Nina Badrić: Majka nije svaka žena koja rodi

Nina Badrić nesumnjivo je jedna od najvećih muzičkih zvezda u regionu, istovremeno toliko obična, nasmejana i pozitivna osoba, spontana do te mere da pomislite da li je to moguće. Njen portret oslikan je onim pravim bojama života koje ostanu kada izuje visoke potpetice slave i glamura i sa crvenog tepiha bosa otrči u čarobno jutro na obalama Hvara, ljubavi i sreće. Satkana od čežnje i muzike, hirovita i svoja, blaga i temperamentna, vedra i duhovita, emotivna i iskrena. Rane od dodira od stakla odvažno nosi, svoje mane pošteno pokazuje, kroz život i karijeru korača dostojanstveno i hrabro i zna zašto je to što jeste, jer uspeh nije kupila već zaslužila. Teži ka konačnoj ljubavi života i ume da bude mama po srcu. Njena suština je među redovima ove priče koju za magazin "Hello!" donosi konkretno i otvoreno, bez kalkulacija, fame i poze, bez statusa zvezde, ali sa zvezdama u očima. Pomalo tajanstvena, ali pre svega kao more potpuna.

Vaše ime nikada nije degradirano, a karijera banalizovana. Koliko je doslednost bila skupa?

- Krvav je to put. Doslednost je ono najteže u ovom poslu. Kada imaš bezbroj cesta i na svakoj te čeka sve bolje i uspešnije, više novca, a samo na jednoj nema ničega i ti odlučiš da kreneš baš njom, za to moraš da imaš specifičan karakter. Kada sam kao vrlo mlada započela ovu priču, pokojni otac mi je rekao: Voda ti može sve oprati, ali prljav obraz nikada. Pazi se, još si devojčica, hoćeš da se baviš poslom koji je težak, evo ti sloboda, ali nikada nemoj da dođeš u situaciju da te se sramimo ili da se sama sebe stidiš. Čuvaj svoje dostojanstvo. Tada to nisam shvatala, ali me je to s godinama obeležilo. Naučili su me da se kroz život i karijeru ne vučem, već da stabilno i uspravno hodam.

Na koji način svako jutro možemo da učinimo čarobnim?

- Treba živeti sad, u ovom danu. Učim da živim tako. U svakom danu možeš da nađeš svoje čarobno jutro i čaroban trenutak jer verujem da je sreća jedna velika odluka. I kada je tmurno i hladno, sebi kažem: Nećeš celog dana biti namćorasta i svađati se sa svima, smiri se i odluči da će ovo biti lep dan. Čovek mora pomalo da izaziva svoju sreću. Život mu se onda nekako okrene nabolje. Većina nas voli sigurne priče, čekamo da nam se nešto desi, malo je onih koji idu u susret sreći i prkose životu. Ja se trudim da to radim. Ne treba stalno biti u sigurnoj zoni. Ne bih ni levo, ni desno, sve mi je dobro, a ništa mi nije dobro. Najgore je kada tako živimo.

Za koje dane ste mislili da su zaista „dan D“ i kako ste ih prevazišli?

- Bilo je puno takvih dana, ali po karakteru sam borac, ne prepuštam se i ne odustajem. Mislim da vera mnogo pomaže i da jedan deo sebe moramo da nađemo u duhovnosti, jer molitva je dar zahvaljujući kome lakše prevaziđeš teške periode. Kada dan započneš tako da si zahvalan na svemu, kada prepustiš Bogu da ti ispiše najbolju priču tvog života, naučiš da se ne osvrćeš i da uvek hodaš prema sutra, postaneš jači od svih svojih boli. Iz svega se izvučeš prema gore, ne toneš, ne uništavaš sebe, ne truješ se lažnim utehama. Svoju tugu jednostavno prolaziš licem u lice, oči u oči. Uvek možeš da potoneš, ali je važnije reći: Ne želim i neću to da učinim.

Čiji dodiri od stakla su vas najviše porezali i kako ste zalečili te rane?

- Ljudi koji su me lagali. Veoma sam pravična osoba iako imam hiljadu mana. Svesna sam ih, ali pokušavam da ih vežem u lance i borim se protiv njih. Najviše poštujem istinu, kakva god bila. Laž je tuđi dodir od stakla na koji se najviše porežem. Strašno je kada te izda osoba koja ti je bliska u svakom pogledu, i emotivno, i duševno, i fizički. Rane posle tih izdaja mnogo bole.

Čemu ili kome uvek želite da se vratite?

- Sebi. Učim da ne zavisim od drugih, čak ni od porodice i ljudi koje volim svim srcem u smislu da ne mogu da se pomerim od njih. Ta povezanost nas najviše košta, jer ne možemo samostalno da živimo, niti da nastavimo da funkcionišemo kada gubimo voljene ljude. Ako verujemo da ćemo se negde ponovo sresti, lakše prihvatamo gubitak od koga se nikada ne oporavimo, jer ta tuga ne prolazi, samo naučiš da živiš s njom. Prestala sam da se bojim stvari koje su u životu neminovne. Jedino izvesno je da idemo prema kraju i mislim da čovek toga ne bi trebalo da se plaši, već da taj put iskoristi na najbolji mogući način.

Šta je vaša čežnja? Koliko je intenzivno osećate i ispoljavate i za čim danas najviše čeznete?

- Čežnja je jedna od mojih najdražih pesama koje sam napisala i taj osećaj mnogo volim, jer smatram da je sve u ljudskom biću čežnja. Čežnja za mirom, za ljubavlju, za srećom. Poznajem ljude koje imaju sve materijalne stvari, ali nemaju mir, znači - nemaju ništa. S druge strane, moje komšije u Zagrebu imaju petoro dece, jedva sastavljaju kraj s krajem, i kad god kod njih odem na kafu, poželim da živim sa njima, jer iz tih ljudi isijava toliko spokoja i ljubavi da se uvek zapitam: Čemu ti, Nina, u stvari težiš? Moja velika čežnja je prvenstveno taj unutrašnji mir, a onda i da se ostvarim u jednoj konačnoj ljubavi.

Da li ta čežnja vaš glas i pesme boji tom setnom emocijom i otkud ta tuga u vama, budući da oduvek zračite vedrinom i radošću?

- Iz duše i srca. Ta tuga uvek pomalo jeca u mojim pesmama i publika to oseća, jer očigledno vrlo dobro čita moju dušu. Kad god na koncertima zapevam balade, desi se nešto čarobno, dogodi se neki naš, poseban život, svih tih ljudi i mene. Tuga je na izvestan način osnov svega u meni, to sam ja. Veoma sam senzibilna i emotivna i intenzivno proživljavam kako svoje, tako i tuđe priče i sudbine. I kada plačem, to su teške suze koje ne skrivam, jer suze leče dušu. Meni se na licu i u očima uvek sve vidi.

Šta vas čini potpunom kao more, kako glasi stih iz pesme "Čežnja"?

- Ljubav koja ne ruši moj mir i koja me upotpunjava. To je onaj osećaj kada posle dugo vremena prvi put vidiš more, pa uzdahneš, ni sam ne znaš zašto, ali osećaš da ti je duša spokojna. Isto je i kad imaš partnera pored koga si svoj, slobodan, miran i srećan.

Ljubav je očigledno najvažnija u vašem životu. Kako je branite od prolaznosti?

- Iskrenošću i komunikacijom. Dvoje pametnih i sličnih ljudi znaće dobro da čuvaju jedno drugo, svoje poverenje i ljubav, i da čvrsto koračaju kroz život. Oni koji nisu toliko spretni upuštaju se u brakove iz interesa ili straha. Bojim se da ne budem sama, da se neću ostvariti kao majka, da neću imati novca, znači, već te je strah uveo u ljubav, a u savršenoj ljubavi nema straha. Treba biti dovoljno hrabar i strpljiv, što ja nisam bila u prošlosti, pa pričekati svoju sreću. Mnogi od nas nisu imali strpljenja da sačekaju svoju osobu jer se uvek petljamo u neki viši plan. Sa ovim ću lakše, ovaj me razume, ovaj mi je osigurao egzistenciju, ovaj mi je dao dvoje dece, tu sam sigurna. To je samo privid sigurnosti i zato se mnogi brakovi raspadaju.

Na koji način ste posle takvog lošeg isksustva nastavili emotivno neoštećeni? Opraštanjem ili menjanjem sebe?

- Iz svega sam izašla jača zato što sam gledala tugu u oči i suočila se sa njom. Tada sam odlučila da će to biti moj dan sazrevanja i da to više nikada neću dozvoliti. Priznala sam sebi da sam samu sebe lagala, a to čovek sebi najteže prašta. Trebalo mi je godinu dana da prestanem da se ljutim na sebe što nisam poverovala intuiciji koja nam svima bez greške sve govori, a mi često taj glas oteramo. Negde sam ja to već znala, ali sam sve gurnula pod tepih kao većina ljudi. Onda sam rekla: E, nećeš! Naučićeš prvenstveno da budeš sama, znaćeš kako sama sa sobom i jednostavno ćeš pustiti da te život iznenadi.

Znači li to da opet možete da volite i da ste otvoreni za novu ljubav?

- Apsolutno. Tek sada mogu voleti. Mislim da do sada zapravo nikada nisam volela na pravi način i nekako sam uverena da me tek čeka ljubav mog života sa kojom ću stariti. Sada znam šta znači prava ljubav. Kada nekog voliš, potrebno je da daješ i pružaš, a ne da tražiš. Prave ljubavi uvek uspeju i one postoje, to nisu filmske ljubavi, i ja vidim puno takvih oko sebe. Pogrešne se nikada ne održe jer su od početka na krivim temeljima.

Šta je najvažnije kada se dve duše sretnu?

- Da se ne boje tog susreta. Ljudi se prepadnu pravog susreta jer su već izranjavani i plaše se. Šta će se sad dogoditi, da li će me opet povrediti, emotivno sam prazan, nije moguće da se baš meni dešava sudbinski susret, a on se desi samo jednom u životu. Ljudi moraju da imaju hrabrosti da otvore svoje srce po cenu da ponovo bude slomljeno.

Kakav čovek danas ne može da slomi vaše srce?

- Pre svega sličan meni, jer nije tačno da se suprotnosti privlače. Znam to iz sopstvenog iskustva. Mora biti hrabar, jer ja sebe smatram veoma hrabrom ženom, i mora biti moj prijatelj, neko s kim mogu satima da razgovaram, ko će me razumeti i podsticati na bolje, kao i ja njega. Mora da postoji veliko poštovanje, a ono se može izgraditi samo među ljudima koji su prošli sličan put. Ja sam bila u jednom, a moj bivši partner u drugom svetu i tu bazičnog razumevanja nema. Mene može da razume jedino onaj ko je prošao put sličan mom i ja mogu da volim takvog čoveka jer znam da je puno hrabrosti potrebno za takav život. Naravno, mora da postoji i fizička hemija, premlada sam da bih živela sa najboljim prijateljem do kraja života bez strasti jer me ona pokreće, to je ono od čega živim, budim se i smejem.

Imate prelepu pesmu pod nazivom „Mama“. Koliko vas opterećuje to što još niste majka ili ste i tu prazninu nadoknadili nečim što vas čini potpunom?

- Opterećivalo me je jako, čak sam u jednom periodu bila toliko tužna i nesrećna da nisam znala kojim putem da krenem. Zašto, kad će, šta da radim, da li da idem tamo ili onamo, i onda sam jednog dana presekla sve te misli i rekla: Stani! Možeš li da živiš srećna i bez dece? Mogu. Voliš li decu? Volim. Hoćeš li ih imati? Nemam pojma. Ako ih budeš imala, hoćeš li biti srećna? Hoću. Biću zahvalna Bogu više od svega. Da li veruješ da je sve moguće? Verujem. Daj, onda živi dan za danom i pusti da te život iznenadi. Budi srećna žena i sa decom i bez njih. Imaš puno dece oko sebe i budi mama po srcu onoj deci koja u tebi vide mamu. Tako sam prestala da se opterećujem. Uopšte ne verujem u to da je majka svaka žena koja rodi. Majka je ona osoba koja ti da ljubav, koja te čuva i pravi od tebe dobrog čoveka, a ja to umem i mogu puno da ponudim detetu iako ga nisam rodila. Pre svega ogromnu ljubav.

Šta je vaša najveća pobeda, a šta poraz?

- Moja najveća pobeda je što sam na ljudsku zlobu odgovorila dobrotom i što sam praštala. Svakoga ko me je povredio na kraju je ipak sustigla griža savesti i morao mi je reći: „Oprosti“. Poraza ima na stotine, ali veliki, životni poraz za sada nisam doživela. Za mene bi životni poraz bio da loše odgojim svoje dete i da karijeru gradim na prostituciji i skandalima, i da sam svesna toga kad zatvorim svoja vrata. Da znam da je moj cilj opravdao sva sredstva kojima sam se služila i da sebi za dvadeset godina kažem: Stvarno si bila jadnica koja nije imala petlju da pred ljude stane svojim talentom, nego si se se vukla za masom. To bi bio moj životni poraz, jer ja želim da hodam sama. Dostojanstveno i sigurno.

Da li su vaši dani i godine u ovom periodu ispunjeni srećom u dovoljnoj meri da budete mirni, zadovoljni i ostvareni?

- Moji dani i godine sada su vrlo srećni zato što sam tako odlučila i kad se ti promeniš, onda sebi privučeš dobre ljude i dobru energiju. Kao da se nešto preseče i onda svi oni sa kojima nisi srodna duša samo izađu iz tvog života i otvore se nova vrata kroz koja ulaze ljudi slični tebi, sa kojima imaš lepu komunikaciju, emociju i mir. Kad se držiš svetlosti, sve ti se u životu tako i vrati.

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +