Dragana del Monako: Zgrozim se kad vidim koliko ima interesa u većini odnosa, a ne iskrenog uvažavanja ličnosti || Hello Magazin!

Draganu del Monako, mecosopran svetskog renomea, neko vreme nismo bili u prilici da vidimo na sceni nacionalnog teatra, da bi u roku od dva meseca zablistala u dve premijere, operama Don “Karlos“ i “Norma“. Naša najpoznatija Karmen u protekloj godini balansirala je između Amerike i Beča i s nestrpljenjem čekala dolazak u Beograd jer se uželela ovdašnje publike i kolega. Priprema dve velike uloge, što je samo po sebi ogroman mentalni napor, poklopila se sa završetkom rekonstrukcije stare zgrade u kojoj se nalazi novi dom naše operske dive, pa je usred proba morala da organizuje i selidbu. Stresni period prebrodila je uz pomoć prijatelja, a podstrek da iznova pokaže svoj raskošni talenat pružila joj je porodica, pre svih sin Mario Pavle, koji je uoči premijere “Norme“ doputovao iz Beča. Dan posle izvođenja predstave koju je publika nagradila ovacijama, sa Draganom del Monako sumirali smo utiske, pričali o njenom životu i karijeri koja traje bezmalo trideset godina, budući da je debitovala 1988. kao Rozina u “Seviljskom berberinu“.

S kakvim osećajem ste se jutros probudili?

- Probudio me je miris silnog cveća svuda oko mene i jedna fraza iz dueta “O rimembranza”, muzika uz koju sam sinoć, kao i mnogih prethodnih večeri, zaspala. Utisci su divni, posle više decenija sa beogradske operske scene ponovo se začula “Casta diva”. Ugostili smo jedno veliko opersko ime, režisera Đankarla del Monaka. Podela solista bila je izvrsna, a trud celog ansambla fantastičan i inspirativan. Možda jedino nisam bila sigurna kako će naša, tradicionalna publika primiti minimalističku režijsku postavku, ali su aplauzi i ovacije sve rekli.

Imaju li ovacije publike moć da izbrišu umor posle nedelja napornog rada?

- Umor je još prisutan, a aplauz svakako prija. Publika je naše ogledalo. S posebnim zadovoljstvom, dirnuta, primala sam čestitke od operskih zvezda starije generacije. Iskreno, ne pamtim da je Beograd imao premijeru poput ove.

Predstavu je režirao Đankarlo del Monako, umetnik svetskog glasa, ali i vaš bivši dever. Kako biste opisali vašu saradnju?

- Pevala sam puno produkcija u njegovoj režiji: od Bona i Palerma, do Seula i Madrida. Veoma ga cenim jer sam sa njim savladala mnoge operske uloge. Dosta je zaslužan za moje scensko oslobađanje. I lik Karmen, sa kojim me mnogi poistovećuju, prvo sam spremala sa njim. Naučio me je da na sceni budem ona, ne da je glumim. Nemam nikakve povlastice u radu, štaviše mislim da u svakoj njegovoj režiji moram da budem bolja od sebe same. Privatno, ostali smo u bliskim, ljudskim odnosima kada sam se davne 1996. razvela od njegovog brata. Često kaže da me doživljava kao sestru, a odnedavno je u Pavlu, mom sinu, dobio i kolegu, operskog režisera.

Vaš sin likom podseća na Italijana, odlično govori italijanski, engleski i srpski, a izabrao je da studira u Beču. Kosmopolitski duh mu očito ne manjka.

- Perfektno govori i nemački jezik, na kom je studirao i u aprilu diplomirao opersku režiju na prestižnom bečkom državnom “Univerzitetu za muziku i primenjenu umetnost“. Rođen je u Rimu, ali je ovde odrastao. Krstili smo ga u “Sabornoj crkvi“, gde sam se 1992. venčala sa njegovim ocem Klaudijem, pošto je prethodno pristupio pravoslavlju. S poštovanjem gledam na taj čin. Nažalost, različito vaspitanje i navike su nas udaljile, jedino nas je opera vezivala.

Vaše venčanje pratio je ogroman publicitet.

- To je bilo grozno vreme, period naše opšte omraženosti i sankcija, a ja sam nenadano dobila ogroman publicitet koji mi nije prijao i na koji nisam bila spremna. Zbog mog privatnog čina mediji su me prozvali nacionalnom heroinom, što me je zbunjivalo. Iskakalo je iz mog koncepta romantičnog venčanja u “Sabornoj crkvi“, o čemu sam sanjarila kao devojčica.

Pavle vam danas pruža podršku ne samo kao sin već i kao kolega.

- Mi odavno vodimo značajne i zrele profesionalne razgovore. Bila sam zadivljena njegovom diplomskom predstavom “Vertera“. Toliko zrelosti, mašte, emocija... Moje bečke drugarice su na premijeru došle sređene, a izašle razmazane šminke i očiju punih suza. Uspeo je da dođe iz Beča na dva dana i svedoči jednom lepom trenutku za Srbiju. Gledao je majku i strica zajedno na sceni više puta, ali nikad u Beogradu. Na premijeri su bile moja majka i sestra, porodica za koju sam jako vezana.

- Rasla sam bez oca kojeg ni ne pamtim, imala sam pet meseci kad je nastradao. Njegovo odsustvo uvek me je pratilo kroz život. Iskreno, ne znam da li sam to i danas prebolela. Sećam se da sam kao dete molila boga da ga vidim samo na tren, da čujem kakav mu je glas, pa da onda uzme od mene bilo šta. Imala sam samo njegove bele mornarske cipele od uniforme, koje je baba doživotno čuvala u ormanu. Mama je imala presudnu ulogu u mom i sestrinom životu, njoj pripada najviše zasluga za to što smo uspele u životu.

Nisam bila sigurna da će me primiti na pevanje, pa sam prvo upisala žurnalistiku. Neko vreme pohađala sam oba fakulteta, ali nije išlo. Već sa osamnaest godina počela sam da zarađujem za život. Kao jedan od najboljih studenata Fakulteta muzičkih umetnosti dobila sam stipendiju italijanske vlade i otišla na milanski konzervatorijum “Đuzepe Verdi“. Živela sam skromno u zgradi sa “damama sumnjivog morala”, noću se triput zaključavala i često se tresla od straha zbog njihovih pripitih “gostiju”. Ujutru bih neispavana trčala na predavanja, a uveče satima stajala ispred “Skale“ ne bih li došla do neke studentske karte za operu. Bilo je zaista teških dana, ali kad pogledam iza sebe, mogu da kažem samo jedno - vredelo je.

Vaš sin Pavle se posle premijere vratio u Beč, vi ste ostali u Beogradu. Da li ste navikli na česte rastanke ili vam i dalje teško padaju, čak i kad znate da neće dugo trajati?

- Teško je to pitanje. Nije lako poslati u inostranstvo jedino dete, tada je imao devetnaest godina. Ipak, znala sam da moram tako, zbog njega. Prvih nekoliko meseci skoro da nisam ulazila u njegovu sobu. Mislim da je njemu bilo još teže. Kada je došao na prve novogodišnje ferije, samo na nekoliko dana, odugovlačio je s povratkom. Stalno je pronalazio razloge da još malo ostane. Jednom prilikom, tokom te prve godine, zvao je Miloša Šobajića da hitno dođe po njega i vrati ga u Beograd. I danas, kad vidim sa prozora minibus kako ga odvozi, kao da ide na kraj sveta. Rano sam naučila kako da stegnem srce, ali to stalno moram da vežbam iznova.

- Ljubav je najdivnija i suštinska životna potreba. Međutim, ljudi svašta ljubavlju nazivaju, pogotovo danas. Zgrozim se kad vidim koliko ima interesa u većini odnosa, a manjka iskrenog uvažavanja ličnosti. Sada, u nekom zrelom dobu, mislim, nažalost, da ljubav nije dovoljna. Ipak, prestanak neke veze ne mora neminovno da znači da je bila pogrešna. Svaka osoba u našem životu je učitelj, a neki odnosi nas vode i do suočavanja sa sobom, što je potrebno i korisno. Zato ne osećam nikakvu gorčinu i nemam ružnu reč ni prema kome iz moje prošlosti. Kad vas neko gađa blatom, njegova ruka ostane uprljana. Govoreći o drugome, najviše kažemo o sebi. Nekada je čin ljubavi otići u pravom času.

U čemu je tajna vaše neprolazne lepote? Trend estetske hirurgije vas očigledno nikada nije zanimao.

- Živim zdravo; spavam osam sati, rano ležem i rano ustajem, stalno sam u pokretu, retko jedem meso. Koristim kvalitetne kreme. Ne vežbam, mada se stalno spremam. Ne verujem da ću se ikada podvrgnuti estetskim zahvatima. Trudim se da stalno učim, širim svoja znanja i senzacije, a tu silikoni ne pomažu. Ne težim da budem savršena, ako i primetim neke promene koje nose moje godine, to je više usput. Ja sam žena velike energije, od ujutru do uveče nešto radim: relaksira me da brinem o kući, uživam u čitanju, kad imam slobodan vikend, obilazim manastire... Kafanu i glasnu muziku ne volim, a u restoran ponekad odem na ručak.

Godine ne krijete.

- U oktobru punim pedeset četiri godine. Ne krijem godine. U stvari, ništa ne krijem, samo ne želim da bez povoda budem pod okom javnosti. Nemam potrebu da objašnjavam svoje postupke, još manje da pričam o tome da li volim firmiranu garderobu, gde izlazim, s kim letujem... Život mi je ispunjen predivnim stvarima, u njemu nema mesta za bilo šta površno i lažno. Jako sam ljubomorna na svoje vreme, ono mi je najskuplje i ne trošim ga olako. Neki put prosto sedim, ćutim i mislim. Inače su mi naporni ljudi koji mnogo govore.

Stižete da se bavite i humanitarnim radom.

- Kao dete htela sam da budem lekar, da lečim babu i dedu koji su bili stalno bolesni. Potrebu da pomažem danas nadomešćujem kroz humanitarne aktivnosti kad god sam u prilici.

Gde je trenutno vaša “adresa”?

- Prodala sam stan u Zemunu i kupila jednu ruinu koju već drugu godinu restauriram, pedalj po pedalj. Volim dom, verovatno zbog čestih putovanja. U Beogradu živim na najdivnijem mestu; jutarnju kafu pijem gledajući na Savu dok mi ptice dolaze na prozor.

Kako izgleda život jedne primadone kada nije na sceni?

- Nisam loša ni kao domaćica. Kad sam u Beču, kuvam dva puta dnevno, to me opušta. Pre neku godinu jedna vaša koleginica intervju sa mnom naslovila je “Karmen je kućni tip”. Prolazila sam kroz različita životna iskustva, puno putovala, volela, upoznavala razne zanimljive ljude, zemlje, familije. Proživela sam mnoge lepe, ali i dramatične trenutke. Godinama pišem dnevnik, mnogi mi sugerišu da sve to pretočim u knjigu. Čini mi se da je život kratak da uradim sve što želim i saznam sve što me zanima. Živim po svojoj meri i prema vlastitim principima. Cena je ponekad visoka, a rezultat je mir u duši koji mi, kažu, piše na licu.