opredelio za fudbal, Lara se bavi džez baletom. Trogodišnji Luka je još mali da bi nešto trenirao, ali kad dođe vreme, i on će krenuti na neki sport.

 

Pored troje dece i brojnih obaveza, koliko supruga i vi možete da odvojite vremena koje ćete posvetiti jedno drugom?

- Nastojimo da, kad god nam se ukaže prilika, imamo naših “pet minuta”. Obožavamo da, kada ih uveče smestimo u krevet, na terasi provedemo sat-dva uz čašu vina. Nije često, ali prija. Volimo da putujemo, a pošto se Ivana plaši leta avionom dosta vremena provodimo u automobilu. Sati vožnje prolete nam začas je uvek imamo teme za razgovor.

Imajući u vidu da ste zajedno dvadeset godina, od čega ste dvanaest u braku, kao i da ste mladi ljudi, verovatno ćete dočekati i dijamantsku svadbu.

- Ne volim da planiram na duže staze, ali nesporna je naša želja da ljubav i zajedništvo potraju zauvek. Dijamantska svadba zvuči daleko, ali, opet, kad razmislim, dvadeset godina je već iza nas. Inače, kod nas se svake godine proslavlja nekai jubilej; jedne godine smo se venčali u Rimu, sledeće smo imali crkveno venčanje, krajem 2017. biće tačno dve decenije od kada smo zajedno.

Da li ste nekada raskidali dok ste bili momak i devojka?

- Nikad. Uvek smo imali stabilnu vezu, baziranu na velikoj ljubavi, razumevanju i poštovanju.

Za kraj, otkrijte nam kako ste se upoznali.

- Ivanin najbolji drug bio mi je saigrač u juniorskim danima. Iako je te večeri imala neke druge planove, pristala je da sa njim prvo svrati na žurku, na kojoj sam bio i ja. Tada smo se upoznali, malo smo porazgovarali, ali ništa se nije desilo. Sreli smo se ponovo posle nekoliko meseci, i opet nije bilo ništa, možda i zbog toga što joj se to veče udvarao još jedan dečko. Treći put smo se našli na proslavi mog osamnaestog rođendna. Tražio sam broj telefona od zajedničkog druga, pozvao je i - ostalo je istorija.