Milan Gutović: Radni vek bi mi lakše pao da sam imao posla sa talentovanima || Hello Magazin!

Nabrajati naslove svih filmova, serija i pozorišnih predstava u kojima je igrao zahtevalo bi nepotreban trud, jer je većina tih naslova poznata svakom gledaocu. Izbor tema Milan Gutović nije uslovljavao, a mi smo se opredelili da sa njim pričamo o smehu, svakodnevnom životu, ali i saznamo njegovo viđenje vremena koje je tek pred nama. Pojedini odgovori imali su šaljiv ton, na koji smo navikli, a drugi, pak, ton koji zahteva da se ozbiljno zamislimo.

S predstavom “Ukrađena ličnos'” obišli ste region. Kakve utiske nosite?

- Pod “regionom” podrazumevaju se bivše republike sa kojima smo živeli u vreme Jugoslavije. Stanje je skoro ujednačeno. Kod nas, kao i u bivšim republikama, političare muči nepopularnost ili lažna popularnost, što je u stvari isto. Obične ljude za to nije briga jer imaju svoje muke: nemaju novac i sabiraju koliko su, gde i na koji način prevareni obećanjima. Verovatno zbog toga svi u regionu tragaju za smehom i osećajem sreće, bar na sat-dva. Od Ljubljane, preko Zagreba i Rijeke, do Skoplja, čuo sam samo lepe reči i bio sam lepo dočekan, što se događalo i drugima, ali sam bio i lepo ispraćen, što se ne događa baš svima.

Iz godine u godinu izgleda da je, globalno, sve manje razloga za smeh. Kako da kolektivno ne izgubimo talenat za smejanje?

- Kasno je! Zadovoljstvo smejanja i smeha zamenili smo zadovoljstvom ishrane, putovanja, udobnosti, lepog izgleda... Prejeli smo se, prepili i preuživali. Umesto smeha našli smo simulaciju smeha u keženju koje zovemo lepim vaspitanjem i ljubaznošću. Čovek je kao biološka vrsta izgubio sve. Možda ovoj priči i nije mesto ovde, ali sam ovu slobodu oteo. U Evropi je epidemija kuge ubila više od polovine tadašnjeg stanovništva. Uzročnik i prenosioci bolesti kuge bili su pacovi. Pošto su imali dovoljno hrane i pića namnožili su se i postali apsolutni gospodari evropskih gradova. Kada su se pacovi prejeli, prepili, nauživali i namnožili, samokritično su se u hiljadama bacali u okean. To kolektivno samoubistvo pacova označilo je kraj epidemije kuge i život za ljude. Mislim da je čovek na putu ka biološkom nestanku po istom pacovskom principu. Namnožili smo se, najeli, napili na tupi pacovski način i to zovemo civilizovanim životom. Koliko smo loši pokazaće broj bioloških vrsta koje sada ubijamo, a koje će procvetati kada se mi pacovski samokritično poubijamo među sobom.

Važite za jednog od najduhovitijih Srba, mada, mora se priznati, vaše šale nisu svi uvek shvatali na pravi način. Svojevremeno su čak neke ženske organizacije najavljivale tužbe.

- Univerzalna šala ne postoji. Ako neka dama udara kolima u stub jer ne ume da se parkira, smešno je svima sem mužu koji je taj auto kupio. Ta "mala nespretnost" bila bi možda smešna i ženi vozaču, ali samo ako joj je taj auto kupio muž. Ali ako je ona sama sebi kupila automobil, neće joj biti smešno. Ukratko, uvek postoji neko ko duhovitost i šalu ne razume.

Može li kompliment da bude intrigantan, nežan i lascivan, a da ne bude kažnjen po novom zakonu? Kako bi, prema vašem mišljenju, mogla da se ukaže pažnja dami?

- Recimo, "kada vas čovek vidi, on mora da se zaljubi, a kada se zaljubi, gde može da vas vidi?" Možda je suviše opširno, a nema lascivnosti. Varijante ovog komplimenta, koje sadrže dozu lascivnosti, ipak nisu primerene za novine.

Kada se ukuca vaše ime, u “Vikipediji” se navodi: “aktivan period 1967 - danas”. To znači da ove godine obeležavate pedeset godina karijere. Planirate li da na poseban način proslavite jubilej?

- Ne. Meni je ovo dovoljno.

Čega je bilo previše, a čega premalo tokom pet decenija bavljenja glumom?
- Ovo je lično pitanje, pa će i moj odgovor biti savršeno sebično ličan. Radio sam sa suviše netalentovanih i loših glumaca i reditelja, a izuzetno retko sa talentovanim rediteljima i dobrim glumcima. Nisam poklonik rada, niti sam zaljubljen u svoj posao, ali bi mi radni vek lakše pao da sam imao posla sa talentovanima.

Koliko često ste pristajali na kompromise?

- Nekada jesam, ali sam se zbog toga kasnije uvek kajao.

Spadate u malobrojne, istinske zvezde našeg glumišta. Da ste živeli i radili u Holivudu, verovatno biste potpisivali višemilionske ugovore, dok ste ovde bivali prinuđeni da odustajete od snimanja zbog neisplaćenih honorara.

- Činjenica je da sam se ranije bavio i drugim poslovima zbog ponižavajuće niskih plata i honorara, ali sam se ipak vraćao glumačkom poslu u kome se osećam dobro i udobno. Uz to činjenica je i da sam napuštao projekte zbog honorara, ali suština ovih mojih ispada nije bio samo novac. To je bilo odbijanje da radim sa osobama koje bi mogle da se nazovu lopovima. Odlazio sam jer bi se nastavak rada na tim projektima pretvorio u takmičenje ko je bolji prevarant ili u igru “žandara i lopova“.

Da li glumci, kada odu u penziju, rade jer ne mogu bez posla ili to dobrim delom ima veze sa finansijama?

- Ja ne radim zbog niskih primanja, ali znam da su penzije očajno male. Možda bi trebalo da se države ne oslanjaju samo na Boga kada se brinu o starima.

Skoro da nema sedmice u kojoj se bar jednom na nekom programu ne emituje “Tesna koža” i bez obzira što svi napamet znamo replike iz tog serijala, obavezno se zadržimo pred ekranom. U čemu je tajna neprolaznosti tog filma, Šojića i Pantića?

- Tema nedostojne ličnosti na vlasti i radnika koji je opljačkan večna je kao “volelo se dvoje mladih, ali su ih drugi rastavili”. Ne sporim da je glumačka ekipa doprinela slavi, ali trajemo i zbog niza srećnih okolnosti. Doduše, sa značajnim gubicima.

Pre nešto više od dve godine napustio nas je Nikola Simić, koji je ostavio neizbrisivi trag u filmskoj i pozorišnoj umetnosti. Po čemu ćete ga vi pamtiti?

- Bili smo drugovi i nikada se nismo svađali. Savršeno je osećao priliku i koristio svaku šansu za geg i šalu. Duh ga je terao na veliko fizičko ulaganje u igru, ali njegovo telo to nije moglo da prati.

Mnogi bi se zakleli da vam je Vlasta Velisavljević najdraži kolega. No, u jednom intervjuu otkrili ste da ste najviše voleli da sarađujete sa Milošem Žutićem.

- Gospodin Miloš Žutić je bio veliki glumac i rad sa njim predstavljao je pravo uživanje na sceni. Vlasta Velisavljević je za mene uživanje i na sceni i posle predstave.

Volite li da pogledate reprize filmova ili serija u kojima ste igrali? Kakav odnos imate prema “minulom radu”?

- Kao da to nisam bio ja. Gledam neku osobu koja mi je poznata, ali je ne poznajem dobro.

“Kako je važio za lepuškastog momka, brzo je stekao simpatije ženskog dela publike,” piše u jednom tekstu koji opisuje početak vašeg rada u “Jugoslovenskom dramskom pozorištu“. Koliko vam je laskala ta vrsta naklonosti?

- Laska mi i danas na isti način. Žene su uvek bile i ostale motiv i osnov mojih aktivnosti.

Mnogi muškarci prepoznali su se u vašoj izjavi: “Nikad nisam previše izmicao ženama, jer kad se nekoj ženi svidiš, male su šanse da joj i izmakneš.” Važi li to samo za početak veze ili su žene te koje imaju glavnu reč u partnerskim odnosima?

- Žena je po svojoj prirodi ta koja vlada “sirovom snagom“ koju predstavlja muškarac. Dominantna i superiorna građa muškarca samo potvrđuje kolika je snaga žene. Muškarci sa ženama žive u iluzijama, a žene stvarnost vide bolje. Zbog ovog saznanja se u tim situacijama ne opirem mnogo - nema razloga, a nemam ni šansi.

Godine vam, reklo bi se, idu naruku. U samom ste vrhu glumišta, šale su vam i dalje britke, a izgleda da se ni likom ne menjate. U čemu je tajna?

- Nema tajne kod mene. Verovatno tu tajnu čuva sama priroda.

Šta zaokuplja vašu pažnju kad niste na sceni?

- Ostalo mi je pecanje i branje pečuraka.

Da li je bilo dana kada ste voleli da sedite u pozorišnim bifeima?

- Nisam bio baš naklonjen toj “sportskoj disciplini”. Anegdote koje bi trebalo da osvetle deo ličnosti nekog umetnika mahom su klupskog, kafanskog ili bekrijskog tipa i govore da je aktivnije živeo u kafani, nego na sceni. To govori da mnogi sebi tepaju smatrajući da u pozorišnom salonu ili bifeu ne sede ispičuture, nego “umetnici koji se opuštaju”.

Retko dajete intervjue, još ređe pričate o privatnom životu. Zbog čega?
- Kada bih govorio o privatnom životu, on bi postao moj javni život. Intervju ima smisla ako hoću da se hvalim ili opravdavam. Ni za šta od ta dva nemam razloga.

Zabavlja li vas činjenica da ste “strah i trepet” kako za mlade kolege, tako i za mnoge novinare koji se prosto plaše da sa vama urade intervju, strepeći od vašeg odgovora ili komentara?

- Mislim da ste ovim pitanjem dali kompliment i mladim kolegama i novinarima. Vaše pitanje podrazumeva da izgovorena reč, ne samo moja, ipak ima neki značaj za neku od vrsta ljudi. Niko se ne plaši mojih reči, ali se plaši da se u tim rečima ne prepozna. To znači da me neko ipak čuje. Dakle, nisam sam.

Postoji li neki savet koji ste dobili na početku glumačkog puta, a koji vam je stalno bio na pameti u godinama koje su usledile?

- Dobio sam savet koji bi mogao da se pojednostavi kao upozorenje da se čuvam onoga što mi se čini prijatnim. Zbog toga neću da vam odgovorim na ovo pitanje, jer mi se ovaj razgovor sve više čini prijatnim.