Milan Biševac: Za mene je život jedna žena, moja Ljiljana || Hello Magazin!

U stilu holivudskih zvezda, iz apartmana u Drvengradu na Mokroj gori, u kojem je nedavno boravila Monika Beluči, crvenim tepihom posutim laticama božura fudbaler Milan Biševac doveo je do oltara ženu svog života, suprugu Ljiljanu. Iza njih su, u elegantnim odelima, koračali sinovi Relja i Alek, kruna njihove desetogodišnje ljubavi. Poput princeze, u dugoj bež haljini prekrivenoj perjem, lepa Ljiljana se po drugi put na večnu ljubav zavetovala istom muškarcu.

Proslavljeni fudbaler kaže da je taj dan izazvao posebne emocije u njegovom srcu. Iako su ponovo izgovorili to sudbonosno „da“, on i njegova supruga gledali su se kao zaljubljeni tinejdžeri. Iste poglede delili su i kada su se prvi put venčali, u novembru 2006. godine. Sada su odlučili da veliku ljubav ozvaniče i pred Bogom.

- Ljiljana svako moje jutro čini posebnim, a mene ponosnim. Kada sam je prvi put video, bio sam siguran da je ona žena za ceo život. Vreme koje provodimo zajedno ne merimo danima, nedeljama, mesecima ili godinama, već trenucima koji nas čine srećnim - otkriva fudbaler, koji igra za francuski klub „Mec“.

Zbog čega ste posle decenije zajedničkog života i braka odlučili da tek sad ljubav krunišete i pred oltarom?

Milan: Oduvek smo znali da ćemo se jednog dana venčati i pred Bogom. Odluci da se baš sada ponovo pogledamo u oči i zakunemo na večnu ljubav kumovali su naši sinovi. Naime, iako ne živimo u Srbiji, dečake smo odgajili u duhu pravoslavlja, a kako oni u Francuskoj pohađaju internacionalnu katoličku školu, poželeli su da se krste u našoj crkvi. Taj trenutak, kada smo svi zajedno stali pred oltar, zaista je vredelo čekati punih deset godina.

Postoji li neki poseban razlog što ste odabrali etno-kompleks Drvengrad?

Milan: Godinama zime provodimo na Zlatiboru, a obližnji Drvengrad ostavio nas je bez daha kada smo ga prvi put posetili. Čim smo kročili u malu crkvu „Sveti Sava“, koja nas je dotakla svojim mirom i spokojstvom, znali smo da je to mesto na kome želimo da obnovimo bračni zavet. Intimna atmosfera i ljubav koja se oseća na svakom koraku istog trenutka su nam ulile ideju da zakažemo krštenje i venčanje. Naš sveštenik, otac Ilija iz Beograda, predložio je da to bude 4. jun, na veliki praznik „Svete Trojice“.

Ljiljana: Od prvog dana Milan i ja znali smo da ćemo se venčati i u crkvi. S druge strane, ljubav je nešto što mora da se neguje, a razumevanje i podrška su njena snaga. Venčanje pred Bogom samo je šlag na torti.

Milan: Onog dana kada sam sreo Ljiljanu znao sam da je rođena za mene i da je samo pitanje trenutka, sudbine, neke više sile ili kako god to nazvali, kada ćemo se spojiti kao dva dela iste slagalice. Da godinama nismo verovali jedno u drugo, bili jedno drugom najveća podrška i nesebično pružali jedno drugom sitna zadovoljstva i velike radosti, danas ne bismo bili ovde gde jesmo.

Svečani događaj bio je prilika da krstite sinove. Jesu li oni možda krenuli očevim fudbalskim stopama?

Milan: Desetogodišnji Relja i godinu dana mlađi Alek već su veliki momci. Mnogo smo truda i ljubavi uložili u to da izrastu u zdrave, poštene i vredne ljude sa stavom. Nije im uvek bilo lako da budu „deca fudbalera“, jer ova profesija, osim lepih trenutaka, nosi i puno odricanja koja oseća cela porodica. Mi, roditelji, tu smo da ih podržimo i pomognemo im da krenu putem koji žele. Njihova je odluka bila da nastave mojim sportskim stopama. Redovno treniraju, i ja čvrsto verujem da je sve bliže dan kada će me prevazići.

Ljiljana, koliko ste tragali za idealnom venčanicom?

- Ne znam da li sam ja odabrala haljinu ili je ona naprosto čekala mene. Želela sam da ponesem venčanicu isključivo nekog srpskog kreatora. Maestralni Mihajlo Anušić, poznatiji kao „Mihano Momosa“, napravio je baš ono što sam zamislila. Moji momci, u „Dsquared“ odelima, učinili su da se osećam kao prava princeza. Moj veliki prijatelj Srđan Petković bio je zadužen za frizuru i šminku. Kako je proslava trajala do ranih jutarnjih sati, promenila sam još dve haljine, modele kuće „Elie Saab“.

Jeste li posle crkvene ceremonije organizovali i veliku proslavu?

- Posle venčanja u crkvi ostali smo u prelepom Drvengradu. Domaćini su se potrudili da zaista uživamo i da doživljaj bude poseban i drugačiji. Ispunili su sve naše snove o ovom danu. U tom divnom etno-ambijentu imali smo savršeno tradicionalno slavlje, uz akustičnu muziku Kusturičinog benda i domaće specijalitete koje malo gde možete da probate. Slavlje smo nastavili u hotelu „Mona“ na Zlatiboru, u kojem se osećamo kao kod kuće. Sreća nije nešto što može da se odglumi, pa je, uz zvuke dobre muzike, spontana zabava trajala do jutarnjih sati. Zapravo, počeli smo da slavimo sa prijateljima dan ranije, tako da slobodno mogu da kažem da smo zbog našeg drugog medenog meseca, posle tradicionalne trodnevne svadbe, teška srca morali da se pozdravimo i rastanemo sa dragim ljudima koji su uveličali ovaj veliki događaj. Inače, slavlje u Drvengradu otvorili smo pesmom koju često umem da zapevam Ljilji - „Jedina“, Olivera Dragojevića. Iako sam bolji fudbaler nego pevač, u sitne sate sam se i ja latio mikrofona. Otpevao sam i moju drugu omiljenu pesmu, „Vidovdan“.

Koga ste izabrali za kumove?

Ljiljana: U šali umem da kažem da smo oduvek znali dve stvari, da ćemo izgovoriti sudbonosno „da“ i da će nam kumovi biti prijatelji koje poznajemo niz godina. Milanov kum je Dejan Rađenović, bivši fudbaler sa kojim je igrao još u „Železniku“, danas uspešan trener. Ja sam za kumu izabrala dragu prijateljicu Biljanu Šuput, koleginicu sa kojom sam radila u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Milane, da li je među zvanicama bilo i vaših kolega iz tima?

- Da, bilo je i naših prijatelja i saradnika iz Francuske, ali, zbog poslovnih obaveza i ranije zakazanih putovanja, nisu svi pozvani uspeli da dođu. Zbog toga nam predstoji još jedno slavlje, odnosno večera koju pripremamo u Parizu. Tradicionalno srpsko venčanje bilo je atrakcija ne samo za goste iz inostranstva već i za turiste koji su se tog dana slučajno zatekli u ovom etno-selu. Bilo je veoma simpatično to što su nam aplaudirali, čestitali, fotografisali se i gotovo priključili svadbenom veselju.

Kako izgleda vaš život u Francuskoj, postoji li neko mesto u toj zemlji koje posebno volite?

Milan: Francuska je zemlja u kojoj smo stvorili porodicu, naučili sinove prvim koracima, napravili ljude od njih. Za tih deset godina doživeli smo mnogo lepih i srećnih trenutaka i izgradili čvrste temelje, kako profesionalno, tako i privatno. Dok sam ja nizao pobede na terenu Ljilja je iskoristila mogućnost da se profesionalno usavršava. Stekli smo puno prijatelja i, što je najvažnije, sagradili smo kuću punu ljubavi. Naučili smo da nije važno u kom delu sveta živimo ili koja mesta posećujemo sve dok smo zajedno. To je ono što nas čini srećnim.

Imate li možda u planu proširenje porodice? Da li biste posle dva dečaka voleli da dobijete i devojčicu?

- Relja i Alek su ispunjenje svih naših snova, ali, naravno, voleli bismo da im podarimo i sestru.

Milane, na “Instagramu” se predstavljate kao “Ljiljana, život moj”. Da li je život zaista jedna žena i kada ste shvatili da je to baš ona?

- Ljilja je moja jedina i najveća ljubav. Ponosno mogu da kažem - da, za mene je život jedna žena. Znao sam to čim sam je ugledao, a svih ovih godina dokazivala mi je da nisam pogrešio. Sada, kada smo se i pred Bogom zakleli na večnu ljubav, mogu da kažem da sam mu zahvalan što mi je poslao takvu ženu. Ljiljana je moja ljubav, najveća podrška i stub naše porodice. Možda nisam tipičan Balkanac, ali nemam problem da sa celim svetom podelim ono u šta svim srcem verujem - da je „Ljiljana život moj“.

Bliži se letnja pauza. Jeste li već isplanirali odmor?

Ljiljana: Naučili smo već da svoje vreme ravnamo prema Milanovim obavezama i dečjim raspustima. Prvi deo odmora već koristimo, na nezaboravnom letovanju u Turskoj. Dok nas dvoje uživamo u našim trenucima opuštajući se na plaži Relja i Alek najveći deo vremena provode sa vršnjacima u fudbalskom kampu „Real Madrida“, u hotelu u Antaliji u kojem boravimo.